OBEĆANA ZEMLJA

Poslednjih godina većina ekonomskih stručnjaka naglašava značaj poljoprivrede za preporod srpske ekonomije. S druge strane, decenijama se ukazuje na odumiranje srpskog sela koje bi moralo biti temelj tog poljoprivrednog razvoja. Očigledno, poljoprivreda se smatra budućnošću, ali selo se nalazi u stagnaciji.

Pre dve godine pojavio se film Gasa Van Santa „Obećana zemlja“ u kome je Met Dejmon igrao trgovačkog putnika čiji je posao da pridobije građane zemljoradničke varošice da dopuste ekploataciju gasa iz škriljaca. 

Ipak, suočen sa njihovim strahom od potencijalne ekološke katastrofe, a donekle i obeshrabren razotkrivanjem mutne prakse vlastitih poslodavaca, on odlučuje da u punoj meri upozori građane da bi uvođenje ove industrije moglo uništiti njihov zavičaj.

Jedan od trikova koje Dejmonov lik koristi jeste da pre dolaska u varošicu kupi odevne detalje kakve nose meštani i da im ispriča srceparajuću životnu priču o svom rodnom mestu koje je preporodila ova industrija kada poljoprivreda više nije funckionisala u sinergiji sa industrijom.

Ipak, jedna od ličnosti koja prelomi glavnog junaka jeste i lokalna učiteljica koja se trudi da pouči decu tome kako da gaje ono što je lepo u njihovoj okolini. S druge strane, prvi koji uvodi sumnje u projekat gasa iz škriljaca jeste ugledni varoški nastavnik u penziji, čovek preko koga je većina meštana ostvarila prvi kontakt sa svetom nauke.

Svi ovi junaci su uglađeni, inteligentni, i u skladu sa svojim godinama moderni. Uprkos tome što su im poslovi i život vezani za malu varoš daleko od velikih američkih centara.

„Obećana zemlja“ je primer izvanrednog problemskog filma, ali je daleko od jedinog dostojanstvenog, skoro bih rekao zavodljivog prikaza života u manjim, zemljoradničkim, sredinama na američkom filmu.

Štaviše, američki nezavisni film je velikim delom okrenut upravo pričama koje se dešavaju van velikih i globalno prepoznatljivih gradskih centara, a slično važi i za američku televiziju.

S druge strane, ekspanzija serija na seoske teme koja se desila u poslednjih desetak godina kod nas, nažalost nije imala ovakav efekat. Štaviše, čini mi se da su seoske serije u većini slučajeva zadržale poetiku koja je karakterisala dramski program iz vremena migracija u gradove pre nekoliko decenija.

Ne samo da su junaci srpskih seoskih serija infantilni, neobrazovani, bahati i neuredni, već se čini kao i da te serije moraju imati takav autorski postupak. Dakle, naivnost se iz junaka prenosi i na nivo realizacije što je vrlo zanimljiv fenomen.

S druge strane, neki filmovi kao što je recimo „Odumiranje“ Miloša Pušića kritikuju krizu srpskog sela ali ga prikazuju kao Pakao na zemlji koji razuman čovek jedino može da napusti, ne preostaje mu ništa drugo.

Retki primeri dostojanstvenog prikaza sela kao što su serija „Moj rođak sa sela“ Radoslava Pavlovića i donekle „Folk“ Dušana Milića, nisu dovoljni da bi preokrenuli medijsku sliku po kojoj van velikih srpskih gradova, moderni ljudi nemaju šta da traže.

Neravnomerni razvoj Srbije dakle preslikava se i na neravnopravan prikaz u dramskim formama. Ipak, ako je taj neravnomerni razvoj teško prevazići u ekonomskim statistikama, u fikciji je to mnogo jednostavnije.

Ako srpska poljoprivreda i selo treba da budu oslonac budućnosti, onda se tamo moraju skupiti ljudi koji svoju sposobnost neće ulagati u pokušaje da se odatle odsele. Jedna od stvari koja bi im pomogla u želji da ostanu na selu jesu i inspirativni televizijski programi i filmovi koji bi još bolje artikulisali njihovo mesto u našoj kulturi. Ne samo da bi se time prevazišao raskorak između inače vrlo normalnih, urednih i pismenih ljudi koji žive van gradova i njihove slike na ekranu, već bi se život van urbanih sredina mogao i unaprediti.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)