FEST U NEVREME

Počinje FEST. Ipak, postavlja se pitanje da li je sada pravi trenutak za ovu filmsku smotru. Setimo se one situacije kada je FEST prekinut 1997. jer su demonstranti prebijeni i polivani ledenom vodom na mostu. Da li je sada situacija dovoljno bolja? I sada imamo pritisak na medije, oštre i krajnje problematične poteze vlasti, a u krajnjoj liniji ni ne znamo da li su se mladi službenici Ministarstava – kao ipak ključna ciljna grupa ovog festivala – vratili sa odmora na Tajlandu?

Na FEST će recimo doći Ričard Drajfus, legendarni glumac. On je rođen 1947. godine, i pitam se da li on zna da dolazi u zemlju u kojoj se njegovim ispisnicima smanjuju penzije?

Da li autori koji tematizuju homoseksualnost ili nacističke zločine, a biće ih na FESTu, znaju da su poslali film u zemlju gde visokotiražni dnevni list bez ikakve ograde objavljuje izjave afirmisanog umetnika sa partijskom knjižicom da su nacisti promovisali homoseksualnost?

Konačno, da li znaju da će na FESTu biti žiri udruženja FIPRESCI koje je pre neki dan dodelilo svoju godišnju nagradu za dokumentarno-igrani film „Lav Hanteru“, odličnom naslovu koji zaslužuje pohvale, samo ne za dokumentarni već isključivo i jedino za igrani film. Dakle, ljudi koji otvoreno ne razlikuju igrani od dokumentarnog filma treba da arbitriraju o delima u koja su ekipe uložile ogroman trud.

Sve ovo govori da sada nije trenutak za FEST.

Međutim, nažalost, izgleda da kod nas taj pravi trenutak za FEST neće skoro doći i zato treba pružiti priliku ovom osveženom izdanju stare i umorne manifestacije. Prvi „naprednjački“ FEST bez ikakve sumnje podseća na srpsku svakodnevicu, kao da je dobio dodatnu dozu steroida, pojačao se, povisio svoju radnu temperaturu uvođenjem takmičarske dimenzije i nacionalne selekcije.

Novi umetnički direktor festivala Jugoslav Pantelić jeste čovek koji poznaje film, razume se u festivale i što je najvažnije ima strpljenja i ljubavi za sam FEST. Posle dužeg vremena na čelu ovog festivala imamo čoveka koji ne samo da vlada onim čime se bavi već ume da postavi i ispuni ciljeve. Posle decenija u kojima su FESTom rukovodili ljudi koji su u najboljem slučaju izazivali sumnju a uglavnom samo podsmeh, Pantelić donosi autoritet i želim mu svu sreću.

Štaviše, u užasnom paradoksu koji je nastupio tokom ovih smena na vlasti, kada su se na čelnim pozicijama pomešali novi naprednjački kadrovi i stari DSovi koji su im se prodali, Jugoslav Pantelić uspeo je da se izdvoji iz tog mulja kao retko dobro rešenje. I rezultati su se ubrzo osetili, FEST je obnovio svoju aktivnost na polju programa za filmske profesionalce, nametnuo se kao referentna tačka za nagrađivanje dometa u nacionalnoj kinematografiji, a sva je prilika da će biti atraktivniji i u pogledu stranih gostiju.

FEST po svojoj anatomiji svakako preuzima nešto od naprednjačke histerije. Ali ovo je manifestacija kojoj ta vrsta uzbuđenja, povećanih uloga i kompeticije pristaje. Možda sada nije vreme za FEST, ali treba mu se posvetiti jer ionako nismo u stanju da uradimo nešto pametnije u ovom trenutku.

Dimitrije Vojnov

  (Tekst objavljen u Našim novinama)

BLER ZA PONETI

Vest da sarađuje sa Vučićem je do sada nešto najbolje što sam čuo o Toniju Bleru.

Ovaj nekada dinamični političar od kog se puno očekivalo pretvorio se u karikaturu još dok je bio na vlasti, a sada to ni ne krije i radi kao plaćenik za razne režime i entitete, često krajnje sumnjive reputacije. Samo ime „Toni Bler“ prevazišlo je ovu ličnost i postalo je simbol izdaje ideala, služenja američkoj politici u njenom najopskurnijem periodu koga se čak i tamošnji „jastrebovi“ stide.

Međutim, uprkos tome što je jako teško prevazići inicijalno gađenje nad time da je Toni Bler postao savetnik Srbije, i to u njenom pokušaju da se izvuče iz nevolja u koje ju je on doveo, ne samo kao neko ko je bio na vlasti dok je bila pod raznim zidovima sankcija već i kao glavni arhitekta agresije 1999. koja ne samo da je ekonomski razorila državu već je i proizvela i naš najveći diplomatski problem – jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ovaj slučaj ima neke zanimljive implikacije.

Prva je svakako stanje u koje je dovedena Srbija, i u tom procesu je Bler imao dvostruku ulogu – prvo je učestvovao u politici urušavanja Jugoslavije, potom nam je ostavio u amanet kosovsku secesiju kao garanciju da se nikada nećemo dostojanstveno uključiti u EU. Da li je dovođenje Blera za savetnika kao zapošljavanje ozloglašenog hakera u kompjuterskoj firmi – ako je on znao kako da je ugrozi, znaće da spreči one koji bi to pokušali u budućnosti? Ili je pak ova zamršena situacija toliko složena da samo on ima ključ kako da je okonča?

Druga je još zanimljivija. Naime, Bler je prokaženi britanski političar čije veze sa britanskim državnim aparatom ali i međunarodnim institucijama nisu sasvim presahle. Dakle, ako više i nema ugled, i dalje ima kontakte na određenim nivoima. Postavlja se pitanje da li je srpska situacija zaista do te mere marginalna u svetskim okvirima da se može rešavati intervencijama funkcionera koji se ne stide da komuniciraju sa Blerom, a to su oni koji nemaju nameru da izlaze na izbore, ili još nisu uveli izbore u svojim zemljama? Ako jeste, onda je ovaj potez znak otrežnjenja, to što su stranci na našim naslovnim stranama, ne znači da smo mi na njihovim.

Konačno, treća implikacija u sebi ima i malo poetske pravde. Kao što su Naprednjaci dočekali da oni imenuju DSove kadrove na funkcije, sasvim je moguće da „zapošljavanje Blera“ od Vučićeve ruke nosi element fetišizma. Ministar informisanja i britanski premijer iz vremena bombardovanja, sada su zamenili uloge i Bler mora da zastupa „srpsku stranu priče“ a Vučić mu svakako ne olakšava posao.

Tekst u Gardijanu koji iznosi detalje Vučićevog angažovanja Blera, napisan u saradnji sa BIRNom, a finansiran austrijskim novcem, ipak predstavlja istinsko ohrabrenje. Naime, u ovom tekstu BIRNovci poznati po tome da ih finansiraju zapadne sile iznose suptilno zgražavanje nad time da Vučić sarađuje sa Blerom koji je bombardovao Srbiju. Naravno, ovo pozivanje na agresiju kada dolazi od BIRNa mora biti cinično, ali svejedno potvrđuje da napad NATOa na Jugoslaviju nije izgubio ništa na svojoj potenciji kao svojevrsni moralni kompas.

Bler je naneo mnogo zla Srbiji ali jedina trajna stvar koju je postigao jeste da nas i dalje ujedinjuje kad god se setimo NATO agresije. Na kraju je pokazao da i on ima svoju cenu koja očigledno dovoljno nevelika da i mi u sred krize i smanjivanja penzija možemo da je priuštimo. Problem je samo u tome što se ovi događaji ne vide na isti način gledano spolja. Dok mi iznutra perverzno uživamo, spolja izgledamo kao banana republika koja skupo plaća ocvalog aristokratu da je malo provede kroz skupe prestonice.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

UELBEK, DOBRIČIN NASLEDNIK

U periodu disidentstva, Dobrica Ćosić je bio pisac koji je mogao da ujedini ljude koji će kasnije postati glavni predstavnici Slavske i Druge Srbije. Danas je njegovu poziciju nasledio Mišel Uelbek. Njegov ideološki fluidan pristup kritici savremenog Zapada, podjednako raspaljuje maštu našim evrofanaticima i evroskepticima. Evrofanaticima stvara utisak da su deo zapadnih intelektualnih rasprava, a evroskepticima potvrđuje da je zapadni model više razlog za strepnju nego za nadu.

Otud, brzi izlazak srpskog izdanja novog Uelbekovog romana Pokoravanje nekih mesec dana posle francuskog i nemačkog, predstavlja najznačajniji izdavački poduhvat u prvoj polovini ove godine. Paradoksalno, u našoj sredini Uelbeku čak i nije potrebna tragična kopča sa Šarlijem Ebdoom da bi zainteresovao čitaoce, izuzev za stvaranje određenog osećaja kako je čitanje ove knjige hitno.

Posle Ćosića, samo je Uelbek uspeo da u svim segmentima srpskog ideološkog spektra stvori utisak kako se u njegovim knjigama naratizuju neka apsolutno neophodna razmišljanja i emocije za savremenog čoveka, a Pokoravanje je u tom pogledu svakako i najuspeliji roman.

Naime, u stilskom pogledu, Pokoravanje je svojevrsno pojednostavljenje poslednjeg Uelbekovog kapitalnog dela Mogućnost ostrva. Umesto Elohima i genetskog inženjeringa, nihilzam liberalnog Zapada pronalazi katarzu i ponovno rođenje u prihvatanju Islama.

Ono po čemu je Uelbekov roman značajan jeste razrađivanje teze kako je Islam zapravo logično ishodište kako evrointegracijskih procesa, tako i težnji dveju naizgled suprotstavljenih sila a to su emigranti izvan hrišćanskog sveta i ekstremno desni identitetski pokreti koji žele slom liberalizma i povratak konzervativnijem uređenju, u evropskom slučaju, srednjevekovnih tekovina. Roman naglašava kako Islam i Katolička crkva nisu neprijatelji i da bi se lako mogli ujediniti protiv laika i sekularizma.

Druga značajna teza ovog romana jeste da Islam nije privlačan samo marginalcima sa Zapada koji se nisu snašli već da može zainteresovati i bogate, oportune liberale, kroz pristup petrodolarima, strategije potčinjavanja žena – kako u domaćinstvu tako i na tržištu rada - i poligamije sa mutnim ciljevima prirodne selekcije.

Konačno, treća i verovatno najaktuelnija teza ovog romana jeste da evropski narodi i države imaju korene koji sežu daleko pre uspostavljanja njihovih stabilnih političkih sistema u kojima se na vlasti smenjuju umerene stranke levice i desnice, i da kao što su postojali pre tog uređenja mogu nastaviti da postoje i posle njega. Otud pobeda Sirize u Grčkoj možda i ponajviše ilustruje ubedljivost Uelbekove premise o dolasku Muslimanske braće na vlast u Francuskoj 2022. godine.

Ideološka fluidnost Uelbekovog pristupa čoveku i društvu proističe iz njegovog vrlo ličnog rukopisa koji vrca od mizantropije i cinizma a naročito skepse prema svim proklamovanim vrednostima. Već skoro dve decenije takav pogled na stvari je savršeno sinhronizovan sa srpskim raspoloženjem.

Kada Uelbekov sporedni junak Rober Rediže, Belgijanac koji je prešao u Islam iako je ranije pripadao desnom idenitetskom pokretu, opisuje kako je prelomio da preobrati zbog osećaja da je „Evropa izvršila samoubistvo“, nemoguće je a ne pomisliti na nas. Ko je proveo decenije verujući da je na braniku hrišćanske Evrope a sada se manje ili više neskriveno raduje svakoj psini koju islamisti prirede Americi?

I tu se vraćamo na Ćosića čiji je ideološki svetonazor baziran na jednoj izrazito pesimističnoj viziji srpske sudbine, otprilike dopratio srpskog Roberta Redižea do tačke konverzije. Odatle ga preuzima Uelbek kao literarnog junaka, a kao čoveka - još ćemo da vidimo da li ikoga zanima...

Na književnoj sceni na kojoj se objavljuje Ulemek teško da možemo izgraditi svog Uelbeka, ali dosta radimo na tome da se pretvorimo u njegove junake. Zato je dobro što je ovaj brz izlazak Pokoravanja kod nas i ozvaničio njegovu titulu najvećeg srpskog pisca, a ako par puta posetimo psihoanalitičara priznaćemo sebi da smo ga izabrali i za novog Oca nacije.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

MOĆ MALOG ČOVEKA

U možda najzanačajnijem filmu američkog reditelja Frenka Tešlina Žudnja za muškarcem glavni junak Rok Hanter stremi velikom uspehu u svetu marketinga i spreman je da plati ogromnu cenu za to. Kada konačno uspe, shvata da želi da bude „običan mali čovek“ jer tek kada je došao na „vrh“ shvatio je da su upravo ti ljudi oni kojima se ponajviše bave moćni i uspešni. Marketinški gurui provode ceo život pokušavajući da dokuče kako „običan mali čovek misli“, političari se bore za njihove glasove, sportisti igraju za njih a ne za stručnjake, filmovi se snimaju za tu publiku a ne vrhunske estete itd. 

Isto važi i za politiku. Koliko god se političari ponašali kao deo ekskluzivnog kluba povlašćenih i informisanih koji na većinu primedbi „običnog sveta“ odgovaraju time da „narod“ ne zna kako izgledaju njihovi pregovori, da nisu upoznati sa stanjem itd. ipak na kraju izlaze na izbore gde isti ti „nekompetentni građani“ moraju da se izjasne o njima. Otud, građani pored rezultata politike ljudi na vlasti često moraju da konzumiraju i njene poluproizvode, izveštaje o započetim projektima, pokrenutim pregovorima, prenose skupštinskih zasedanja koja objektivno može da dešifruje samo neko sa vrhunskom koncentracijom.

Politički proces se kod nas dakle naizmenično mistifikuje i demistifikuje, opozicija ga povremeno prikazuje kao vrlo jednostavnu stvar a vlast često kao krajnje složenu. No, vremenom su se građani toliko upleli u praćenje politike da se granica između aktivnih političara i pasivnih posmatrača gotovo izbrisala.

Jedan od najboljih primera za to jeste nameštenje Jelene Trivan na mesto direktora Službenog glasnika. Ova kuća je već skoro deceniju poprište raznih sporova, a bogate sinekure i veliki honorari za umetnike i naučnike bliske vlasti, učinili su da ona postane prioritetna tema srpskih elita.

Bizarnost odluke da Jelena Trivan postane direktor Službenog glasnika nije samo u tome što je ona bila zaštitno lice Demokratske stranke u poslednjoj fazi njene vladavine i jedan od glavnih medijskih jastrebova koji je pretio da poraz te stranke znači rat i katastrofu, i to što je narod na nekoliko izbora pokazao da se jedino slaže oko toga da ne želi da se ti ljudi ponovo vrate na vlast. Još je provokativnije to što njeno nameštenje automatski znači da nije bilo potrebe za tolerisanjem raznih opskurnih SNSovih kadrova čije smo nameštenje razumeli kao nužno zlo proisteklo iz krize kadrova.

Podrazumeva se da sada već svi znamo kako je departizacija kao lek protiv ćelavosti, tema o kojoj se stalno priča ali pravih rezultata nema. Uostalom licemerno je da posle decenija partokratije sada iskreno očekujemo da neka stranka tek tako raskine sa tim. Ipak, ovo postavljenje je mutirana partokratija – na poziciju dolazi stranački kadar, ali iz stranke koja je oterana sa vlasti i kriminalizovana.

Kako objasniti ova dva autogola proistekla iz samo jednog nameštenja?

Možda kao „osvetu opozicionara“ koji su sada na vlasti i više vole da pokažu kolika je „cena“ dojučerašnjih režimskih vedeta, i draže im je da ih ponize asimilacijom u vlastite redove nego da promovišu svoje ljude. To je naročito prisutno u svetu kulture u kojoj su mnogi DSovi kadrovi u međuvremenu postali „eksperti“ i zadržali pozicije za koje SNSova koalicija nema rešenja.

A možda kao probijanje „malog čoveka“ u svest političara? Kao da je „mali čovek“ koji je godinama gledao DSovce kako sve uzimaju sebi, postavljaju samo svoje ljude i ljutio se na „Tadića što ih postavlja“. A onda je taj „mali čovek“ postao „Tadić“ i šta je uradio – postavio iste te ljude.

Ali sada je srećan jer ih je on postavio.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)