VAŽNO JE ZVATI SE A.

Jedino što se može porediti sa radošću srpskih „desničara“ zbog pobede Aleksisa Ciprasa jeste skepsa srpskih „levičara“. Simpatizeri grčke Komunističke partije koja je odbila udruživanje u Sirizu odmah su plasirali pošalicu da je za razliku od Srbije, „Grčka dovela Vulina za premijera a Vučića za koalicionog partnera“, aludirajući na desni program Panosa Kamenosa, lidera koji Ciprasu obezbeđuje parlamentarnu većinu ali i širinu ideološkog spektra u novoj vladi. I zbilja, Kamenosovo učešće može biti detalj koji će ovom procesu dati dimenziju „nacionalnog spasa“. 

Levičari su skeptični prema Ciprasovim pravim namerama. Smatraju da je dosta ublažio svoj program u odnosu na ono što je Siriza predstavljala ranije, i strahuju da bi poraz njegovih reformi mogao dovesti do rasta ekstremne desnice kojoj bi se mogli preliti glasovi nezadovoljnih građana. Greše.

Upravo je nezadovoljstvo građana Grčke glavno ohrabrenje koje pokazuju ovi izbori i njihov rezultat je zapravo važniji od onoga što bi na kraju mogao postići Cipras. Naime, građani su pokazali da žele da raskinu status kvo klackalicu između Nove demokratije i PASOKa koji su svaki na svoj način videli EU kao krajnji ideološki horizont i da ponude glasove Sirizi koju su briselski zvaničnici i internacionalni ekonomski moćnici koristili kao strašilo i godinama svrstavali uz najopasnije i najopskurnije evropske pokrete. Ovaj gest je sam po sebi vredan, pa makarpropala sva obećanja.

Ciprasova pobeda na izborima nije rešenje grčkih problema ali jeste veliki podstrek za države u kojima je evroskepsa sve jača a ekonomska kriza praćena merama štednje sve oštrija. Španija već oseća rast levih pokreta u anketama, dok italijanska levica ima slabe šanse zbog svoje kompromitovanosti.

Srbija je takođe u krizi i nezavisno od bliskosti sa Grčkom, premijer Aleksandar Vučić je osetio potrebu da odreaguje na Ciprasovu pobedu. Poželeo mu je sreću ali je izrazio sumnju u njegov program baziran na povećanju potrošnje, iznevši neke kulturalne stavove o razlikama u radnoj etici Severa i Juga.

Ipak, Cipras i Vučić dele mnogo toga zajedničkog pored lepog grčkog imena i prijateljstva sa Vulinom. Naime, obojica su došli na vlast u fazi duboke krize, ekonomskih pritisaka koji su ugrožavali suverenitet države i na bazi glasova kojima je narod rekao NE „briselskim favoritima“ i zaokružio političare koji su donedavno korišćeni za plašenje kolebljivaca. Isto tako, obojica su optuženi za umekšavanje svojih stavova, koje je kod Vučića otišlo nekoliko koraka dalje. Ipak, od početka su se opredelili za potpuno suprotna rešenja – Cipras za raskid sa MMFom i pritiscima EU a Vučić za sticanje naklonosti tih činilaca.

Pored krize, ono što Srbi i Grci dele jeste subjektivni osećaj „posebnosti“. Grci još uvek sebe vide kao kolevku zapadne civiizacije i usamljene Helene okružene varvarima. Srbi sebe vide kao branik Evrope, spoj Istoka i Zapada, stratešku tačku itd. Ti osećaji „posebnosti“ mogu dovesti do ideoloških ekstrema. Zato su srpska i grčka levica tako levo a desnice tako desno. Isto tako i jedni i drugi su spremni na radikalne odluke na izborima.

Koliko god to apsurdno zvučalo iz današnje perspektive, izbor SNSa 2012. godine jeste bio iskorak u ravni glasanja za Sirizu. A izgleda da se Srbi ponovo zagrevaju za tako nešto. Naravno, sasvim je sigurno da će stvaranje nekakve infrastrukture analogne Sirizi biti sasečeno u korenu jer mi više nemamo ni naš PASOK ni našu Novu Demokratiju (čak ni Mihajlovićevu) niti imamo sindikate i druge vidove radničke organizacije ali raspoloženje neće lako splasnuti. Otud, jako je važno i dalje pratiti događaje u Grčkoj. I govoriti o njima.

Svaki put kada govorimo o Sirizi, mi zapravo govorimo o Srbiji i onome što bi moglo da se zakotrlja ako se nastavi sa smanjivanjem penzija, otpuštanjem ljudi i nekontrolisanom privatizacijom. I siguran sam da vlast to oseća jer ipak – svi smo mi pomalo socijalisti a oni koji baš insistiraju da nisu su u najmanju ruku „nezavisne socijaldemokrate“.

Vidimo se u Španiji!                         

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

NOVAC NIKADA NE SPAVA

Poslednjih dana kultura dobija puno pažnje u medijima kroz dve agresivne kampanje – jedna govori o masovnom interesovanju građana za posetu Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a druga o sumama koje su uložene u projekte Radoša Bajića.

Odjednom su cifre počele da se koriste kako bi se pojednostavili kulturni fenomeni i nažalost čini mi se da su dinarske sume ovog puta poremetile konstatovanje pravih problema.

S jedne strane, apsurdno pojeftinjenje karata za Jugoslovensko dramsko pozorište naizgled dokazuje kako publike ima ali ona ne može da priušti karte. Uprkos tome što je ova konstatacija u velikom broju slučajeva tačna, u njoj se ne krije suština problema. Naime, problem je u tome što nedovoljan broj ljudi želi da plati punu cenu karte. A puna cena karte se kad-tad mora vratiti i ona uostalom nema samo materijalnu svrhu za održanje pozorišta već ima i simboličku ulogu – karta za vrhunsku predstavu naprosto ne sme biti bagatelna, ako umetnici na sceni ulažu sebe, onda publika mora da im uzvrati, ako ništa time što će plativši određenu cenu svoje raspoloženje učiniti „posebnim“ i perceptivnije pratiti doživljaje na sceni. Otud ideja da se nude bagatelne cene za predstave više ima smisla za dečja pozorišta nego za kuće koje gaje sofisticirani repertoar.

Drugi vid pojednostavljenog finansijskog pogleda na kulturu jeste priča o novcu koji su uložili RTS i Grad Kragujevac u razne projekte Radoša Bajića. Kada malo razgrnemo senzacionalizam samih suma, iza svega se zapravo krije redovna tarifa RTSa za igrani program. Ako imamo u vidu minutažu programa koji je Bajić de fakto isporučio Javnom servisu, oni su zapravo sami odredili da je ovo cifra koju mu treba platiti. Zašto su RTSove tarife ovakve, zašto se jedna epizoda prodata Javnom servisu skuplje naplaćuje nego kada se emituje na nekoj drugoj televiziji, to su sve zanimljiva pitanja a odgovori se kriju u vremenu pre Bajićeve saradnje sa RTSom. Isto važi i za Grad Kragujevac, sume uložene u Bajićeve projekte deluju šokantno ali su one odobrene kroz rad tamošnje lokalne vlasti, izglasane na Skupštini, i ukoliko je ovo na bilo koji način pogrešno, on nije kriv za to.

Napad na Bajića je naročito nekorektan jer u celu priču sada uvodi i određene predrasude prema kvalitetu njegovog rada, recimo u izjavi sindikalnog predstavnika RTSa. Uprkos tome što sam i lično bio vrlo kritičan prema njegovim ostvarenjima, smatram da je sada licemerno izvlačiti tu estetsku kartu, naročito jer su urednici, dakle zaposleni na RTSu odobrili te projekte, a samo je poneki (poput Roberta Nemečeka) izrazio negodovanje dok je to zaista bilo aktuelno. Kakav je to sindikat koji se uključuje u režimske obračune a ćuti onda kada treba da se reaguje?

Plašim se da fetišizacija jedne sumnjive populističke akcije i napad na Radoša Bajića, mogu da završe samo reafirmacijom pretpostavke da „fin narod nema para“ i da je korupcija u našoj kulturi personalna a ne sistemska. Međutim, ključ problema moramo tražiti u odnosu građana prema vrhunskoj umetnosti u slučaju JDPa odnosno u sistemskim propustima u slučaju RTSa.

A koliko su sistemski propusti duboki najbolje ilustruje odnos prema drugim umetničkim formama u našoj kulturi. Naime, dok se javnost ponajviše preganja oko pozorišta i kinematografije odnosno televizije, za to vreme često nailazimo na stupdine izjave poput „književnost je jeftina forma“. I zbilja kod nas se u književnosti kao trošak samo priznaje štampa, a pisanje i uređivanje se vidi kao manje-više besplatna delatnost. Kada su poslednji put dodeljene stipendije za pisce i koliko su one iznosile? A o drugim umetnicima da ne govorimo. Da li je uspostavljeno „stabilno tržište“ za savremenu umetnost, muzeji i galerije koje su zaduženi za otkup tih dela? Šta se dešava sa umetničkom muzikom?

Na ta pitanja nema odgovora, zato što se mediji zadovolje fotografijama redova ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta ili naslovnim stranama sa Radošem Bajićem. Međutim, čak ni u tome nema iskrenog interesovanja za kulturu jer priča o JDPu je deo PRa jedne banke a Bajić je samo deo političkog obračuna sa Verkom Stevanovićem. Dakle, ni površno bavljenje kulturom ne proističe iz njenih istinskih problema.

Dimitrije Vojnov

 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

TEORIJA ZAVERE

 

 

Pažnja srpskih medija je proteklih dana bila ravnopravno podeljena između masakra u pariskom listu "Šarli Ebdo" i pobede Kolinde Grabar Kitarović na hrvatskim predsedničkim izborima. Ova okrenutost "stranim" temama u određenom smislu sugeriše da je zatišje na domaćoj sceni. Uostalom, kao što je ceo život neumitno stao između Nove godine i Svetog Jovana, i kreatori afera i javnih sporova morali su malo da predahnu.
 

Nažalost, interpretacije događaja koje su u rasponu od stupidnih do štetnih nisu zaobišle naše visokotiražne medije. Očigledno je da čak i onda kada s3 proizvodnja senzacija odmara, pogrešan pristup poslu ne posustaje.
 

Kolinda Grabar Kitarović je kod nas dočekana sa mešavinom zgražavanja i radosti. Naizgled, javnost je preplavila zabrinutost što se HDZ vraća na vlast, strepnja da li će nam ona usporavati put u EU, ali je ispod površine bilo radosti što se izborna pobeda slavi uz Tompsona i što su "domobrani pokazali svoje ustaško lice", kako kaže jedan poznati beogradski umetnik. Pobednica izbora nije izbegla priliku da poveća radnu temperaturu izjavom u kojoj navodi Srbiju i Vojvodinu kao odvojene entitete.
 

I onda odjednom na naslovnoj strani "Informera" osvanuo je tekst o tome kako je Kolindi Grabar Kitarović pre nekoliko decenija na moru neki Srbin slomio srce, sa sve spiskom potencijalnih "zavodnika", odabranih iz redova tadašnjih "plejboja" i sadašnjih kolumnista "Naših novina", i njenom slikom u kupaćem kostimu koja je dugo kružila socijalnim mrežama u sklopu diskreditacije.
 

Nije ni potrebno naglašavati da Srbi naročito veruju u svoju seksualnu nadmoć. Kada je objavljeno da je Kejt Midlton trudna, svako od nas je ubrzo čuo od svog rođaka ili komšije teoriju kako je kraljevska kuća morala da nađe nekog Srbina da tu pripomogne pri začeću. Sličan je bio i ton smeškanja kada je Monika Beluči bila u poseti Dodiku. Međutim, sada su bećarske pošalice prešle u mejnstrim i ono što građani izgovaraju u polušali izlazi na naslovnim stranama.
 

Šta je tu problem? Pa svakako je problem to što u Srbiji ima sasvim dovoljno ljudi koji će poverovati da je to relevantna informacija kroz koju se zbilja može tumačiti njena politika, a kako vidimo, postoji dobra predispozicija za tu vrstu lakovernosti.
 

Ipak, ovih dana bilo je i mnogo toksičnijih dezinformacija od ove. Naime, masakr u redakciji "Šarlija Ebdoa" doveo je do objavljivanja raznih "teorija zavere", i u svetu i kod nas. Mnogi mediji su počeli sa vrlo slobodnim tumačenjima ovih događaja, od kojih mnoga nisu imala puno osnova u dostupnim činjenicama. Ipak, neke emisije poput Marićeve "Ćirilice" otišle su prilično daleko. Nastup Dejana Lučića u ovoj emisiji, gde su pored njega nastupali nekadašnji spoljnopolitički komentator "Politike" Boško Jakšić i profesor Fakulteta političkih nauka Dragan Simeunović, bio je u najmanju ruku skandalozan.
 

Pored prilične nelagode koju sam pročitao na licima drugih sagovornika, izjava ovog "teoretičara zavere" o "pravoj pozadini" zločina u Parizu i njegove geopolitičke predikcije mogle su izazvati i veliko uznemirenje građana. Lučić je za to najmanje kriv jer je on svoj javni nastup, i kao govornik i kao publicista, jasno profilisao, međutim, iskusni Milomir Marić je morao povesti računa da sada nije ni vreme ni mesto za tu vrstu zabave. Međutim, on ne samo da je pozvao Lučića da nastupa već ga je i okružio ljudima koji u našim medijima važe za eksperte, što je dalo nezasluženu "težinu" njegovim "procenama".
 

Ova dva slučaja nisu prvi put da su naši mediji prešli granicu podilaženja čitaocima i beskrupulozne eksploatacije događaja. Međutim, sada su to događaji koji se dešavaju dovoljno daleko od nas da lako možemo prepoznati te mehanizme, naprosto zato što ih čitamo dovoljno hladne glave. Mediji su tonuli pored nas, ali toga nismo bili svesni jer su opisivali događaje u kojima je svako od nas imao neki ulog i svakome je ponekad prijalo poneko kršenje novinarske etike. 

Zašto bi se posle ovih internacionalnih slučajeva išta promenilo? Možda zato što, pored seksualne samouverenosti, imamo i taj strah da se sledeći put opet ne osramotimo pred strancima?

 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

SEZONA MIRA U PARIZU

U transkriptu razgovora Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića od 15. januara 1992. godine, izrečeno je i sledeće:

Milošević: Evo ga Alžir, fundamentalisti, je u ekspanziji, sad ću da pitamo Miterana kako će da mu se svidi kad mu pet miliona ovih...
Karadžić: M, m...
Milošević: Tamo Muslimana da zajebava.
Karadžić: Da, da. Da, da. To je nama dobro došlo dole što se tako zakuhalo (smeh).
Milošević: A, pitanje je šta je dobro za to. Ma nije, pravo da ti kažem, ali, ali, ovaj...
Karadžić: Pa, mora da shvati on, da će, da će, ako to bude ojačalo u Evropi da je, da je to bo... Bosna prva stanica tu.
Milošević: Da, da. To ne bi valjalo, to ne bi valjalo.
 

I zbilja, Bosna je svakako bila jedna od tačaka u kojima je mešanje zapadnih sila dovelo do radikalizacije muslimanske populacije. Otud na sajtu Dnevnog avaza i drugim bošnjačkim portalima danas možemo naći komentare na masakr pariskih karikaturista kao što su, „ne radujem se nicijoj smrti ali ovoj cetvorici da...“, „Sto ste crtali,crtali ste.dobro je onda odabrali su prave ljude,neka sad nacrtaju nesto...“, „nek su ih, ismijavali su Islamaha“, „neka su ih...trebali su jos 12...“

Ovakvo razmišljanje bilo je vrlo retko i svakako nije bilo javno na našim prostorima pre ratova za jugoslovensko nasleđe u kojima su zapadne sile prepustile sudbinu Bošnjaka u ruke čoveka koji je u bivšoj Jugoslaviji robijao zbog verskog ekstremizma. Međutim, radikalizaciji je doprineo i veliki broj islamističkih fondacija i organizacija koje su u Bosnu, u sklopu ratne pomoći, poslale svoje ratnike i propovednike.

Sličan scenario radikalizacije ljudi uključenih u etničke ili antikolonijalne sukobe, Amerikanci su već sproveli kada su prebacili pripadnike Muslimanske braće iz egipatskih zatvora u Avganistan, zatim kada su podržavali islamiste protiv Bašara Asada, ili kada su razorili sekularni Sadamov Irak.

Otud masakr pariskih karikaturista podseća na srpski doprinos taktici verskog konflikta sumiran u rečenici, „Svaki svoga ubijte subašu“. Napad na redakciju satiričnog lista Šarli Ebdo zapravo je mala slika globalne politike. Ovo je minijaturna kopija ponašanja Sjedinjenih Američkih Država koje svoj uticaj baziraju na našem strahu da uvek mogu da dođu i da nas sve pobiju. Francuski islamisti su učinili to isto, protiv onoga ko im je bio pri ruci.

Ako tome dodamo da su muslimani jedna od grupacija prema kojima na Zapadu ima najmanje takta kad je reč o političkoj korektnosti, i da je kultura obzirnog ponašanja prema njihovim vrednostima na vrlo niskom nivou, da su stalna meta antiimigrantskih političkih stranaka ali i zaštinika ljudskih prava, da su njihovi verski objekti tretirani sa podozrenjem kao potencijalna okupljališta terorista, ne treba da nas čude vaninsititucionalne, burne i mahom nasilne reakcije na slične incidente kao što je bio slučaj danskih karikaturista ili gnusnog američkog filma o Proroku Muhamedu od pre dve godine.

Kao što je priča o „međunarodnom pravu“ postala obezvređena onda kada nije bilo mehanizma kojim bi neko mogao da sankcioniše velike sile, tako je i „sloboda govora“ postala mrtvo slovo na papiru onda kada su počeli da je krše sajber napadači ili naoružani islamisti. Kada se na pravo ili govor odgovori silom, nažalost jasno je ko će izgubiti.

Međutim, kao što Amerika svoje siledžijstvo uvek mora krunisati nekim pravnim dokumentom, recimo iznuđenim Kumanovskim sporazumom, tako ne treba sumnjati ni da će ovaj tragični događaj proizvesti jako puno „govora“. Nažalost, taj govor će takođe biti iznuđen, i plašim se da će uvući u Francusku u „rat protiv terora“ iako se ona do sada mudro držala po strani.

Eventualnim ulaskom Francuske još dublje na američku stranputicu započetu likom i delom mlađeg Džoržda Buša čiji je javni nastup obilovao biblijskim referencama, proglašavanjem protivnika za Zlo, čiji su generali otvoreno poistovećivali neprijatelje sa Satanom itd. zatvoriće se krug politika vođenih verskim fanatizmom. Ironija je svakako to što bi Francuska ušla u taj biblijsko-kuranski ciklus braneći svoju sekularnost.

Rezultat će biti globalni strah. Islamski svet će strahovati od Amerike. Zapad će strahovati od islamista. Mi ćemo strahovati i od jednih i od drugih.

U strahu će biti velike oči. Kao na nekoj karikaturi.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

STARI - TOP 10 - 2014

iznad crte >

SNOWPIERCER, Bong Joon Ho

Novi Bongov film je sve ono što smo prepoznavali u dobrim žanrovskim filmovima čak i kada toga u njima nije bilo. Ipak, bili smo mladi i želeli smo da im obezbedimo mesto uz rame sa klasicima koji su prepoznati kao umetnička dela. Bong je snimio film koji jeste sve to, ne moramo više ništa da objašnjavamo.

top 10 je bio vreo >

1. FURY, David Ayer

Kada se kaže da je film FURY Davida Ayera pokidao, onda se to mora razumeti i u bukvalnom i u prenesenom značenju. U prenesenom značenju, to označava zanimljiv iskorak u odnosu na estetiku ratnog filma, naročito kad je reč o Drugom svetskom ratu. U bukvalnom smislu zato što je FURY takav udar na čula u najboljem smislu da se može smatrati odličnim primerom heavy metal filmmakinga sa kojim Ayer koketira od svojih najranijih filmova. Ipak, FURY je njegov "diplomski" film. Kao što se navodno u Kekinu grupu ulazilo maturom u formi ubistva, tako je i Ayer sa ovim filmom ušao u prvu ligu reditelja, iako je puno nagoveštavao.

FURY kida na svim nivoima, od likova koji su u tvrdom mačo fazonu, neki od početka a neki pri kraju filma, preko prikaza rata koji je svirep, sadistički čak i kad se sagledava iz vizure ratnika, u kome pohod ima varvarske dimenzije čak i kada je oslobodilački. U određenom smislu, FURY se može posmatrati kao primena estetike filmova o vijetnamskom ratu na filmove o Drugom svetskom, i to je crossover koji je u raznim varijantama već rađen, mada je vrhunska postmoderna tog tipa postignuta kod Dragojevića u LEPIM SELIMA koji je na temu rata u Bosni ukrstio tradicije jugoslovenskog partizanskog filma i američkog o Vijetnamu. Međutim, ono što se pored vijetnamskog sindroma može prepoznati jeste odjek istočnoevropskog ratnog filma o izgubljenosti likova u ratu, dostizanju civilizacijske nulte tačke, naslovima kakve su snimali Elem Klimov ali i Saša Petrović i Žika Pavlović. Ne čudi da je direktor fotografije na ovom filmu bio Rus koji je svoje fotografske početke i imao u Rusiji.

2. EDGE OF TOMORROW, Doug Liman

Drugi ovogodišnji naslov koji redefiniše ratni film. Liman je u Sakurazakinom romanu pronašao ratnu priču našeg vremena, gde se moral junaka iz AMERICANIZATION OF EMILY i vojna taktika SAVING PRIVATE RYANa suočavaju sa asimetričnim strategijama protivnika sa druge planete. Filmovi o Drugom svetskom ratu su poznati po crno-belom odnosu između pozitivaca i negativaca. Ovde ta forma dobija novog negativca kog junak ne može da pobedi filmski i zato ga pobeđuje gejmerski, metodom pokušaja i pogreške.
 
3. DAWN OF THE PLANET OF THE APES, Matt Reeves

Najbolje režiran filmau 2014. godini. Reeves je snimio priču koja prikazuje početak rata između mutiranih majmuna i razorene ljudske zajednice, a sve to radi kao suptilnu vestern melodramu u kojoj nema jednostavnih odgovora, nema hvalisanja izvrsnim specijalnim efeketima. Rezultat je film u kome je rat zajednički zločinački poduhvat dve rase, sa diskretnim desnim tonovima, i priča o likovima koja na kraju stvori utisak kao da smo ceo život gledali karakterne studije sa animiranim majmunima u glavnoj ulozi, a nismo. Reeves je stavljanje specijalnih efekata u funkciju priče doveo na novi nivo. Ali i sve ostalo.

4. FRANK, Lenny Abrahamson

FRANK je višeslojan film. S jedne strane, to je dinamična komedija o razuzdanom rokenrol bendu, sa druge meditacija o kreativnosti a u samom jezgru je zapravo pitanje odnosa duševne bolesti i kreativnosti. Domhnall Gleeson sa ovim filmom izrasta u Hugh Granta nove generacije koji je od starog pre svega naučio to da se ne treba vezivati za jedan žanr već valja pokušavati u raznim miljeima. Sasvim je moguće da FRANK može biti manje zanimljiv onima koji ove teme ne smatraju relevantnim. Ali, čak i njima teško da neće funkcionisati kao solidno režirana, odlično glumljena, blago ekscentrična filmska priča.

5. LUCY, Luc Besson

Kounen bi snimio ovako nešto posle DOBERMANNa i BLUEBERRYja da se i dalje bavio ovom vrstom filma. Međutim, i Miike i ostala fassbinderovska tradicija su bitni jer je u ovom filmu očigledno da Bessona samo poneka scena istinski zanima a da neke koje je već savladao i pokazao da ume da radi, vrlo lako preskače, ostavlja u elipsi ili transformiše do neprepoznatljivosti. Oduševljava me činjenica da je ovaj anti-superherojski i u suštini anti-akcioni film koji kreće i superherojskim i akcionim putem da bih ih onda napustio i skrenuo u šamanizam i mistifikaciju, uspeo da zaradi preko sto miliona dolara u Americi. Luc Besson, što je pokazao i sa FIFTH ELEMENTom, i dalje je jedan od najboljih reditelja za tretiranje stripovske stilizacije i šteta je što on verovatno nema volje da se bavi tim ekranizacijama jer mislim da bi mnogi imali šta da nauče od njega.

LUCY je akcioni minjon u kome sam uživao. Razumem one koji su bili zgroženi.
6. THE LEGO MOVIE, Phil Lord & Christopher Miller

Lego kockice su već decenijama inspiracija pretežno amaterskih radova u raznim žanrovima i u formi stop-motiona, dakle ovo im nije prvi put da se pojavljuju na filmu. Ali su isto tako i kompjuterske igre imale puno ekranizacija ali su tek u WRECK IT RALPHu dobile svoju krajnju filmsku sliku. Naime, Lord i Miller se za razliku od ostalih ekranizacija igračaka ne bave osmišljavanjem narativa za nemaštovitu decu niti narativima koji treba da posluže kao atraktivna predistorija-mamipara za kupovinu neke igračke, već ulazi u samu suštinu igračkog ugođaja. Dakle, Lord i Miller su snimili film koji je narativ o igranju, i narativ o tome kako se treba igrati a ne konkretno uputstvo koje će promovisati ovu ili onu liniju igračaka.

7. BIG HERO SIX, Don Hall & Chris Williams

Jedna od tri najbolje ekranizacije Marvela u istoriji filma, uz BLADE i X-MEN: FIRST CLASS. BIG HERO 6 je mnogo uspešnija rekonstrukcija superherojskog mita od INCREDIBLESa, mada je Disney u tom pogledu već imao odlične domete, recimo sa igranim filmom SKY HIGH. Za početak BIG HERO 6 ne polazi od agresivne postavke da superheroje treba dekonstruisati i parodirati pa ih onda ponovo sklopiti kroz preveliko oslanjanje upravo na njihove najokoštalije klišee. BIG HERO 6 ne dekonstruiše superheroje u polazištu, ali na kraju, mnogo maštovitije i svežije formuliše svoju putanju koja vrhuni nastankom superheroja koji pritom ima i klasični superherojski etos (ne ubija, ne sveti se, radi za dobrobit zajednice).

Kao što se za mnoge animirane filmove koji se obraćaju u drugom sloju starjoj publici kaže da su zapravo namenjeni odraslima, za BIG HERO 6 se može reći sve sem toga. Pre svega zato što ovaj film funkcioniše kako za decu tako i za ljubitelje superherojskog akcionog filma, ali je potpuno lišen ciničnih opaski, iskoraka kojima se pridobija pažnja roditelja koji su došli kao pratnja i sl. Međutim, mislim da je mnogo veće priznanje to što je BIG HERO 6 animirani film koji je zamišljen kao pokušaj da se dečja publike regrutuje za ovaj žanr i da se ne oseća izostavljeno a na kraju se nametnuo kao jedan od boljih predstavnika unutar celog žanra.

8. HORRIBLE BOSSES 2, Sean Anders

Kapitalizam i korporativna kultura prepuni su inspirativnih detalja i HORRIBLE BOSSES 2 se bavi obrtanjem premise. Naime, u ovom filmu junaci iz prvog dela postaju sami sebi gazde ali se onda suočavaju sa finansijerima i velikim korporacijama shvativši da ako je neko sam sebi gazda ne znači da postoji još neka struktura iznad.

Koliko je prvi deo zapravo govorio istinu o gnevu podređenih prema šefovima, drugi deo skenira opštu privrednu situaciju, u SAD a samim tim i na globalnom nivou. Ključna teza filma je zapravo vrlo sofisticirana i potvrđuje jednu od savremenih ekonomskih teorija da sada bogatstvo zapravo najbolje proizvodi zaradu i da se mnogo više isplati biti bogat nego raditi.
.

9. COLD IN JULY, Jim Mickle

Film kojim treba okupirati bioskop "20. oktobar".

10.UNDER THE SKIN, Jonathan Glazer

Ovaj film je otprilike ono što sam očekivao od Von Trierovog NYMPHOMANIAC diptiha. Naravno, kao i svi reditelji koji žele da snime nešto "različito", novo redefinišuće i sl. na kraju završe baveći se muzejskom avangardom, pa u tom pogledu ni meni vrlo dragi Glazer nije izuzetak. Ipak, to ne znači da nije snimio snažan, zanimljiv, intrigantan, beskompromisan film, u kome je Scarlett Johansson uspela da malo predahne od svojih epizoda u "zvezdama Marvela".


ispod crte>

THE HOMESMAN, Tommy Lee Jones


Jones pronalazi sponu između Clinta Eastwoda i Braće Coen u ovoj ekranizaciji romana Glendona Swatrhouta. Od Eastwooda preuzima Hilary Swank i iskreni fatalizam UNFORGIVENa dok od Coenovih uzima indie živahnost TRUE GRITa. Eastwood nije uspeo da probudi tu silovitost kod Hilary Swank kad je snimao MILLION DOLLAR BABY ali zanimljivo je da Jones u THE HOMESMANu iz ove glumice izvlači ulogu koja deluje kao produžetak male junakinje iz TRUE GRIT. Povrh svega, Hailee Steinfeld iz TRUE GIRT igra i u THE HOMESMANu, i jako bih se iznenadio ako bi se ispostavilo da je nije zvao kako bi napravio tu kopču.

THE SHOOTIST Dona Siegela po Swarthoutovom romanu je bio bookend film za karijeru Johna Waynea i THE HOMESMAN je u određenom smislu zaključenje junakinje iz TRUE GRITa, iako nije reć o delima istog pisca.

A MILLION WAYS TO DIE IN THE WEST, Seth MacFarlane

Uprkos nespornoj dozi MacFarlaneovog "iživljavanja" i dokazivanja moći, ovaj film ipak funkcioniše. MacFarlane nije veliki glumac kada je prisutan na ekranu, ali donosi određenu srdačnost, okružio se izuzetnom podelom, pre svega sa izvanrednom Charlize Theron koja je nesumnjivo raspoložena za nadigravanje, i rezultat je vrlo simpatična, vulgarna, banalna i zabavna vestern komedija. U svakom slučaju, više sam uživao u načinu na koji je MacFarlane preispitao Divlji Zapad nego kada sam na tu temu gledao Tarantina.

GUARDIANS OF THE GALAXY, James Gunn

Ovaj film je po mnogo čemu vesnik sumraka civilizacije, prevashodno kao dokaz da se savremenoj mladoj publici serviraju podgrejani ostaci pop-filma od pre tri decenije i prodaju kao nešto novo. Ako tome dodamo da ni pre tri decenije ti "originali" nisu bili potpuno sveži već su proizilazili iz još drevnijih petparačkih formi, suočeni smo sa sunovratom krativnosti. Pa opet, lagao bih ako bih rekao da nisam uživao u Gunnovom filmu uprkos ovim civilizacijskim strepnjama, primedbama na slabog negativca i pojedina dupliranja likova. Gunn ima smisao za humor i rediteljski nerv, a to su stvari koje mogu preživeti svaki pa i civilizacijski slom i nikada je izlaze iz mode.

SABOTAGE, David Ayer

SABOTAGE film koji izuzetno dobro funkcioniše uprkos brojnim fundamentalnim problemima što ga automatski ubraja uz rame sa nekim od Arniejevih klasika koji na mnogim nivoima nisu bili dobri filmovi ali zapravo jesu bili vrlo prijatni. Ono što ga međutim, izdvaja od tih filmova koji nisu akademski gledano ispravni ali jesu dobri, upravo je to što on u mnogim aspektima ne samo da nije dobar u akademskom pogledu već nije ispravan ni kao Arniejev vehicle.

Ayer i Skip Woods uspevaju da stvore svet hard-R pandura, meksičkih kartela, ubica-psihopata, nikaragvanskih odreda smrti i svega onoga što volimo da gledamo, i to u spoju sa vrlo vibrantnom rediteljskom egzekucijom čini da se SABOTAGE podnese upravo kao jedan hard-R doživljaj, a da se filmski kvaliteti bace na drugo mesto.

Ayer je kao reditelj okupio odličnu glumačku ekipu, ali je uspeo i da iz Arnieja izvuče nešto od one dezorijentisanosti matorog Johna Waynea iz pokušaja da uhvati Eastwoodov talas u filmovima kao što je McQ. Arnie u retkim prilikama funkcioniše kada ga reditelj liši smisla za humor. SABOTAGE je jedna od tih prilika.

TRAVELATOR, Dušan Milić

Od prve scene koja deluje kao machinima a zapravo je shooter napravljen za potrebe filma u kojoj glavni junak roka NATO zavojevače u Đakovici, Milić najavljuje da ćemo gledati film kakav u Srbiji nije viđen. I to obećanje ispunjava do kraja. JAGUAROV SKOK Ace Đorđevića je ovog puta kanalisan kroz globtroterske trilere Olivier Assayasa i visoku estetizaciju Nicolasa Windinga Refna, rezultirajući arty krimićem u kome na kraju žanr postaje poezija.