Slušao sam svedočenja nekih
političkih zatvorenika u Titovoj Jugoslaviji. Kada bi došli u zatvor nailazili
bi na neobičnu dobrdošlicu zatvorenika koji su hapšeni zbog kriminalnih radnji.
Kriminalci bi tada političkim zatvorenicima rekli da će ih zaštiti, pomagati im
oko svega vezanog za snalaženje u zatvoru, nameštati im krevet i čistiti umesto
njih, ali da ih mole samo za jednu stvar – da im ne govore o politici jer bi ih
povezivanje sa disidentima tog tipa zaista moglo dovesti u nevolje.
U proteklih godinu i po dana
pojavila su se čak četiri evropska filma o kriminalcima koje je bavljenje
politikom koštalo glave. Pored same teme, ono što povezuje ove filmove jeste
činjenica da su sva četiri slučaja bila istinite priče, kao i da svi dele neke
vrlo slične stilske odrednice.
2008. godinu otvorio je The
Bank Job Rogera Donalsona, film o londonskom kriminalcu koji želi da posle
serije sitnih poslova uradi jedan zaista krupan i povuče se sa svojom
porodicom. Kada mu naruče da opljačka jednu banku, on ni ne sluti da je
naručilac posla britanska tajna služba a da je cilj dokopati se kontroverznih
snimaka razvratne princeze Margaret kojima je jedan kriminalac (prerušen u
borca za slobodu, ponovni spoj kriminala i politike) ucenjivao Krunu. Kada pljačka
pođe nepredviđenim tokom, tajna lsužba i kriminalci započinju sa nasiljem kakvo
niko nije očekivao.
Potom, u Nemačkoj izlazi film Der
Baader Meinhof Komplex Ulija Edela u kome nestašni mladi čovek Andreas
Baader postaje radikalizovan, i svoju odmetničku narav stavlja u službu
ekstremne levice, ubrzo aartikulišući svoj gnev prema sistemu kroz do tada
neslućenu kampanju političkog terorizma.
Na jesen 2008., u Francuskoj su
izašla dva filma o Jacques Mesrineu, u režiji Jean-Francois Richeta poznatom
kao državni neprijatelj br. 1 koji je počeo kao sitan ali vrlo odvažan
kriminalac da bi zbog svojih spektakularnih akcija i bekstava postao neka vrsta
pop zvezde u Francuskoj. Kako mu je popularnost rasla, tako je svoj kriminalni
angažman sve više počeo da definiše kroz političku prizmu, da sebe doživljava
kao revolucionara, a pred sam kraj života i karijere osnovni motivi su mu i
bili vezani za medijsku promociju i politički angažman.
Konačno, početkom 2009. godine
pojavio se srpski film Beogradski fantom
Jovana Todorovića u kome se govori o Vladi Vasiljeviću, mladom
beogradskom kradljivcu automobila koji je deset noći za redom tokom 1979.
godine uznemiravao beogradsku policiju jureći u ukradenom belom poršeu.
Njegov gest je dobio posebnu težinu jer su se noćne vožnje dešavale za vreme
Titove posete Samitu nesvrstanih na Kubi, pa je policija želela da skloni
Vasiljevića sa ulica pre nego što se Maršal vrati, a narod je počeo da gaji
neobične simpatije prema Fantomu i pretvorio ga u simbol izvesnog urbanog bunta
protiv sistema.
Sva četiri junaka kojih su se
dotakli ovi filmovi počeli su kao manje-više obični delinkventi koji su svom
radu dali naročitu političku dimenziju. Najbolje je prošao junak Donaldsonovog The
Bank Joba koji je napisao anonimne memoare iz svog skrovišta. Njegov
uslovni hepiend verovatno je proistekao iz toga što se, u slučaju kada se upleo
sa politikom i državom, sve vreme držao svog finansijskog interesa. Dočim, i
Baader i Mesrine i Vasiljević su u određenom trenutku počeli da uživaju u svojoj
političkoj poziciji. Dok se Baader ozbiljno bavio politikom, a Mesrine uživao u
iskazivanju često sasvim naivnih političkih parola, Vasiljevićeva tragička
greška bila je upravo to što se u zatvoru nije klonio razgovora sa političkim
zatvorenicima i za razliku od drugih tadašnjih kriminalaca odbijao je da u
izvesnoj meri sarađuje sa državom.
Drugi element koji objedinjuje
tragične sudbine Baadera, Mesrinea i Vasiljevića jeste odnos prema medijima.
Baader ne samo da je sa svojom ekipom velemajstorski koristio medije kao
ključno oružje svoje terorističke kampanje već je imao medije koji su mu bili
neprijatelji i napadao ih je čak i oružano. Slično je i sa Mesrineom – u fazama
najveće potrage za njim, davao je intervjue i progonio kolumniste koji su ga blatili
u medijima. Vasiljević je živeo u nešto zatvorenijem društvu, sa kontrolisanim
medijima, pa ipak i on je koristio radio emisije na Studiju B kako bi
najavljivao svoje vožnje.
U stilskom smislu, sva četiri
filma su na neki način potomci Spielbergovog Municha koji je započeo
trend savremenih reinterpretacija priča iz sedamdesetih u kojima se prepliću
istorija, intriga i akcija. Pre svega od Municha su preuzeli
rekonstrukciju epohe uz veliko oslanjanje na medije i stvaranje utiska o svetu
kroz prikaze tadašnjih medijskih interperatcija određenih događaja. Zatim, od Municha
su preuzeli spoj istinite priče i punokrvne repertoarske interpretacije
događaja. Sva četiri filma se bave istinitim pričama u jednoj vrhunski
komunikativnoj, kolokvijalno rečeno holivudskoj formi.
Sva četiri filma u glavinm
ulogama imaju ikonične glumce. U Bank Jobu igra Jason Statham, savremeni
akcioni heroj sa internacionalnom reputacijom koji se sa ovim filmom približava
prestižnijim projektima. Andreasa Baadera igra jedna od najvećih nemačkih
zvezda Moritz Bleibtreu, koji se za ovu rolu zagrevao upravo u Munichu
igrajući nemačkog aktivistu Andreasa (!) bliskog terorističkim grupama.
Mesrinea igra Vincent Cassell, francuski superstar koji svoju internacionalnu
reputaciju koristi kako bi snimao riskantne i kvalitetne projekte. Vladu
Vasiljeviča igra Milutin Milošević, i sa ovim filmom je postao zvezda kakva je
nedostajala našem filmu – iako je praktično u isto vreme imao premijeru svakako
najambicioznijeg filma sezone Sveti Georgije ubiva aždahu u kome takođe
igra glavnu ulogu, baš Fantom ga je učinio zvezdom i seks simbolom.
Pored jako prijatnog osećaja da
srpski film konačno participira u nekom međunarodnom filmskom talasu, ovaj
mini-trend nosi sa sobom još dve izuzetno pozitivne karakzeristike. Pre svega,
pokazuje pozitivan uticaj američkog filma na evropske kinematografije i nudi
putokaz kako integrisati holivudske tendencije u evropske okolnosti. A zatim,
predstavlja i veliko buđenje evropskog repertoarskog filma koji ima visok stepen
zanatske kompetenecije, autentične i zanimljive priče i istinski može da
konkuriše Holivudu u bioskopima, i da malo razbija njihovu hegemoniju u domenu
kvalitetnog komercijalnog filma.
Dimitrije Vojnov
objavljeno u magazinu Kvart 2009. godine
