NOVEMBARSKI ČOVEK

Pirs Brosnan se umirovio kao akcioni heroj kada je završio svoj mandat na mestu Džejmsa Bonda. Međutim, kada je napustio javni sektor i službu Njenog veličanstva, nije se baš snašao kao privatnik i od zvezde blokbastera postao je glumac-svaštar koji ide od romantičnih komedija do porodičnih drama, od skupih produkcija do nezavisnih projekata, od uglednih reditelja i dobitnika oskara do sumnjivih početnika.

Lijam Nison sa druge strane nikada nije bio akcioni heroj ali se odluka Lika Besona da ga angažuje za film „96 sati“ ispostavila kao pravi potez i ovaj karakterni glumac izrastao je ne samo u prvorazrednu mačo-atrakciju već je njegov primer postao zvezda vodilja drugim sredovečnim glumcima koji žele da se vrate u igru. Započeo je čitav talas gerijatrijske akcije u kojima se ocvali filmski šmekeri ponovo nameću publici, i takve pokušaje su već imali Džon Travolta, Kevin Kostner i Aron Ekart.

„Novembarski čovek“ Rodžera Donaldsona je skup polovnih delova donetih u Srbiju u pokušaju da se podmažu i od njih napravi funkcionalni akcioni kambek za Brosnana. Donaldson je iskusan novozelandski reditelj, sposoban da napravi puno sa malo sredstava, mada već u godinama. Brosnan je bivši Bond. Olga Kurilenko je bivša Bond devojka. A Srbija je lokacija koja nudi mogućnosti za urbanu akciju.

Nažalost, krajnji rezultat je manji od zbira donetih elemenata. Međutim, sve ono što je u ovom filmu sveže zapravo vezano je za Srbiju, i njenu sliku koja je toliko lažna da na neki način postaje istinita.

„Novembarski čovek“ je naime u celosti sniman u Srbiji i Crnoj Gori što ne bi bila novost da svojim većim delom nije i smešten u srpskim zemljama, sa kratkim izletima u Rusiju i Švajcarsku. 

Film je nedovoljno dobar da bi se publika istinski vezala za likove i priču tako da je nama kao „meštanima“ zanimljivo kako je Beograd geografski transformisan, kako je naizgled jedan deo grada samo korak do drugog, kako eksterijer jedne zgrade krije enterijer neke druge, i to je naša gledalačka deformacija.

Međutim, ono što nije naša gledalačka deformacija jeste sam tretman Srbije. Naime, Beograd je prikazan kao centar operacija koje CIA vodi protiv Rusije. U zgradi američke ambasade postoji „komandna soba“ iz koje se upravlja bespilotnim letelicama i mogu se locirati svi ljudi na našoj teritoriji uz pomoć mobilnih telefona i snimaka iz satelita. U Luci Beograd, CIA ima svoje kontejnere u kojima muči ljude dok ne progovore, po uzoru na tajne zatvore po Istočnoj Evropi. Na ulicama, američki agenti rade šta hoće. Njihova vožnja čini da afera „Kantrimen“ pada u senku, a arsenal oružja koji nose, i broj ljudi koje ubijaju bez ikakvih reperkusija, suspenzije ili susreta sa snagama reda je barem dvocifren.

U „običnom“ filmu, u nekom trenutku bi raspojasani američki agenti došli u kontakt sa srpskim vlastima, barem u liku dijaboličnog šefa tajne službe kao što je Jordanac Hani Paša u „Krugu laži“ Ridlija Skota ili korumpirani agent lokalne službe kao što je Kiril u „Bornovoj nadmoći“, ili bi barem upoznali fizički i mentalno zapuštenog šefa policije koga bi lako preveslali.

U „Novembarskim ljudima“ međutim ne postoje srpske vlasti ni u jednoj formi, osim što uspešno „radi šipka“, kako za striptiz u bukvalnom značenju tako i u prenesenom - Brosnan i Kirilenkova se voze tramvajem, popularnim „Špancem“, na zadatke. To odsustvo vlasti koje bi podsetilo da se neko barem mora podmititi kako bi se na miru mogao kršiti suverenitet i raditi protiv neke druge sile na nečijem tlu, verovatno spada u imidž Srbije kao „prijateljske zemlje“.

Osnovna razlika između „prijateljske“ Srbije i „neprijateljske“ Rusije u ovom filmu je dakle u tome što je naša zemlja prikazana kao „slovenska despotija bez despota“, sa dobrodošlim „viškom istorije“ i manjkom reda i mira, što olakšava kretanje ratnih zločinaca kao „topovskog mesa“ za ispucavanje akcionih heroja, i bivših, sadašnjih i budućih žrtava trgovine belim robljem kao „dama u nevolji“.

Kada se tome doda Donaldsonova dobrodošla okrenutost regionalnim glumcima gde Lazar Ristovski igra okrutnog bivšeg generala a sada ruskog ministra energetike u poseti našoj prestonici (vrlo prigodno), a Amila Terzispahić markantnu rusku plaćenicu (koja nažalost nema jedan-na-jedan obračun sa Brosnanom koji bi podsetio na borbu sa Famke Jansen u identičnoj ulozi iz njegovog prvog Bond-nastupa „Zlatno oko“) onda pojedine naivnosti iz filma počinju da se nadovezuju na našu kinematografiju – recimo scena kada „metak lutalica“ niotkuda ubije Ristovskog na crnogorskom primorju identična je smrti njegovog lika u „Vizantijskom plavom“.

„Novembarski čovek“ je fikcija i najmanji je problem u tome što Srbija u njemu ne liči na onu pravu. Mnogo je veći problem njihova pretpostavka da mi taj film ili nećemo videti, ili da na njega niko neće reagovati iz dubokog poštovanja prema činjenici što nas je posetio Pirs Brosnan koju mi iz „pasivnih filmskih krajeva“ valjda treba da pamtimo zauvek.

Zemlja koja iznajmljuje svoje najviše državne domove kao što je Skupština, gde se donose zakoni i polažu zakletve, kako bi se u njima snimao šund koji direktno unižava našeg najvećeg prijatelja među svetskim silama, doduše ni ne deluje dovoljno ozbiljno da bi zaslužila bolji tretman na ekranu.  

Kada se suočimo sa tužnom istinom da je Donaldson očigledno izgubio svoju nekadašnju veštinu i da „Četvrti čovek“ ne zaostaje znatno za „Novembarskim“, a da ga „Ustanička ulica“ po veštini realizacije i nadilazi, reklo bi se da je Srbija konačno uspela da korumpira i Holivud. Želeli su da nas prikažu kao zemlju bez reda, poslali su nam ovamo polovan materijal, ljude i ideje, ali mi smo im vratili film koji više liči na naš nego na njihov.

Dimitrije Vojnov

 
(Tekst objavljen u Našim novinama)

PONOS I SLAVA

Dve grupe ljudi slave otpor pružen jednog davnog 28. juna, žele da se venčavaju i imaju decu, da budu prihvaćeni u inače ekskluzivnim zajednicama kao što su crkve i oružane snage, da imaju svoje mesto u konzervativnim partijama, da se oslobode prokaženosti koja im je nepravedno nametnuta.

To su Srbi i homoseksualci, koji su nažalost poslednjih godina svedeni na skraćenicu kako bi se obuhvatili svi varijeteti, ali se tim nazivom malo i zaboravilo da su to ljudi koji nešto hoće - ipak ćemo ih u daljem tekstu zvati LGBTovci. 

Doduše, 28. jun nije isti – Srbi slave onaj iz 1389. godine, o čijem se zaveštanju danas nerado govori, a LGBTovci onaj iz 1969. kada su digli pobunu u gostionici Stounvol.

2014. godine, Srbi i LGBTovci ponovo imaju problem oko organizovanja Parade ponosa. Ova manifestacija je već godinama zastupljena kao generator sukoba, prilika da se u javnosti pojave aktivisti obe strane i da se probude razni ekstremizmi od kojih neki umeju da budu vrlo opasni, da se na tas stave pritisci iz inostranstva i kapaciteti unutrašnjeg otpora i da se u većini slučajeva sve završi jalovim odlaganjem.

Ova pat-pozicija međutim nije slučajna, naročito ne u Srbiji gde se u poslednje vreme rešava i ono nerešivo, ako tako mora. Čini se da je ovaj nerešen rezultat koji se ponavlja iz godine u godinu zapravo još jedan čin u huškanju dve ugrožene grupacije jedne protiv druge. Srbi, kao narod koji je u ovom trenutku doveden na rub dostojanstva u svakom pogledu, i homoseksualci koji se već godinama predstavljaju kao jedini „štićenici zapadnih sila“ koje Srbi mogu da u nečemu onemoguće.

U toj igri nema pobednika, s jedne strane država pokazuje nedopustivu slabost pred ekstremistima, a homoseksualci sa druge strane ispadaju „sebični i tvrdoglavi“ u pokušaju da održe manifestaciju koja građanima nije sasvim razumljiva. Kada tome dodamo i redovnu podršku zapadnih sila pred održavanje Parade i potonje čuđenje zašto do nje nije došlo, imamo jedan koktel koji rezultira osećajem da su Srbi uspešno rekli „Ne“ Zapadu koji ih svakog drugog dana ponižava u ostalim oblastima.

Verovatno bi čitava armija radnika javnih preduzeća dobila roze kostime i bila poterana na Paradu da je to Zapad zaista tražio, a ekstremisti bi bili neutralisani kao pretnja ili čak angažovani kao obezbeđenje ove manifestacije. Ovako neprekidni remi liči na ostavljanje poslednjeg ventila za Srbe.

Naravno, ne treba trošiti reči da Srbija nije jedina zemlja u kojoj su prava LGBT populacije zloupotrebljena kao moneta za potkusurivanje od strane zapadnih sila, kao i to da je „pobeda nad tom manjinom“ pobeda nad delom vlastitog naroda koji je sticajem okolnosti podmetnut većini za iživljavanje.

U ovom trenutku bi najsubverzivniji potez koji Srbi mogu da povuku bio omogućavanje Parade.

Zašto?

Dan posle bi LGBT manjina shvatila da želi bezbednost u zemlji u kojoj privatno obezbeđenje po snazi nadilazi vojsku a verovatno i policiju. Zatim da želi da usvaja decu u zemlji sa belom kugom gde se odavno više umire nego što se rađa. Da želi razumevanje Crkve koja je prošle godine zahvaljujući Kačavendinoj aferi zapravo bila poprište jednog od retkih otvorenih homofobnih skandala i pritisaka baziranih na otkrivanju nečije seksualne orijentacije. Da žele prihvatanje u oružanim snagama koje ne postoje. Da žele razumevanje i svoje sekcije u konzervativnim stranakam koje su daleko od parlamenta i potpuno rasturene. Rečju, da žele sve ono što imaju holandski ili američki homoseksualci a to u Srbiji nema niko. 

Pritisak da se ne održi Parada se može tumačiti kao pokušaj da jedna većina koja je u depresiji i stagnaciji, onemogući jednu manjinu koja je u usponu i emancipaciji. Kao pokušaj da neko kome je oduzeto pravo na nadu spreči nekog drugog da se za to pravo bori.

LGBT zajednica me u tom smislu dosta podseća na Srbe pre Petog oktobra kada smo puni nade, u karnevalskoj atmosferi i sa masom obećanja sa Zapada protestovali protiv Miloševića, da bi petnaest godina kasnije završili sa Zakonom o radu posle kog bi i prostitutke povukle zahtev za legalizaciju svog posla jer im je bolje sa makroom. Uspela Parada ponosa bi za LGBT zajednicu više bila kao Peti oktobar za Srbe nego kao Gazimestan.

Možda je rešenje u tome da konačno Srbi izjednače homoseksualce sa sobom. I da im onda pokažu koliko su nesrećni.

Ono što našu LGBT populaciju čeka kada postanu ravnopravni sa ostatkom Srba je napor kakav im ni najgori homofob ne bi poželeo.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

ANGRY BIRDS

Svake četiri godine u Srbiji izađe jedan film koji reafirmiše umiveno lice fudbala i njegovog okrepljujućeg uticaja na društvo i jedan koji istražuje naličje. 2010. godine to su bili „Montevideo“ i „Šišanje“ a 2014. produžetak priče o reprezentaciji iz 1930. i „Varvari“. Kao što je u drugom delu „Montevidea“ reprezentacija stigla na Svetsko prvenstvo i pomrsila račune favoritima tako su i „Varvari“ film ozbiljnog međunarodnog kalibra koji može da se uporedi sa svakim festivalskim konkurentom.

Da u Srbiji fudbal još uvek funkcioniše kao igra, „Varvari“ bi govorili o hrabrom sastavu drugoligaškog kluba koji se bori za ulazak u viši rang, ali danas taj film govori o jednoj korodiranoj sredini i jedinoj funkciji koju fudbal može imati o njoj a to je povod za okupljanje lokalne raspuštene omladine, privredni i drugi kriminal i konačno regrutacija učesnika za eventualno „dešavanje naroda“. Ruku na srce, u filmu postoje i dva bitna lika iz redova igrača – jedan je razmaženi as koji samo misli o transferu a drugi je zbunjeni Afrikanac koji je podjednako otuđen od sredine kao i glavni junaci. Fudbal je u „Varvarima“ onoliko zastupljen koliko ga ima i u životu većine naših klubova – vrlo malo, ali sam film nudi jako dobru dijagnozu problema ovog sporta kod nas – on više nije igra već usputna stanica - do nekretnina za gazde, do stranih klubova za igrače, do zatvora ili vrha podzemlja za navijače.

Dok u bioskopu gledamo dijagnozu stanja u fudbalu, na televiziji pratimo nešto potpuno drugačije. Košarkaška reprezentacija Srbije konačno deluje kao ekipa koja bi zaslužila da se o njoj snimi film i da u njemu igra pod obručima igra značajnu ulogu.

Svakako da bi puno zakulisnih radnji moralo da stane u eventualni scenario – od ukidanja srpske lige i utapanja u Jadransku što je dovelo do krize velikih košarkaških sredina i trenerske struke, preko uvoza jeftinih američkih plaćenika koji su zauzeli mesto našim igračima i onemogućili kovanje asova u ognju tvrde takmičarske košarke, kriza javnog finansiranja klubova za koje se zalažem - kada bi ti klubovi gajili naše talente a ne tržišno angažovali strance, pa sve do neobjašnjivo velikog broja igrača koji su prošli kroz reprezentaciju u proteklih pet godina umesto da je formiran nukleus tima i napredovao postepeno. Konačno, tu je i demografska kriza koja se očekivano najviše oseća u sportu sa izraženim elementom fizičke predispozicije.

Ako je po definiciji funkcija „reprezentacije“ da „reprezentuje“ našu zemlju i naš Košarkaški savez, onda ova ekipa to ne radi. Ona igra mnogo bolje od onih koji su istovremeno otežali razvoj naših talenata s jedne i nemilice ga rasipali sa druge strane, bez pokušaja da razumeju i reše pitanje zašto toliki broj naših vrhunskih igrača pati od teških povreda i stagnira. Momci koji igraju u Španiji pričaju vlastitu priču a ne onu koja se zbila kod nas, i hvala im na tome.

Uprkos svim svesnim i nesvesnim pokušajima da se košarka kod nas uništi, Đorđević je okupio hrabru ekipu koja je pokazala da se ne predaje ni pred mnogo jačima od sebe i da se ne miri tako lako sa tim da smo od većito prvih postali oni koji bi redovno trebalo da budu među prvih pet.

Posle dužeg vremena imamo ekipu koja stvarno igra u skladu sa nadimkom „Orlovi“, a u situacijama kada im protivnici potkrešu krila, ponašaju se borbeno kao „Angry Birds“ i nikada se ne predaju.

Iz tog nemirenja nastale su stare pobede na SSSRom, savladani su SAD 2002. godine i Španija 2010. i poražen je pragmatični duh koji je na pozicije gde smo stvarali najveće asove uveo trećepozivce iz NBA i neke koji su je upoznali samo preko PlayStationa.

U jednoj sceni „Varvara“, afrički fudbaler i navijač u nevolji igraju fudbal na PlayStationu. Iako nema ništa dosadnije od gledanja drugih kako igraju, u toj sceni gledalac uživa jer se u ovoj minijaturi prepoznaje njihov odnos i pozicija. To se dešava i sa našim košarkašima, posle dužeg vremena se identifikujemo sa nekom ekipom u toj meri da se osećamo kao da smo svi na terenu.

Nisu naši momci pobedili samo svoje protivnike na terenu već i sve pogrešne odluke u Savezu i zato naša košarka još uvek više zaslužuje film o igračima nego o navijačima i zvaničnicima u glavnim ulogama, pa makar oni bili pitoreskni kao Čović i Vujošević.

Ovaj početak septembra će obeležiti nešto što odavno nisamo imali – film i loptanje koji nam svaki na svoj način pričaju neku važnu priču.

Dimitrije Vojnov  

(Tekst objavljen u Našim novinama)

SNOVI IZ NJUJORŠKOG TAKSIJA

Love Hunter: Priče iz njujorškog taksija koji potpisuju Nemanja i Brane Bala po mnogo čemu se kvalifikuje da ga smatramo srpskim filmom ali je po svojoj samoj suštini američki. Naime, to je priča o Milanu Muminu, frontmenu Love Huntersa koji u ovom igranom filmu igra fikcionalizovanu verziju sebe, i vrlo je bitno to što je to Milan Mumin - sa svim onim konotacijama koje to nosi - dakle tema je srpska, zatim znatan deo filma je igran na srpskom jeziku i konačno veći deo ekipe čine ljudi rodom odavde. Svi ti elementi bi sami po sebi trebalo da budu dovoljni da Love Hunter čine srpskim filmom. Međutim, ovaj film je po svojoj suštini američki. 

Za početak, odluka da u njegovom centru bude Mumin, i da se sve karte odigraju na njega ne mora biti tumačena kao američka per se (recimo, Želimir Žilnik je snimio dosta takvih filmova) ali je istinska fascinacija Muminom kao ličnošću i njegovim vrlo širokim izvođačkim darom, autentično američka. Kada tome dodamo Njujork kao lokaciju, njujorškog taksistu kao mitemu američkog filma i pristup realizaciji u tradiciji njujorškog andergraunda i nezavisnog filma uopšte, to čini Love Hunter više amerićkim filmom.

Ako tome dodamo vrlo povoljne okolnosti u američkom nezavisnom filmu, i činjenicu da su ove godine izašla barem dva rokenrol filma sličnog profila (Begin Again, Frank) i da Love Hunter ima na koga da se nasloni u aktuelnoj ponudi, definitivno je reč o autorima koji prepoznaju aktuelne tokove i u njima učestvuju.

Izuzev Žilnika i vrlo ubedljivog filma Lice revolucije Vladimira Milovanovića, srpski niskobudžetni film se nije razvijao u pravcu istinski efektnog usvajanja postulata niskobudžetne estetike već se mahom svodio na besparički film. Ne smemo zaboraviti da su Amerikanci do savršenstva upravo doveli visokobudžetni i niskobudžetni film, a da su vremenom zapustili ono između. Dočim, u Srbiji osim navedenih izuzetaka nismo imali reditelje koji su usvojili načine pretvaranja oskudice u estetski izraz.

U principu, nema naročite logike da Amerikanci odu dalje u razvoju niskobudžetnog filma od nas. I čini se da Love Hunter, snimljen po postulatima nezavisnog filma, nehotice upravo objašnjava zašto je to tako. U jednoj sceni, Muminova verenica pita zašto se on ne vrati u Srbiju kada tu sve ljude zna, lako bi mogao biti Ministar kulture a on joj odgovori da u Americi ima san da snimi američki album i slobodu. I upravo ta činjenica da Mumin u Njujorku uspeva da regrutuje ljude koji će pokušati da ispune njegov san a u Srbiji može da bude Ministar kulture ali ostaje veliko pitanje ima li koga rapoloženog za neko umetničko "rađanje mečke" i ima li ikoga ko išta još sanja, objašnjava zašto je u Americi moguć niskobudžetni film a u Srbiji nije. U Srbiji su snove i bavljenje umetnošću zamenili Ministri kulture a ako neko nešto i usni to sanja sam bez vizije da bi kroz ujedinjenje iza nečijeg talenta nešto moglo da se postigne.

Rečju, teško bi se u Srbiji okupili ljudi iza ideje da snime film sa i o Muminu jer većina misli da treba da se snima filma sa i o njima. Zato ni na nivou bivše Jugoslavije, Srbija nije uspela da produkuje internacionalno uspešne projekte kao što su Laibach ili Kusturica jer se iza ova dva ujedinjavala mnogo šira scena, pisci, pozorišni reditelji, slikari, muzičari...

To duboko nepoštovanje prema talentu i autorstvu koje je zavladalo kod nas, jednim velikim delom proističe i iz loših uslova za rad. Danas je u Srbiji bitnije ko ima mogućnost da finansira projekat od toga ko raspolaže idejom. Samim tim, stvorila se atmosfera kao da se kreativcima čini usluga što se njihov rad realizuje. Tako je u pojedinim sferama i u Americi, ali su zato otvoreni neki drugi prostori u kojima je ideja na prvom mestu. U Srbiji još uvek nismo uspeli da definišemo takav prostor, barem kada je reč o filmu.

Otud je njujorška logika bila potrebna da se prepozna Mumin i jedini krupan nedostatak ovog filma je upravo to što gledaocu nije do kraja objašnjen njegov paradoks da je u Srbiji on rok zvezda ali samo kao taksista u Njujorku može da ispuni svoj san.

Love Hunter: Priče iz njujorškog taksija nije film za svakoga kao što ni Muminova muzika nije bila. Ali, za mnogo više je ljudi nego što se čini.

Ovaj film je kao i Mumin, uspešan zato što je drugačiji i zato što istrajava iako sve u početku liči na recept za neuspeh.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)