ĐANGO I JUG BOGDAN

Ove godine proslavićemo četrdeseti rođendan filma “Partizani” Stoleta Jankovića, jedne od poslednjih velikih bioskopskih fresaka posvećenih NOBu. Iste godine izašla je i “Užička republika” Žike Mitrovića, međutim Jankovićev film je paradigmatičniji primer dekadencije tadašnje jugoslovenske kinematografije. 

Nedavno sam reprizirao ovaj film u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Tejlora sklopili su najdužu dostupnu verziju, mimo tročasovne televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje, i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskom nahsinhronizacijom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske i titlovali bitne dijaloge, ostavivši bez prevoda samo poneko dovikivanje, koje je razumljivo iz konteksta.

Ovo "krpljenje" jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rodom Tejlorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Tejlorovih akcionih filmova, naročito jer on u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo malo trofejno pojavljivanje što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama. Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Tejlor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".

Možda i najbolji film u Tejlorovom opusu jeste “Poslednji voz iz Katange” Džeka Kardifa, jedan od omiljenih Martina Scorsezea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Tejlor suočava sa Peterom Karstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih demona. U “Partizanima” su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju međusobni obračub a Karsten igra svirepog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana. Nedavno preminuli Karsten se tada već preselio u Jugoslaviju i postao je naš “domaći Nemac”, praktično zapustivši svoju do tada uspešnu karijeru “holivudskog Nemca”.

Rod Tejlor unutar jedinice ima hladan partnerski odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje po harizmi za dotadšnjim štićenikom Džona Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što “Partizane” izdvaja od drugih Tejlorovih akcijaša jesu I ozbiljni resursi uloženi u film. Los Anđeles Tajms je pisao da su “Partizani” koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u realizaciji učestvovalo oko deset hiljada članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi druge Tejlorove angažmane.

Po svojoj funkciji u Partiji, Janković je inače važio za najviše pozicioniranog filmadžiju u Jugoslaviji što je kod mnogih tadašnjih autora stvaralo blag podsmeh i vise vezivalo njegovo povlašćeno mesto u esnafu za partizanski staž nego za talenat. No, ukupno uzev, Janković je ostavio zanimljiv opus iza sebe sa nekoliko filmova koji se izdvajaju.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija projekta -komemoracija masakra u Šapcu, nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito predano u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istinito više liči na fikciju.

Kad je o pripovedanju reč, “Partizani” imaju dosta elipsi, podrazumevanja i skokova u vremenu čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. S druge strane, ovo je jedan od onih filmova koju su snimani u etapama po neekonomičnom bondarčukovsko-bulajićevskom principu obuhvatanja sva četiri godišnja doba. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom, Hauard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao reditelj art-filma našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu. Strani scenarista je u ovom slučaju bio verovatno doveden da upriliči film za potrebe američih koproducenata ali je tada postojala praksa dovođenja stranih pojačanja, tako je Bulajić, recimo, na “Neretvi” ugostio Viskontijevog saradnika Uga Pira.

Možda najneobičniji detalj je muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se grčki internacionalac Mikis Teodorakis (u Jugoslaviji je recimo radio i muziku za “Sutjesku”) i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma “Epopeja partizana” koju peva Leo Martin, a zapravo je reč o obradi “Odiseje” samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Tejlora, “Partizani” mogu zauzeti mesto bitnog ratnog filma, iza klasika kao što je “36 sati”, a ne smemo zanemariti ni veliki odjek Tarantinovih “Prokletnika”. Zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora koji su želeli da snime nešto vise od rutinskog repertoarskog rada ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Sam Tejlor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američka verzija nije bila dostupna jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili kadrove lavova u trku i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od divljih zveri. Smatram da je ovo više plod smisla za humor nego istina. Ipak, očigledno je američka verzija bila znatno više formulisana kao B-film što je bila sudbina mnogih partizanskih filmova ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim trilerima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca. Krvavac je čak na stranim verzijama svojih filmova i potpisivan kao Tom Rejmaunt ili Harold Kroford.

Filmovi o nacističkim zločinima su u principu bili ćorsokak naše inače bogate filmografije o Drugom svetskom ratu i više su proisticali iz bogatog finansiranja unesrećenih sredina nego iz umetničke inspiracije. Tako su recimo značajne teme kraljevačkog i kragujevačkog masakra ili niškog logora dobile beznačajne ekranizacije. Branimir Tori Janković je bio reditelj naročito specijalizovan za tu temu. Na našem terenu, paradoksalno, najznačajniji naslov o brutalnim nacističkim zločinima snimio je Đilo Pontekorvo u svom značajnom i svojevremeno kontroverznom filmu “Kapo”, jednoj od temeljnih priča o Holokaustu, ali tu je naš prostor poslužio samo kao lokacija a Lovćen film kao ko-producent. 

Za razliku od mnogih partizanskih filmova koji su služili za odlivanje sredstava, “Partizani” su barem stekli kultni status u Americi zahvaljujući Rodu Tejloru a on je nedavno rehailitovan kod Tarantina što će mu omogućiti još puno novih gledalaca. Gledan iz vizure internacionalnog B-filma on deluje bogato i sveže.

Ipak, to nije bio cilj zajednice kada ga je proizvodila no nehotice je u njemu zarobljen taj spoj rekvijemskog socijalizma i neobuzdanog konzumerizma koji je tada vladao Jugoslavijom. Perverzna želja da u istinitoj priči iz NOBa glavnog junaka igra holivudski glumac bila je svojevrsni pokušaj da se “naši događaji” približe internacionalnoj publici a u pozadini su se uvek javljali isključivo komercijalni interesi stranih producenata. I tako su u lokalu nastajale istorijske freske a napolju su filmovi prodavani “na metar” kao B-produkcija. Ukoliko je već neko trebalo da bude “uvezen”, to su bili reditelji, kao na primer pomenuti Đilo Pontekorvo koji je snimio klasik političkog filma “Bitka za Alžir” čime je ovu istorijsku priču smestio u nezaborav. U početku su doduše neki strani reditelji poput velikog nemačkog stiliste Helmuta Kojtnera “gostovali” kod nas, ali se internacionalizacija potom nastavila kroz angažovanje glumaca. U umetničkom pogledu najznačajnije uspehe u prikazivanju ratnih strahota sa stranim glumcima u podeli imali su Lordan Zafranović u “Padu Italije” i Žika Mitrović u “Gorkim travama”.

I danas se u našoj javnosti često licitira o angažmanu stranih glumaca u ekranizacijama priča iz srpske istorije. Ipak, kada god pomislimo da je to put da se naša kultura internacionalno plasira setimo se Mimičinog “Banović Strahinje” u kome je Đango igrao Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

PRAZNINA

Izbori su se završili i čini mi se da je posle njih ostala velika praznina. S jedne strane, odmah su pali u senku hapšenja Darka Šarića, a s druge, počelo je sagledavanje iz jedne sporedne vizure - gubitnici su sa svojim ostavkama postali aktivniji od pobednika koji su nastavili da rade kao izbora nije ni bilo.

Otud, to bavljenje gubitnicima i načinima na koje će se samokazniti postaje ključ za čitanje ovih izbora. Naime, Naprednjaci jesu pobedili ali Koštunica, Jovanović i Dinkić ostaju političari sa većom tradicijom. I reklo bi se da je upravo ta tradicija svakog od njih koštala cenzusa.

Neopterećenost već zastupanim principima, minulim radom i već formiranim ugledom olakšala je uspon pobednicima, a sigurno je privukla deo glasova ovih „tradicionalista“ koji su u međuvremenu razočarali svojim nedoslednostima.

Magnetizam ovih lidera ostaje neupitan i ipak je predugo indukovan u narodu da bi preko noći nestao. Ipak, njihova sudbina jeste pod znakom pitanja. Naime, srpska politička scena možda zaista iz sfera starog liderskog sistema sa profilisanim vođama sada zalazi u doba bezlične birokratizacije u kojoj će onaj koga zanima mejnstrim politika ulaziti u jednu ili dve organizacije koje se time bave, birajući samo opšte opredeljenje neke od njih, bez nijansi ili ličnog odnosa prema liderima.

Da nije u poznim godinama, Koštunica je mogao možda naći mesto i u takvom miljeu kada bi se recimo vratio na scenu u maniru Stjepana Mesića. Ipak, vremešni Mesić je postao Predsednik Hrvatske u šezdesetšestoj godini a Koštunica ovog meseca puni sedamdeset, dakle to je malo verovatno. Dinkićev ekonomski ugled reformatora preuzeli su Radulović i Krstić tako da njega čak ni takva reafirmacija ne čeka. Jovanović pak sada najviše podseća na Slavka Perovića, vođe crnogorskog Liberalnog saveza.

Ranije je delovalo da će se scena deliti na  DS i DSS, potom na DS i SNS a sada će se izgleda deliti na SNS i SPS. Kao što se Demokrate i Republikanci u Americi razlikuju oko mnogih pitanja ali slično doživljavaju svet, tako i SNS i SPS mogu biti istovremeno i dva pola naše politike i koalicioni partneri.

Za kraj ostaje vrlo snažan utisak iznenađenja među građanima. Oni očigledno nisu poverovali u analize raspoloženja i njihovu blagovremenu najavu ovakvog ishoda. To je samo znak da su se ljudi još više otuđili i da osim svojih mikro-zajednica, uz pomoć socijalnih mreža i novih medija razvijaju i svojevrsne „mikro-javnosti“. U njima, doduše, oni ne sreću samo istomišljenike ali svojom bukom teraju „režimsku“ većinu da tihuje. A posle tihovanja, „većina“ ih iznenadi tamo gde se stav najviše računa – na izborima.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

DVA LICA (TRAŽE PRODUCENTA)

Na ovogodišnjem FESTu prikazana su dva nova srpska filma – „Top je bio vreo“ Slobodana Skerlića i „Mamula“ Milana Todorovića. Ova dva naslova gotovo da ništa ne povezuje, kao da nisu nastali u istoj zemlji. Međutim, koliko god različite, njih vezuje ovdašnji produkcioni koren čije dve sadašnjosti i dve budućnosti, a samo jednu prošlost oni reprezentuju.

„Top je bio vreo“ privukao je pažnju medija još pre premijere zbog burne reakcije pisca Vladimira Kecmanovića na Skerlićevu filmsku adaptaciju. U jednom trenutku, novine i televizije su iz dana u dan pratile ovaj slučaj, on se razvijao u raznim pravcima i deo javnosti je počeo da sumnja kako je ovo zapravo lažni sukob insceniran za potrebe promocije. Ipak, težina razmenjenih reči čini tu mogućnost malo verovatnom. Teško je zamisliti reditelja koji moli pisca da ga sutra u novinama nazove diletantom.

Ovaj sukob je naravno izvukao iz sećanja razne primere nerazumevanja između pisaca i reditelja u istoriji filma. Može se reći da su književnici kroz istoriju bili poslovično nezadovoljni ekranizacijama svojih dela. Međutim, u svakom od tih sporova, bilo da je reč o Kingu i Kjubriku ili Lemu i Tarkovskom, imamo posla sa filmskim i književnim klasicima gde sukob izbija na površinu upravo kao nusprodukt velikog interesovanja za istoriju nastanka tih filmova.

„Top je bio vreo“ nas je počastio sukobom koji se rasplamsao pre nego što je iko imao prilike da se uveri u domete filma. Jedan od često korišćenih argumenata u ovoj raspravi bila je teza da reditelj ima pravo da promeni delove romana kada snima film. Naravno, u zavisnosti od toga koji se deo i koliko promeni, film može imati drugačiji smisao od književnog izvornika. Uprkos tome što je u principu ovaj stav tačan, on u sebi ima jednu jako veliku manjkavost.

Naime, ponekad su pisac i roman zapravo ključni produkcioni magnet za privlačenje finansijskih sredstava, i to je u globalnim okvirima ali i kod nas sve češći slučaj. U slučaju filma „Top je bio vreo“ upravo je tako bilo. Ideja za ekranizaciju romana starija je od izbora reditelja i uprkos tome što ne treba zanemariti sinergijski uticaj svih učesnika na sakupljanje sredstava, knjiga je ovde ipak imala ključnu ulogu. Otud samim tim i pisac i integritet njegove ideje imaju naročitu težinu, koliko god ona potencijalno bila pogubna za film. U izvesnom smislu, „Top je bio vreo“ jeste srpski „Hari Poter“ pa samim tim i Kecmanović ima slično pravo veta kao i Dž. K. Rouling. 

Međutim, naša kinematografija je još uvek „rediteljska“, autoritet reditelja je na prvom mestu i samim tim nije moguće uspostaviti onu vrstu sistema u kakvom se ekranizuje Roulingova. Jedan od razloga za to je što u subvencionisanoj kinematografiji nosilac projekta je pored producenta i reditelj i pošto je reč o delu snimljenom od javnog novca, nema prostora za „javno ograničavanje umetničke slobode“. Otud Kecmanović ima puno pravo da misli kako je njegov roman bio ključni element u „pakovanju ovog projekta“ i da samim tim nije smeo biti izneveren, ali i kapital koji on nosi je pre svega „kulturni“ a ne finansijski, samim tim ne može biti onoliko restriktivan kao u razvijenim tržišno orijentisanim kinematografijama.

„Mamula“ Milana Todorovića s druge strane predstavlja sliku te tržišne kinematografije. Pošto je do sada žanrovski film, a naročito horor, kod nas nailazio na prepreke i odsustvo kontinuirane podrške filmskih fondova, Todorović se oslonio na neprolaznu komercijalnu atraktivnost ovog žanra u internacionalnim okvirima. Ostavivši autorski pristup pre svega u doslednom izboru žanra, ali držeći se postulata B-filma u samoj realizaciji, Todorović – inače producent po vokaciji -  pronašao je formulu ostvarenja koje se može snimiti kod nas, prodati u inostranstvu i isplatiti – iz čega je uspeo da razvije kontinuiranu producentsku aktivnost. Mnogi reditelji, pre svega kroz kontakt sa našom filmskom dijasporom su pokušavali da naprave nešto slično, recimo Slobodan Šijan sa „Tajnom manastirske rakije“ ili Milan Živković sa „Drugim čovekom“, ali Todorović je prvi uspeo da napravi sistem a ne samo izdvojen incident.

„Srpski film“ Srđana Spasojevića je nesumnjivo naš najuspeliji horor u istoriji, naročito u inostranstvu. Ipak, reklo bi se da zbog autentičnog autorskog pristupa još nije uspeo da zametne kontinuirani sistem proizvodnje takvih filmova. Očigledno je da su horori na ceni, ali da se oni koji su preskupi ili previše provokativni ne mogu prodati tako lako. Konačno, unutar ovog žanra autorski projekti predstavljaju nadogradnju i verujem da će takvi radovi uskoro postati predmet interesovanja i samog Todorovića.

Otud, subvencionisana kinematografija u našim okolnostima ipak mora postojati kao zalog očuvanja „prava na autorski film“ čak i u repertoarskim formama. Koliko god primer sukoba povodom filma „Top je bio vreo“ ostavlja prostor za kritiku te „sive kreativne zone“ u koju mogu zapasti reditelj, pisac i producent što bi se lako izbeglo u nekoj tipičnoj „tržišnoj“ kinematografiji, pravilno koncipiran „subvencionisani“ film donosi niz prednosti.

Mnogi produkcioni postulati u nastanku „Topa“ pripadaju prošlosti, a on i „Mamula“ nude dve verzije sadašnjosti i dve verzije budućnosti ovog posla. Kako bi se postigli najbolji rezultati, potrebno je pronaći kompromis između ovih ekstrema, a on će se najbolje ostvariti kroz jačanje autoriteta producenata unutar autorskog filma koji balansira između zahteva tržišta i umetničke slobode.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

ZA I PROTIV

U normalnim okolnostima, političar koga aktivno prezire tri miliona ljudi nikako ne može biti poželjan politički partner. Međutim, ukoliko taj političar ima deset hiljada glasača, postaće itekako poželjan politički partner uprkos milionima koji su protiv. Razlog je jednostavan – na izborima se glasa Za a na Protiv.

Deset hiljada glasova mogu biti rado prihvaćen miraz u svakoj stranci koja se bori za cenzus, a ukoliko omraženi političar još može i da recimo omogući vlast u nekoj lokalnoj samoupravi, lako može postati partner i neke veće stranke. Otud, mnogi političari čine sve da bi na neki način obezbedili ili prosto rečeno kupili taj „glasački miraz“.

Načini za to su razni, recimo obezbeđivanje radnih mesta u državnoj administraciji, favorizovanje određenog kraja prilikom raspoređivanja investicija itd.

S druge strane, energija Protiv nekoga se takođe može artikuliati ali vrlo retko. Poslednja zaista velika mobilizacija Protiv desila se na izborima 2000. godine kada je rušen Milošević. Nekoliko manjih mobilizacija Protiv dešavale su se kasnije u pokušajima da se imitira francuski model „opstrukcije Le Pena“ kako bi se sprečili Radikali da dođu na vlast. Ipak, već je 2000. godine bilo jako teško artikulisati to Za oko kog su svi mogli okupiti.

Naravno, takva okupljanja u kojima je glasanje motivisano negativnim odnosom prema ličnosti ili celokupnoj politici nije zdravo za društvo i obično rezultira neefikasnim garniturama na vlasti. Međutim, periodi kada su glasali samo oni koji nekoga podržavaju rezultirali su sadašnjom političkom krizom.

Naime, sve je više građana Srbije koji imaju čvrsto formirano mišljenje o tome da su nezadovoljni, i ima ih na svim pozicijama u ideološkom spektru. Međutim, isto tako građani sve teže uspevaju da pronađu motiv da za nekoga glasaju. Naišla je kriza gde bi većina glasala Protiv ali ne postoji sistem po kome bi se takvi impulsi izmerili i uticali na politički život.

Veliki deo te rezignacije koja je izvela građane iz okvira demokratskih procedura proistekla je iz neverovatne sposobnosti kompromitovanih političara da opstaju u raznim vladama, prelaze iz stranke u stranku i na svaki način kompromituju ideju parlamentarne demokratije. Uprkos tome što Srbija nije jedina zemlja u kojoj su političari generalno percipirani kao korumpirane ličnosti koje su na vlasti samo zbog lične koristi, kod nas je to dovedeno do paroksizma tako da sada čak i same stranke koriste takvu atmosferu u svojim kampanjama. Nekoliko stranaka pokazuje visoku samosvest o svojoj kompromitovanosti što nažalost više deluje apsurdno nego samokritično.

Glavni krivci su svakako političari. Oni su razmišljali na kratke staze, činili sve da dođu na vlast, i vremenom su potpuno izgubili svoj identitet, izdajući vlastite principe i ulazeći u neprincipijelne koalicije. Međutim, krivi su i birači koji se ponašaju kao da njihov glas ne važi četiri godine već čitavu večnost. Umesto da tretiraju političare kao izabrane predstavnike vlasti koji imaju određeni mandat, mnogi glasači ih tretiraju kao zaručnike i žele da glasaju samo onda ako u njima vide saputnike za ceo život. To je pogrešan pogled na politiku jer su političari sa takvim kapacitetom vrlo retki. Otud, oni koji su Protiv možda treba da smanje svoje zahteve na rok od četiri godine i potraže političare koji mogu da im reše najurgentnije potrebe i zastupaju aktuelne interese, a da onda na sledećim izborima traže neke nove. Naša politička scena je ionako previše vibrantna da bi mogla generisati lojalnosti za ceo život a to najbolje pokazuje i ponašanje inostranih mentora pojedinih stranaka koji ih lakše napuštaju nego lokalni glasači.

Blaziranost glasača nije generisana samo sujetom već i aktivnim delovanjem pojedinih delova elita koji stvaraju atmosferu kao da niko ne zavređuje njihov glas. Međutim, barem srpski glasači, kom god sloju da pripadaju, nemaju pravo da budu blazirani ako nabrojimo imena i političke opcije kojima je svojevremeno davana velika podrška. Srpski glasač se ne može više kompromitovati od onoga koliko je do sada već kompromitovan, i ne treba da ekonomiše sa svojim glasom, kao da ga iz džepa vadi.

Jedino rešenje je da oni koji su čvrsto Protiv ponovo smognu snage da budu Za. Ukoliko se to ne desi, produžiće se ovaj začarani krug na kome je moguće da nekoliko hiljada koristoljubivih dovede do cenzusa nekoga koji je upropastio milione.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)