iznad crte >
ELLE, Paul Verhoeven
Verhoeven se u ovom filmu bavi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu.
top 10 >
1. THE ACCOUNTANT, Gavin O'Connor
Neće se posle ovog filma uznemiriti san producenata koji rade Marvel ili DC, ali ovo je prava potvrda zbog čega još uvek originalni scenariji itekako imaju smisla u savremenom Holivudu. Paradoksalno, po više osnova THE ACCOUNTANT se može posmatrati kao ekranizacija neke od graphic novela o Batmanu koje ne ulaze u kanon lika ali ga osvetljavaju iz drugog ugla. Nezavisno od stripovskog nasilja i stilizacije, kao i melodramskih obrta koji su svojstveni "devetoj umetnosti", kultura graphic novela mora da se pomene prilikom analize THE ACCOUNTANTa, pre svega zbog toga što je upravo u njima izvršena reinterpretacija filmskih žanrovskih tropa u smeru koji sam bioskopski format nije smeo sebi da dozvoli. Jedna od osobina filmskih adaptacija graphic novela koji su reinterprertirali filmske konvencije vodila je ka novom uklapanju tog materijala u velikoekranski kliše. THE ACCOUNTANT radi upravo suprotno - u meri u kojoj su to radili graphic novelsi usložnjava i izvrće žanrovske strukture. Ovo nije skup film, koštao je 40 miliona dolara i ponovo nas vraća onoj paradigmi da srednjebudžetni holivudski film ponovo postaje najzanimljiviji iako je sve ugroženija vrsta. Gavin O'Connor ovde, što se mene tiče, otvara neke čakre za koje nisam znao da poseduje - poznat po svojim mišićavim akcionim sekvencama i u ovom filmu on donosi barem tri takve epizode koje se nameću kao bolja ostvarenja tog tipa u ovogodišnjoj ponudi, povremeno nadbornavajući samog Bournea. U određenom smislu, lik Računovođe sublimira Will Huntinga i Jasona Bournea u jedno, i Affleck kao da sustiže Damona. Pa ipak, ono što je najzanimljivije jeste osećaj da je THE ACCOUNTANT zapravo onaj mračni i reaalističniji reboot Batmana o kom je Nolan govorio a nije umeo da ga snimi.
2. THE GIRL WITH ALL THE GIFTS, Colm McCarthy
Colm McCarthy uspeva da napravi novu englesku reinvenciju zombi požanra. Edgar Wright je učinio svoje u SHAUN OF THE DEAD, kao i Danny Boyle u 28 DAYS LATER, a bilo bi nepošteno da ne pomenemo i Paula WS Andersona. Slobodno možemo reći da su britanski reditelji možda i najzaslužniji za novo buđenje živih mrtvaca. Pa ipak, THE GIRL WITH ALL THE GIFTS odlazi korak dalje, uvodeći barem dva nova sloja. Uz vrlo sugestivan vizuelni pristup koji evocira nešto od Cameronovih ALIENSa - što samo po sebi nije novo jer su to poslednjih godina radili i Liman i Blomkamp - McCarthy kreirra ballardovski imaginarijum a zašto ne reći i histerija u odnosima koji nastaju kada junaci dođu u postapokaliptični London. Košmarne vizije urbanog raspada, transformacije tela, društva i urbaniteta, na arhitektonskom i psihološkom nivou nalaze se u temelju filma, i kako se film približava kraju tako se sve više u tone nešto što kao da je Ballard zamislio a Cronenberg se svemu tome obradovao.
3. WAR DOGS, Todd Phillips
U pogledu uticaja, SCARFACE se nameće kao možda najznačajniji film za oblikovanje ove liste. Todd Phillips je snimio svoj prvi grown up movie u kome je samo potvrdio ono što nam je odavno jasno - da je opasan reditelj koji nadilazi žanrovska ograničenja. A SCARFACE je inspiracija njegovih junaka, dvojice polumorona koji su se upleli u poslovne odnose sa američkim Ministarstvom odbrane. WAR DOGS govori o fazi kada je rat privatizovan i kada je postao biznis, a njegovi junaci su oportunisti koji stružu po dnu kace kako to ide u svakom biznisu. SCARFACE u svemu tome nije samo mustra o usponu i padu momaka sa Floride, već i podsetnik da se najpre strada kada se u posao umeša država.
4. WHISKEY TANGO FOXTROT, John Requa & Glenn Ficarra
Requa i Ficarra su najdosledniji naslednici Billy Wildera i WHISKEY TANGO FOXTROT je njihov odgovor na film A FOREIGN AFFAIR. Umesto oslobođenog Berlina, priča je smeštena u Kabul, mesto u kome američka novinarka mora da se suoči sa svojim demonima, i otkrije neke nove. U određenom smislu, WHISKEY TANGO FOXTROT je crnohumorna reinterpretacija HURT LOCKERa i ZERO DARK THIRTYja, sa nekoliko scena u kojima ih direktno parafrazira. Međutim, ako posle gledanja WHISKEY TANGO FOXTROTa poželite dodatno štivo - izaberite LIVE FROM BAGHDAD, takođe istinitu priču o novinarima CNNa u vreme Desert Storma. Sličnosti sa onim što se desilo Kim Barker su neverovatne, s tim što se tada to desilo kao tragedija a sada kao farsa.
5. SNOWDEN, Oliver Stone
SNOWDEN je SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa. SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. U sebi ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici. Suštinski, kroz Stoneovu holivudizaciju priča o Snowdenu postala je "istinitija" nego u dokumentarcu. U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.
6. ALLIED, Robert Zemeckis
ALLIED predstavlja još jedan Zemeckisov izlet na teritoriju filmofilske perverzije spojene sa sposobnošću da se zaintrigira savremena publika. Ovo mu je prvi triler sa smrtonosnim i masovnijim konfrontacijama. Iako je područje Drugog svetskog rata Zemeckis dotakao kao scenarista filma 1941 Stevena Spielberga, to je pre svega bila komedija, dočim je WHAT LIES BENEATH bio triler smešten u domaćinstvu. Za razliku od njih ALLIED je špijunski triler smešten u vreme Drugog svetskog rata, u kome se ljudi otvoreno ubijaju a konflikti rešavaju oružjem što je generalno nesvojstveno Zemeckisovom opusu. Nadovezuje se na hitchcockovske špijunske trilere u kojima su intrige, predmeti za koje su junaci bore, pa i politički sporovi zapravo McGuffin oko koga se prelamaju odnosi među karakterima. Nota bene, ALLIED se više bavi Drugim svetskim ratom nego što se NOTORIOUS zapravo bavi nacističkim pokušajem da u Južnoj Americi naprave atomsku bombu, ali u oba slučaja, ključni su junaci i glumci koji ih igraju. Ovde su u glavnim ulogama Brad Pitt i Marion Cotillard pa je samim tim i on više Gary Cooper nego Cary Grant a i ona je više Barbara Stanwyck nego Ingrid Bergman, ali svakako to je ta ista vrsta holivudskog filma starog kova sa glumcima u prvom planu. U tom ispravnom balansu između rekonstrukcije epohe u kojoj nam je demistifikuje i filmske interpretacije koja ju je izrazito mistifikovala, Zemeckis uspeva da izbaci junake u prvi plan, a da u drugom planu napravi čitav niz bravura-sekvenci.
7. HACKSAW RIDGE, Mel Gibson
Mel Gibson je snimio par excellence "autorski film" u bordvelovskom smislu tog pojma, praveći delo koje iskoračuje iz standardnih narativnih i stilskih okvira svojom naglašenom stilizacijom. Ako je FURY Davida Ayera bio primena tradicije "vijetnamskog filma" na film o Drugom svetskom ratu, onda je Mel ovde napravio povratak baš na estetiku filma o Drugom svetskom ratu. Međutim, njegov postupak nije anahron, štaviše on je vrlo moderan u svojoj svesti o tome kakav efekat ostavljaju pojedine stileme i strukturalne postavke. U scenarističkom pogledu, HACKSAW RIDGE nema puno ukrasa, ima vrlo jasnu i direktnu priču, sa gotovo matematički postavljenim motivacijama i simbolima mariniranim u stil melodrame pedesetih kroz koju Gibson jasno postavlja moralni kompas svog filma. U određenom smislu, HACKSAW RIDGE kao da je pravljen ne samo sa teoretičarima na umu i sa idejom da će im pružiti mnogo materijala za analizu, već i kao da je sam proistekao iz teorije. Kroz tu stilizaciju koja proizvodi povišeni realizam ne samo u pogledu forme već i u pogledu vrednosnog sistema, Gibson postiže nekoliko jasnih ciljeva. Prvi je da snimi film koji odstupa od aktuelnih rediteljskih praksi i ponudi apartan postupak, samim tim stičući status vanindustrijskog, nestandardnog, "umetničkog" filma. Drugi je da gledaoce kroz filmski žargon uvede u imaginarijum vlastitog junaka. Treći je da kroz ogoljen narativ, sa jasnim mikro-poukama na kraju svakog simboličnog "koraka" na putu junaka, postigne efekat religijskog teksta. HACKSAW RIDGE je kao APOCALYPTO, prozor u svet koji je izumro, ljude starog kova kakve nemamo. Srećom, o njima je ostao film starog kova, kakve takođe nemamo.
8. EDDIE THE EAGLE, Dexter Fletcher
EDDIE THE EAGLE ne prikazuje pravu istinu o "Eddieju" Edwardsu, a mora se naći u svakom ciklusu zimskih olimpijskih filmova uz COOL RUNNINGS i ЛЕГЕНДА No 17 iako je po duhu bliži SLAP SHOTu nego DOWNHILL RACERu. Taron Egerton u ovom filmu pravi komičarski tour the force, i prava snaga njegove uloge je u tome što je njegov Edwards istovremeno luzer i sanjar sa kojim se publika lako identifikuje, ali da usput nimalo nije umanjena i patološka dimenzija njegove ambicije. Hugh Jackman posle REAL STEELa ponovo bez greške igra palog heroja-mentora i zaokružuje utisak da je Dexter Fletcher snimio sportsku bajku koja govori istinu. EDDIE THE EAGLE naprosto nije samo film o naivnom entuzijasti koji je sticajem okolnosti postao olimpijac već priča o tome kako su mediji koji su pretvorili sportiste u božanstva odigrali ključnu ulogu u afirmaciji čoveka koji je potpuni autsajder, samo zato što nije shvatio da je savremeni sport rezervisan za superheroje i da obični smrtnici tu nemaju šta da traže.
9. BLOOD FATHER, Jean-Francois Richet
Spoj Mela Gibsona i Richeta je zapravo jedan od retkih slučajeva u kojima je Mel radio sa profilisanim rediteljem koji se afirmisao mimo njega, a to je uglavnom davalo izuzetne rezultate kao što je RANSOM. Čak i da se ne nalazimo u ozbiljnoj oskudici Mela poslednjih godina, njegova saradnja sa Richetom koji je krunu karijere do sada imao u diptihu MESRINE, predstavljala bi prvorazrednu senzaciju. BLOOD FATHER u potpunosti ispunio ono što se očekivalo od njega. Ovo je nemilosrdan B-movie to end all B-movies, osamdesetak minuta paklenog intenziteta, sa jednostavnom pričom, klišeima koji su plasirani sveže i sa punim ubeđenjem, mišićavom režijom i Melom GIbsonom koji je nuklearni reaktor u sred ovog energičnog zbivanja. BLOOD FATHER bi i bez Mela GIbsona bio jako dobar B-film, ali sa njim u centru ovo je nešto više jer Mel dominira dešavanjima usmerava ih i glumački, pa čak i vizuelno. U ovom filmu, Mel samo što ne cepa karte na ulazu u salu. Sve ostalo je on, bilo kao nosilac oporog životnog kreda, bilo kao otac koji gradi emociju na kojoj se temelji ceo film, bilo kao to izbrazdano telo koje se nalazi u centru svih tih prizora. BLOOD FATHER u svom vizuelnom žargonu ponajviše referiše na LETHAL WEAPON. Ovo je kalifornijska periferija, pustinja u kojoj je Riggs spasavao Murtaughovu kćer u prvom filmu. Ovo je kamp prikolica u kojoj Riggs sprema samoubistvo i na starom katodnom televizoru gleda crtaće. Ovde se otac i ćerka kao u trećem delu prepoznaju po ožiljcima. Ovo je Old Man Riggs u svom prirodnom staništu, dakle s one strane zakona.
10. CRIMINAL, Ariel Vromen & HARDCORE HENRY, Ilya Naishuler
Deseto mesto dele dva suprotna filma - jedan koji uživa da se valja u blatu klišea i drugi kome je primarni cilj da bude originalan
Scenario CRIMINALa je originalan koliko i SNSovčev doktorat. Međutim, ravan rip-offa koju ovaj film dostiže dovedena je do paroksizma pa čak i bizarne filmofilije. Naime, na nivou zapleta, ovaj film mnogo duguje Tarsemovom SELF/LESSu i svemu što mu je prethodilo da ne nabrajam, i kao i kod Tarsema istovetnu ulogu igra Ryan Reynolds! Zatim, film jako puno duguje McGjevom THREE DAYS TO KILL i svemu što mu prethodi i glavnu ulogu kao i u tom filmu igra Kevin Costner. Na sve to, Avi Lerner je na neki, sebi svojstven način okupio impresivan cast, spojio mačo heroje, DTVjevce i oskarovce, i film ima bolju podelu nego što po bilo kom osnovu zaslužuje. Zahvaljujući tome, Vromen uspeva ne samo da prevaziđe tu bizarnu derivativnost scenarija već i da napravi film koji će u nekim momentima čak i pokušavati nešto novo. Lik Kevina Costnera je snakeplisskenovski, on je psihopata sa oštećenjem mozga u koga su preneta sećanja tajnog agenta CIA koji zna gde se krije panično traženi holandski haker. Te smene agentove lucidnosti i besprizornosti prethodnog vlasnika mozga su dale priliku Costneru da se ispolji, i odavno se nije ovako dobro zabavljao na ekranu. Londonske lokacije i kolorit su odlično iskorišćeni i hradi se fina hladnoratovsku atmosferu. Ariel Vromen nije propustio priliku da ove old school elemente pravilno sastavi u neodoljivu celinu. Ako njega nije bilo sramota da snimi ovakav film, zašto bi nas bilo sramota da u njemu uživamo.
HARDCORE HENRY je s druge strane ono što zamišljaju akcioni fanovi kada svoje fantazije odvrnu na maksimum. Ruske lokacije i hardver su svež imaginarijum za razigravanje takvih impulsa. Posle skupe prodaje STXu uspeo da iskorači izvan geta žanrovskih festivalskih favorita u nešto što je ozbiljan mejnstrim adut. Ilija Najšuler je uspeo da film baziran na POV estetici, neprekidno oslonjen na akciju, sa etiketom "nije za svakoga" dovedenom na nivo fiziologije.
ispod crte >
THE NICE GUYS, Shane Black
Osnovna mutacija žanra u odnosu na ono po čemu je Black poznat jeste smeštanje priče u epohu. Uprkos tome što su Blackovi kanonski filmovi nosili u sebi dosta atmosfere krimića sedamdesetih, njihova osnovna karakteristika bilo je to da su hvatali zeitgeist i postavljali se kao cutting edge radovi i komentari naše savremenosti. Black ovde međutim odlazi u epohu, dakle rekonstruiše uzore umesto da ih koristi kao repromaterijal i to odlično radi.THE NICE GUYS istovremeno nije krimić iz sedamdesetih jer mnogo šta u njemu odudara od onoga što su tada bile autorske opsesije, ali po mnogo čemu zarobljava njihov duh. U određenom smislu, ovde kao da je radio neki vremeplov, Black je snimio film koji izgleda kao su krimić iz sedamdesetih snimili ljudi onog vremena ali sa iskustvom gledanja njegovih filmova.
COME AND FIND ME, Zack Whedon
Whedon je snimio izuzetno zanimljiv triler starog kova, oslonjen na tradiciju Pollackovog CONDORa ali i na atmosferu douglimanovskog LA u čemu znatan doprinos daje direktor fotografije Sean Stiegemeier. Svet u kome se film dešava je vibrantan, ima jasan indie senzibilitet i time obogaćuje solidan ali relativno konvencionalan trilerski koncept. U strukturalnom pogledu, Whedon uspešno aplicira svoju ideju sa inovativnom upotrebom flešbekova i što je još važnije, ideju sa papira odlično prevodi na ekran. Otud ovo je izrazito potentan rediteljski debi u kome je scenaristička inventivnost samo jedan od detalja.
VIRAL, Schulman & Joost
Pored hit-singla NERVE, Schulman i Joost su ove godine imali i odličnu B-stranu, film o smrtonosnoj zarazi VIRAL. U njemu uspevaju da stvore utisak kako junaci “nisu svesni” da su u filmu katastrofe i zapravo jednu od ključnih “grešaka” čini situacija u kojoj se ponašaju kao klinci, što i jesu, i organizuju žurku pošto nema škole. Taj klinački aspekt percepcije jedne fantastičke premise, već je poznat Sofiji Black-D’Eliji koja je igrala u odličnom PROJECT ALMANACu koji je upravo obeležio takav pristup.
STORKS, Stoller & Sweetland
STORKS je maštovit, dinamičan i izuzetno duhovit. Očuvan je Warnerov duh apsurda, crnog humora, a rekao bih da je Stoller uveo dosta tehnika u pogledu unutrašnje organizacije scene koje podsećaju na igrani film. U ovom slučaju to funkcioniše i naročito se odnosi na korišćenje alternativnih izvora slike kao što su kamere na raznim uređajima koje koriste junaci. Isto važi i za scene napetosti koje su konstruisane jako slično filmskim sa velikim akcentom na psihološko razrešenje komplikacije u kojoj su se junaci našli. WAG poštuje tradiciju ali pokazuje i kreativnu vitalnost originalnog materijala mimo nastavaka kojima će se neumitno baviti.
THE SHALLOWS, Jaume Collet-Serra
Collet-Serra nastavlja da oblikuje svoj autorski pečat u okvirima B-filma. THE SHALLOWS je Collet-Serrin CAST AWAY ili GRAVITY, naravno, snimljen u uslovima u kojima svaki dinar mora da se zaradi. U centru priče je dvoboj između velike ajkule i Blake Lively. Collet-Serra u saradnji sa svojim španskim DPjem Flaviom Labianom uspeva da napravi film izvanredne napetosti, ispod koje se međutim krije i izvanredna likovnost. THE SHALLOWS naizmenično stvara napetost i prizore neverovatne maštovitosti, sugestivnosti, pa i surovosti.
ex-yu >
HJUSTON, IMAMO PROBLEM, Žiga Virc
Mnogo više od mockumentaryja o nečemu tako apsudnom kao što je Titov svemirski program. Naprotiv, ako je u prvoj polovini ovo jedan nestašni, jako dobro realizovani mockumentary o tome kako je SFRJ pravila rakete za put u svemir, u drugoj polovini sve se pretvara u melanholičnu priču o raspadu SFRJ koja moram priznati malo kome neće zaustaviti knedlu u grlu. Na kraju. HJUSTON, IMAMO PROBLEM postaje jedna meditacija o modernizacijskom projektu Jugoslavije koji nije uspeo, o Titovom kultu ličnosti koji je vrlo slojevito tretiran, i o uticaju Zapada na procese u Jugoslaviji.
DNEVNIK MAŠINOVOĐE, Miloš Radović
Miloš Radović je jedan od najboljih naslednika Dušana Kovačeviča i ovde do sada na najbolji način interpretira njegov princip potpuno racionalne razrade iracionale premise. Svi elementi kovačevićevskog imaginarijuma su tu - rezignacija, samoubistvenost, alkohol, depresija, nemogućnost ljubavi i fini preliv lokalnog treša. Ono što međutim smešta DNEVNIK MAŠINOVOĐE u jedan poseban kontekst unutar istorije jugoslovenskog filma jeste tema mašinovođa. Naime, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenskog filma, Živojin Pavlović bavio se železničarima i vozovima kroz čitav svoj opus. Pre njega oni su bili prikazivani kao vesnici progresa, a kod njega su imali ulogu radničke klase čiji surovi život pokazuje naličje socijalizma. Međutim, kod Radovića dobijaju potpuno novi ključ tumačenja. Oni rukuju zastarelim mašinama i njihov posao deluje kao neki opskurni stari zanat iako to zapravo nije. Umesto ideje progresa, oni se školuju kod majstora, stiču iskustvo kao šegrti, čak se i oslovljavaju sa "majstore", a žive u ambijentima koji su toliko arhaični da deluju skoro kao propala zdanja nekih aristokrata. Stoga, kad glavni junak počne da ima priviđenja svoje stare ljubavi koju je pre skoro tri decenije zgazio voz, Radovićevi železničari dobijaju auru poovskih aristokrata koji su potonuli u dekadenciju a ne radnika na odgovornom i fizički zahtevnom poslu koji je simbol progresa.
