iznad crte >
US, Jordan Peele & PARASITE, Bong Joon-ho
Bong Joon-ho je mahom “iznad crte” na mojim listama najboljih filmova godine jer njegov je zadatak da proširuje okvira onoga što smo mislili da film može da nam pruži. Ove godine međutim, on to mesto deli sa filmom US iz više razloga, počev od toga što je i to film posle kog se zamisliš “gde smo mi a gde su oni”, delo rafiniranog autorskog rukopisa, vrlo hrabro i interesantno u svom istraživanju žanra kojim velemajstorski vlada, a završno sa tim da su oba filma svojevrsni izdanci PODZEMLJA koje su pre ravno četvrt veka na svet doneli Emir Kusturica i Dušan Kovačević.
U oba filma gledamo društvenu kritiku fokusiranu na dugotrajne procese fokusiranu na one koji obitavaju na površini i one koji se nalaze u podrumu. U oba slučaja jaz među njima je nepremostiv, u oba slučaja stvoren je sistemski, i u oba slučaja vodi do fatalnog ishoda. Kod Kusturice taj jaz je proisticao iz ideologije održavane dezinformacijama, kod Peelea usled ezoteričnog vladinog eksperimenta, kod Bonga usled odnosa gazde i sluge. Međutim, svaki od ovih filmova nagoveštava apokaliptičan kraj, PODZEMLJE bukvalno cepanje zemlje, US masovno ulično nasilje i kolaps društva, PARASITE događaj posle kog si nijedan učesnik neće oporaviti.
Za razliku od Bonga, Peele je prvo stekao nagrade pa tek onda moje poštovanje, ali ono što je pokazao u USs bilo je toliko snažno da je dospeo do ovog zaista laskavog mesta iznad crte koje je do sada bilo rezervisano za velemajstore.
JOKER, Todd Phillips
Sve ono što je trebalo da postigne FIGHT CLUB postigao je JOKER. Ovo je subverzivni film koji je iskoristio diktaturu strip ekranizacije protiv nje same. Stavivši samo etiketu DC Comicsa na špicu, i time stekavši pravo da slobodno pozajmljuje iz popularne kulture, ovaj film nam govori da nam je danas bitno da se vratimo ranom Scorseseu, da je i on nekakva kulturna baština. KING OF COMEDY i TAXI DRIVER su u ovom filmu podjednako prisutni kao i detalji iz DC mitologije, film se u dovoljnoj meri nalazi na ničijoj zemlji između realnosti i fantazije da nudi više čitanja, pa i ono krajnje - da li je uopšte reč o strip ekranizaciji.
Todd Philips je već godinama veliki američki reditelj, samo se bavio formama u kojima se to teže prepoznaje. Posle JOKERa više nema dilema. Ujedinio je sve titule koje je mogao, i venecijansku nagradu i ogroman uspeh na blagajnama. Ali, što je najvažnije uspeo je da ponovo snimi film koji je zaista pokrenuo ljude iz svih slojeva i razbio današnju striktnu podelu u kojoj se filmovi prave za svaku ciljnu grupu, umesto za svakog čoveka.
top 10 >
1. YESTERDAY, Danny Boyle
Kao i svi najveći rokenrol filmovi i YESTERDAY nudi puno prostora za polemiku, i u pogledu svoje estetske zaokruženosti i u pogledu onoga što ima da kaže o rokenrolu. Međutim, za povratak rokenrola u bioskop, kao i za njegov najozbiljniji dolazak u vreme Richarda Lestera bili su neophodni Beatlesi. YESTERDAY govori o svetu u kome se Beatlesi nikada nisu desili i neuspešnom kantautoru koji ih se jedini seća, te odlučuje da izgrdi karijeru čuvajući sećanje na njih i praveći njihove pesme. Ova premisa nudi ogromne mogućnosti, praktično beskrajne, a Curtis i Boyle su morali da se opredele za neke. I nisu pogrešili, premda su nam svima probudili maštu i učinili da poželimo i neki drugačiji film na ovu temu.
2 METRI SHESH VA NIM, Saeed Roustayi
Iranski cenzori očigledno ne rade dobro svoj posao ako je Saeed Roustayi mogao da dobije priliku da ovoliko puta pogleda filmove Michaela Manna i Jacquesa Audiarda i snimi vrhunski film o narko dilerima, istovremeno uzbudljiv krimić ali i oštru kritiku mnogo širih društvenih problema od same trgovine drogom. Njegov svet je svež, i kad je reč o zapadnoj publici potpuno nepotrošen, iako smo neke nagoveštaje svega ovoga imali u izuzetnom prošlogodišnjen filmu MAGHZHAYE KOOCHAKE ZANG ZADEH, međutim nije snaga Roustayijevog rukopisa samo u novom ambijentu već i u reinvenciji postojećih žanrovskih konvencija. Proteklih nekoliko godina se nešto zanimljivo dešava u iranskom filmu, uticaj zapadnih kinematografija je opipljiv i konstruktivan. Stoga, bez zadrške METRI SHESH VA NIM stoji kao najbolji krimić koji mi je pao šaka u 2019.
3. THE HIGHWAYMEN, John Lee Hancock
THE HIGHWAYMEN je film starog kova o ljudima starog kova koji su upravo u jednom filmu koji je najavio nove događaje pre pedesetak godina postali nepopularni. BONNIE & CLYDE Arthura Penna započeo je epohu Novog Holivuda a John Lee Hancock je snimio film o dvojici Teksaških rendžera, ljudi koje je vreme pregazilo a pozvani su da ih nađu i nemilosrdno likvidiraju. Kevin Costner i Woody Harrelson su briljantni u glavnim ulogama progonitelja iz vremena Divljeg Zapada koji treba da lociraju razbojnike novog vremena koji sjajno umeju da se koriste medijima, automobilima i svim tim novotarijama koje nisu imali odmetnici koje je ispod reke Rio Grande čekao spas. Velika je šteta što ovakav film nismo gledali u bioskopima, ali isto tako da su bioskopi kriterijum, danas nikada ne bi bio ni snimljen na ovakav način. John Lee Hancock ga je pravio klasicistički, za sva vremena, i čini se da su svi članovi ekipe to dobro razumeli.
4. ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD, Quentin Tarantino
Deveti film Quentina Tarantina u principu sublimira sve ono čime se do sada bavio odlaskom iza scene. Ako se do sada njegov rad hranio filmovima, sada kreće da se hrani samim filmadžijama.
ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je meditacija o besmrtnosti koju može pružiti samo film, bilo time što njegovi protagonisti ostaju da žive zauvek, bilo tako što može da životnu istoriju napiše na drugi način.
Ovo je istovremeno i film o Velikom kreatvnom prasku iz kog je proizašao i sam Tarantino kada su se sudarili stari studio-sistem i autori Novog Holivuda koji su došli i izmenili pravila. U određenom smislu, ONCE UPON A TIME IN HOLLYWOOD je po autorskom pečatu delo koje podseća na radove mladih novoholivudskih autora, mada sam po sebi u okvirima kinematografije nije svež, ali u produkcionim okvirima koji po budžetu i veličini angažovanih zvezda evocira uspomenu na slavne dane Holivuda.
Novi Holivud je doneo između ostalih stvari i A-budžete u suštinski B-filmove kroz JAWS i STAR WARS. Na neki način, Tarantino ovde okuplja A-ekipu i A-budžet na priči kakva bi baš u starom Holivudu iz vremena studio-sistema bila snimljena.
U fazi kada više nema obzira ni prema publici ni prema komercijalnim formatima, Tarantino je snimio film koji ga predstavlja u najboljem svetlu.
5. THE LEGO MOVIE 2: THE SECOND PART, Mike Mitchell
Posle snimanja remek-dela SKY HIGH, Mike Mitchell je malo lutao ali su ga se onda setili Lord i Miller za snimanje drugog dela LEGO MOVIEa. Franšiza bioskopskih Lego animacija koje radi Warner Animation Group iz godine u godinu impresionira, počev od THE LEGO BATMAN MOVIEja koji se bez problema izdovjio kao jedan od najzanimljivijih i najpromišljenijih DC naslova, a rekao bih i superherojskih adaptacija uopšte. U godini kada je kinematografija postala Woke, Mike Mitchell dobija zadatak da napravi Lego film o bratu i sestri. Ideja filma je ista kao i u prvom, u preplitanju realnosti i igre sa kockicama, ali je psihološka dinamika delikatnija i složenija je se ovog puta igraju stariji brat i mlađa sestra. Nisam veliki ekspert za to kako će se rešiti diskriminacija žena na filmu ali u 2019. godini ovaj film je najviše uradio na emancipaciji ženskog pogleda na svet.
6. LITTLE MONSTERS, Abe Forsythe
Zombi-komedija je u proteklih tridesetak godina postala jedna od obaveznih figura za mlade reditelje koji žele da se iz manjih kinematografija plasiraju u Holivud. Samim tim ovaj format se poprilično potrošio i sve je ređe naći dobru zombi komediju čak i među onim koje su uspešne. Abe Forsythe je međutim snimio film koji je uspeo da unese izuzetnu svežinu, nesputani humor i toplinu. Lupita Nyongo u ovom filmu pokazuje da je izuzetno nadarena komičarka a Alecander England da je sposoban da odmeni Chrisa Hemswortha u filmovima koji više ne mogu da priušte.
7. RIM OF THE WORLD, McG
Od THE BABYSITTERa, McG kao da je na kauču kod psihijatra koji mu je preporučio da snimi sve fantazije o filmovima iz detinjstva. Ili je na neki način, McG postao psihijatar i pozajmljuje ideje svog klijenta. Za razliku od THE BABYSITTER, u RIM OF THE WORLD, McG nema high concept u kom pravi inverziju nekog poznatog koncepta, tipa bejbisiterka kao punktum slasher horora koja više nije žrtva već je ubica. Ne, naprotiv. Ovog puta on pravi film u kom ono što vidiš, to i dobijaš - klinci su ostali sami tokom invazije vanzemaljaca i sada moraju da se snađu a onda se ispostavi da moraju da spasu i planetu. McG sve ovo režira visceralno, sa dosta smisla za humor ali i sa dosta smisla za napetu SF akciju. Klince juri nezgodan vanzemaljski stvor predatorske provenijencije. Svet je napušten i pretvoren je u opasno igralište. Amblinovski likovi susreću jednu dozu brutalnosti koju nisu doživeli kod Spielberga. Ovaj film je tu jer delim McGjevu dijagnozu, a ako vam se dopao THE BABYSITTER znaćete li sami, patite li i vi od istog problema.
8. READY OR NOT, Radio Silence & PLUS ONE, Jeff Chen & Andrew Rhymer
Komedije o vezama i braku dobile su dva izuzetno uspela predstavnika ove godine. READY OR NOT je horor komedija o čudnoj porodici koja ima specifičan ritual inicijacije sa svakom mladom i zetovima koje potomci dovedu, a PLUS ONE je retko uspešan high concept o dvoje drugova koji se upare u sezoni svadbi i vremenom se zaljube.
Samara Weaving popunjava onaj anarhični žanrovski repertoar koji je načela a onda mapustila Margot Robbie kada je odlučila da preće u svet prestige picturesa i u njemu pravi krupne korake. U READY OR NOT ona je već leading lady i ima dovoljno energije da bude okosnica filma okružena odličnom glumačkom podrškom.
PLUS ONE s druge strane je spoj indie estetike i richardcurtisovske komedije koja ne beži od toga da bude smešna, i definiše Jacka Quaida kao zanimljivog leading mana koji se pritom potpuno razlikuje od poznatog oca, i savršeno snalazi u žanru kojim mu je vladala majka.
9. DOLEMITE IS MY NAME, Craig Brewer
Eddie Murphy je snimio istinitu priču u maniru BOWFINGERa o čoveku koji je svojim radom između ostalog pomogao uspon VHS scene. Stoga ne čudi da je Netflix koji je krenuo iz epohe VHSa imao razumevanja da podrži ovu priču o čoveku čija je želja za uspehom učinila da prekrši sve industrijske standarde i na kraju uspe. Rudy Ray Moore je bio čovek koji je od svih neophodnih atributa za zvezdu imao samo bezgraničnu volju a pustolovina nastanka njegovog prvog filma stoga i izgleda kao povod da se Eddie Murphy nauživa u glavnoj ulozi. Ipak, na kraju dana, koliko god da je neki filmski projekat ekscentirčan, na kraju dana sve filmadžije imaju iste probleme i nesigurnosti. Tek poneki dobiju priliku da ih zaigra Eddie Murphy zato što su zaista bili spremni da odu predaleko.
10. POKEMON DETECTIVE PIKACHU, Rob Letterman & CHILD’S PLAY, Lars Klevberg
Holivud jeste u fazi ekranizacija vanfilmskih IPjeva, stripova, kompjuterskih igara i prospekata sa predlozima za nemaštovitu decu kako da se igraju sa pojedinim igračkama, ali to sve ne znači da upravo u ovim okolnostima ne svedočimo kreativnosti koja je maltene bez premca.
Rob Letterman i Lars Klevberg su u određenom smislu fascinirali gledaoce količinom smisla za humor, dara za pripovedanje i osećaja za lepo, koji su uložili u nešto što je potpuno besmisleno. ALITA u Rodriguezovoj režiji je bila dobra ali je Lettermanov PIKACHU ipak ključna holivudska ekranizacija japanskog IPa ove godine. U ovom filmu on konstituiše jedan izmišljeni svet i ne beži od dekadencije same zamisli koliko je suludo da ljudi žive zajedno sa Pokemonima, i u maniru ROGER RABBITa istražuju zločin koji je vezan za ukrštanje te dve grupacije. Ryan Reynolds glasom a Justice Smith i Kathryn Newton šarmom i hemijom među likovima daju ljudski lik ovoj artificijelnoj zamisli i dovode nas do spektakularnog razrešenja.
Klevberg je s druge strane radio rimejk poznatog horora iz osamdesetih koji je vremenom degenerisao u komediju jer je u njoj jedino mogao da nađe smisao. Dopunivši mitologiju Mancinijevog originala nekim detaljima koji upadljivo liče na danski animirani film TERNET NINJA, Klevberg je ne samo apdejtovao izvornik već mu je dao dozu smisla koju ovaj uz najbolju volju nije imao. Sa odličnim klincem u glavnoj ulozi, Aubrey Plazom raspoloženom za zezanje u ulozi majke i Brian Tyree Henryjem kao komšijom policajcem, dobili smo jedno od najprijatnijih iznenađenja ove sezone.
ex-YU >
1. MOJ JUTARNJI SMEH, Marko Đorđević
Najprijatnije iznenađenje godine. Ova komedija vrlo tvrdog indie rukopisa uspela je da se pozabavi ključnim problemom života na našim prostorima - a to je mentalni invaliditet generacije koja danas ima trideset i neku godinu i nikada se nije našla u poziciji da brine o sebi, a nekmoli o nekom drugom, i zato je sada potpuni škart. Slično TONI ERDMANNu od pre neku godinu, ovaj film bi se lako mogao zamisliti u potpuno drugačijem aranžmanu, čak i u formi holivudskog rimejka, što ne znači da ne donosi sjajne uloge Filipa Đurića i Ivane Vuković koji posle njega zaista mogu da se smatraju za zvezde.
2. REALNA PRIČA, Gordan Kičić
Ceo život slušamo o tome kako srpskoj kinematografiji nedostaje jedna ozbiljna građanska priča sa temom iz svakodnevice koja će biti šarmantno obrađena. Tu žeđ je konačno utolio Gordan Kičić u svom debitantskom filmu REALNA PRIČA. Sa puno humora, topline i scenarističkih bravura koje su neprimetne kao formalni zahvat ali se osećaju na nivou celine, izgradio je upravo to što želimo već decenijama.
3. ŠAVOVI, Miroslav Terzić
Priča o trgovini bebama, njihovim krađama, nestancima i ponovnom pojavljivanju kod osoba koje im nisu roditelji, pune stupce naše senzacionalističke štampe, raspaljuju maštu teoretičara zavere ali zbog svoje arhetipske snage koja je prisutna kao motiv zamene na rođenju još od antičkih drama, uspeva da zaintrigira i one koji nisu tipična ciljna grupa za takve medijske spekulacije. Film Miroslava Terzića nudi vrlo skrupulozno viđenje ove priče, dato u jednom metodičnom preciznom rediteljskom postupku sa glumcima koji su u potpunosti potčinjeni celini. ŠAVOVI su pravi primer kako umetnost može blagotvorno i terapijski delovati na društvene pojave koje su se otele kontroli.
4. DOPUNSKA NASTAVA, Ivan-Goran Vitez
Vitez u trećem celovečernjem ostvarenju pokazuje svoj puni talenat. Dok su prva dva filma bila bazirana na konceptu, sa realizacijom koja je varirala u pogledu dometa, ovde on ima odličan balans temeljne zamisli i egzekucije. DOPUNSKA NASTAVA je crnohumorni triler koji iz jedne male priče o razljućenom razvedenom ocu koji otima razred kćeri koja mu je oduzeta postaje jedno ozbiljno seciranje društva. U školi smo učili o tome kako je najbolje pričati “veliku priču” kroz “malu priču”, i Vitez nudi školski primer toga. Činjenica da u pulskom dvoboju DIJANE BUDISAVLJEVIĆ i GENERALa, Viteozv film kao uostalom ni Jelčićev ništa nisu dobili, pokazuje da kod nas postoje problemi u razumevanju toga šta je dobar film.
5, IVANA CEA GROaZNICA, Ivana Mladenović
I po estetici i po miljeu u kom je rediteljka stasala IVANA CEA GROAZNICA se može smatrati rumunskim filmom ali je ovo i srpska koprodukcija i smešten je u Kladovu i u dovoljnoj meri je ovo srpski film da se može uvrstiti u jugoslovensku ponudu. Ovo je komunikacija srpskog filma sa specifičnim dokumentarnim postupcima rumunskog filma urađena iz prve ruke, pa se može reći i da je reč o najboljem susretu te estetike sa našom kinematografijom do sada. Slično filmu MOJ JUTARNJI SMEH i IVANA CEA GROAZNICA donosi humor u naš art house kakav nismo sretali još od vremena kada su se Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara bavili Crnim talasom.
