NEVALJALI DEDA MRAZ

Upozorenje: Ovaj tekst nije za mlađe od sedam i starije od sedamnaest godina

Proteklih sedmica javnost diskutuje o odluci da se deci zaposlenih u javnim preduzećima više ne dele novogodišnji paketići. Jedni navode uštede kao razlog, drugi pak pominju malverzacije prilikom nabavke poklona. Očigledno deca moraju da budu dobra da bi dobila poklon, ali su i oni koji ih nabavljaju našli način kako da budu „dobri“.

Još pamtim kada sam kao dete imao po jednog Deda Mraza kod tate i mame na poslu. Radovao sam se obojici, iako je Deda Mraz kod tate donosio bolje poklone, a onaj kod mame bolje glumio. Kada sam shvatio da Deda Mraz ne postoji, što je bilo čini mi se mnogo pre nego što su moji roditelji naslutili da više ne verujem, pravio sam se da ga željno iščekujem jer mi se dopadala njihova radost u stvaranju iluzije. Druga deca umeju da reaguju i drugačije, recimo da insistiraju na tome da im roditelji priznaju kako je sve bila predstava.

Mi danas živimo u danima u kojima deca možda neće imati posetu Deda Mraza na radnom mestu svojih roditelja, zato što ovi nisu bili dobri. Međutim, u današnjoj Srbiji, deca veruju u Deda Mraza kako bi se bolje zabavila preko praznika a odraslima je ta vera apsolutno neophodna kako bi uopšte funckionisali.

Srbija je pre dve godine sa dolaskom Naprednjaka na vlast ušla u jedan „apokaliptični narativ“ u kome nas čeka krupna promena sveta u kome živimo i spasenje. Ideju spasenja vlast je temeljila na postojanju dva-tri Deda Mraza, jednog iz klimatski hladne Moskve, drugog iz emotivno hladnog Brisela i trećeg koji vozi saonice po pustinjama arapskih emirata.

Deda Mraz se tradicionalno spušta kroz dimnjak. Otud deca u novogradnji među prvima shvataju da Deda Mraz ne postoji. Ove jeseni, mi smo postali svojevrsna deca u novogradnji kada smo shvatili da cevi kroz koju se spušta ruski Deda Mraz više nema, i da se neće praviti Južni tok. Tu spoznaju podneli smo kao deca koja žele da izazovu skandal zato što su se razočarala. Krenulo je optuživanje roditelja da su nas lagali. A znamo da lepo vaspitana deca poput nas, ništa ne rade ako im roditelji u liku izabranih predstavnika u vlasti i vaspitači u formi medija to ne dopuste.

S druge strane, još duže znamo da nema ni briselskog Deda Mraza. Za njega je bilo dovoljno da primetimo da svake godine imamo manje ljudi i stvari u domu nego što dobijamo poklona. Doduše, komunikacija sa EU i bukvalno izgleda kao dopisivanje sa Deda Mrazom, sa sve njihovom procenom da li smo bili dobri. Ipak, i malom detetu je jasno da nešto nije u redu kada briselski Deda Mraz nama šalje javne i tajne spiskove želja a ne mi njemu, a ponaša se više kao da nosi čarapu na glavi, nego crvenu kapu.

Međutim, na saznanje da briselskog Deda Mraza nema reagujemo nastavkom predstave, pravimo se kao da on i dalje postoji. I nadamo se da će nam u priči pred spavanje, otvoriti neko novo Poglavlje.

Konačno, tu je i naš arapski Deda Mraz, doduše iz zemlje koja je 1999. prednjačila među zemljama koje nisu članice NATO u zahtevu da nas bombarduju, a takođe je pohitala da prizna otcepljenje dela našeg doma 2008. godine.

Uprkos geopolitičkom značaju koji naš Predsednik pridaje Tarabićima, Kinezi su se jedini pojavili sa milijardama dolara na vratima, u poslovnom odelu, ne ulazeći ni kroz dimnjak ni kroz razbijen prozor, i bez preteranih očekivanja od nas da budemo dobri, kao i bez veće predistorije zlostavljanja Srbije.

Ako imamo na umu šta su nam kroz istoriju radili Deda Mrazovi u koje i dalje ne smemo da kažemo da ne verujemo, Srbija više podseća na zlostavljano dete koje ne može da se odvoji od svog mučitelja nego na neko malo i naivno. Otud, pre nego što se donese zakon o batinama kao vaspitnoj meri protiv dece, bilo bi lepo da se donese neki zakon protiv vaspitnog batinanja Srbije.

Dok se to ne desi, jedina nada leži u deci radnika iz javnog sektora koji će nešto ranije nego ostali prestati da se raduju osobama i dobroti koji ne postoje, kada već njihovi roditelji ne smeju da razljute svoje zaštitnike i pokažu da im je sve jasno.

Dimitrije Vojnov 

  (Tekst objavljen u Našim novinama)

A VI MUČITE CRNCE?

Svetska štampa je još uvek podeljena oko toga da li Severna Koreja stoji iza hakerskog napada na filmski ogranak Sonija, premda američke federalne agencije u poslednjih nekoliko dana sve više tvrde da je Pjongjang u nekoj meri umešan. Pored filmova koji su izašli na internet i sočne prepiske između službenika Sonija u kojima se razotkrivaju njihove brljotine na poslu, odnos prema filmskim zvezdama i projektima na kojima rade, i razni drugi materijali koji podjednako mogu obradovati filmofile i trač-rubrike o poznatima, pojavio se i jedan detalj koji je zlata vredan za komunističku propagandu.

U vreme stare Jugoslavije bio je popularan vic u kome razgovaraju Amerikanac i Bosanac, mada postoje razne varijacije, i kada Amerikanac ukaže Bosancu kako ništa od svakodnevnih stvari u Jugoslaviji ne funkcioniše, u većini verzija obično kasni voz, ovaj mu odgovori argumentom – „A vi mučite crnce?“

Očigledno nismo umeli dovoljno da cenimo taj argument dok smo još uvek mogli da ga izgovorimo, pa je danas stvoren utisak da nemamo ni moralno pravo da pridikujemo Zapadu, niti su nam se poboljšale komunalne i javne službe. Vozovi su nam sporiji nego u komunizmu, pa čak i pre njega – neki kažu da se „Ubistvo u Orijent ekspresu“ Agate Kristi ne bi moglo desiti na istom mestu u današnjim uslovima jer su pruge sporije nego tada.

Međutim, Sonijevi dokumenti pokazuju da rasizam postoji u najvišim korporativnim krugovima. U jednoj „šaljivoj“ razmeni predsednica Sonija Ejmi Paskal i čuveni producent Skot Rudin licitiraju koje filmove voli Barak Obama. Počinju nabrajajući „Đangovu osvetu“, „Dvanaest godina ropstva“ i „Batlera“ čime impliciraju da je Obama u najmanju ruku opterećen rasnom politikom (iako bi trebalo da bude predsednik svih građana SAD) da bi sve poentirali navodeći populističke komedije Kevina Harta koje odlikuju niski estetski kriterijumi i neukus, čime ga bezbedno smeštaju na mesto „glupog crnca“.

Rasistički skandal je odjeknuo snažno ali nije imao onoliko teške posledice kakve su imali slični slučajevi Mela Gibsona, recimo. Očigledno je da su Ejmi Paskal i Skot Rudin suviše visoko pozicionirani da bi sami Afroamerikanci iz Holivuda smeli da se previše bune, tako da je vrlo mali broj njih burno reagovao. Uostalom, istog petka kada se skandal desio poznati komičar Kris Rok - koji gaji imidž „crnca bez dlake na jeziku“ – imao je premijeru filma koji je producirao Skot Rudin.

U oštroj reakciji prednjačila je Ejva DiVerne, rediteljka filma „Selma“ o čuvenom skupu na kome je govorio Martin Luter King. Neko bi rekao da je njena reakcija deo imidža koji želi da uskladi sa temom svog projekta, međutim neke činjenice govore u prilog toga da je iskrena. Film „Selma“ je usput otvorio i pitanje sporne uloge Holivuda u sprovođenju rasne segregacije. Jedan od ljudi prikazanih u filmu je kongresmen i borac za ljudska prava Džon Luis. Na premijeri nije mogao da sakrije oduševljenje što je prikazan u filmu i podsetio je javnost na svoja iskustva sa bioskopom. Naime, kao dete nije mogao da gleda filmove u parteru sa belcima jer je za crnce bio otvoren samo balkon. Na ekranu nije imao priliku da vidi ljude kao što je on jer su likovi bili pretežno belci. Sve to se dešavalo pre samo pedesetak godina.

Istom tom prilikom već je producentkinja „Selme“ Didi Gardner, koja je osvojila oskara za film „Dvanaest godina ropstva“, pokazala mnogo više razumevanja za Ejmi Paskal i Skota Rudina od svoje rediteljke, naglasivši da je to bila „privatna komunikacija“.

Uprkos imidžu „mlade“, dinamične države koja ne robuje tradicijama, SAD imaju politički sistem i institucije koje su se najmanje menjale u poslednjih dvesta godina. Čak se i Velika Britanija koja važi za okoštalu i konzervativnu državu, više menjala. Otud je logično da Paskal i Rudin misle da je jedino po čemu se Obama razlikuje od ostalih predsednika boja kože.

Međutim, to takođe znači da silazak Afroamerikanaca u parter bioskopa i njihov masovniji izlazak na ekrane nije ispraćen drugim društvenim procesima, i da je rasizam duboko ukorenjen. Samim tim, možda Paskal i Rudin greše kada Obamu posmatraju kao gledaoca – on je zapravo glumac u jednoj fikciji o prevazilaženju rasizma u SAD.

Možda nama vozovi kasne, ali zahvaljujući curenju Sonijevih dokumenata, barem imamo dokaz da oni zaista muče crnce.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

SNEG U DECEMBRU

Kosovo je među srpskim političarima odavno prepoznato kao vrhunski instrument za vladanje a čini se da već godinama i zapadne sile uživaju u rezultatima koje uspeva da proizvede ne nivou celog regiona. Dok se ranije efekat Kosova kao upravljačkog mehanizma u političkim procesima obično mogao sagledati u nekim višemesečnim tokovima, posle Vučićevog prebacivanja u „petu brzinu“ postaje vidljivo u roku od nekoliko dana.

Izjava Tomislava Nikolića da je priznavanje Kosova uslov za ulazak u Evropsku uniju, naizgled deluje kao sneg koji je iznenadio putare u decembru. Međutim, ako imamo u vidu antirusku atmosferu stvorenu u društvu posle otkazivanja „Južnog toka“, Nikolićeva izjava se može tumačiti kao aktiviranje drugog krupnog proruskog argumenta – uz energetsku stabilnost i novi strateški značaj koji bi Srbija dobila da je ta velika cev prešla preko njene teritorije, najveći doprinos Rusije jeste upravo veto u Ujedinjenim nacijama kojim sprečava kosovsku nezavisnost.

Vučićeva reakcija na ovo pitanje bila je mlaka, i glavni teret prepušten je Ivici Dačiću, odnosno evropskim zvaničnicima koji su se svojski potrudili kako bi dokazali da priznavanje Kosova nije zahtev Evropske Unije.

Vučić je vešto prepustio drugoj strani - onoj koja uslovljava – da umiri srpsku javnost, i paradoksalno on ovih dana najmanje žučno obećava da Srbija nikada neće biti primorana da prihvati otimanje svoje južne pokrajine.

Priznanje Kosova u Olimpijskom komitetu, tamo gde za razliku od fudbalske federacije postoji Velika Britanija a nema Škotske, Severne Irske i Velsa, međutim, pokazuje kako se u polju sporta, a samim tim i kulture, već vrši „normalizacija“ kosovskog otcepljenja. Naš olimpijski komitet je krajnje impotentno reagovao na ovaj događaj, i ućutkan je mlakim argumentima iz međunarodnog foruma. Ako se setimo obima drame koju smo pravili kada naše ekipe nisu mogle da učestvuju na Olimpijadi 1992. ova reakcija deluje krajnje pitomo. Kako će sada izgledati eventualni susreti naših sportista iz uže Srbije sa našim sportistima sa Kosova? Hoće li izlaziti na borilišta? Da li ćemo kosovske medalje računati kao srpske? Koja je strategija da se na ovoj globalnoj sportskoj pozornici anulira medijski uticaj olimpijskog legitimisanja kosovske zastave? Plašim se da je ovako slaba reakcija na formalno priznavanje uvod u bezidejni pristup kada se na kraju dođe u Rio 2016.  

S druge strane, u spekulacijama o programu nove kosovske vlade pominje se zahtev za isplatu ratne odštete, i takve najave deluju kao pokušaj da se osigura nepriznavanje Kosova. Onaj ko bi priznao Kosovo koje namerava da tuži Srbiju za ratnu štetu pored toga što je izdajnik morao bi biti i moron, jer tada ne bi prodao našu zemlju čak ni za evro više već bi je uvukao u potencijalnu pravnu agoniju.

Jedan od glavnih argumenata Vučićevih zapadnoevropskih „Zavetnika“ i Ivice Dačića jeste da ni EU nije jedinstvena oko priznanja Kosova. Međutim, ne treba imati iluzije, čak i oni koji ga ne priznaju žele da se to sve nekako završi. A ako imamo u vidu da se završetkom smatra dogovor Beograda i Prištine i da separatisti sa podrškom Zapada ne popuštaju, jasno je kakav kraj nam sprema EU.

Baš zato, moramo da se pomirimo sa time da u ovom trenutku nikome na svetu osim Srbiji nije u interesu da ne priznamo Kosovo. Ipak, činjenica da mi o tome još uvek odlučujemo, stvara utisak da je situacija sa Kosovom kao partija bilijara koja se igra na stolu za snuker. Istorija nas uči da od Zapada niko nije imao koristi sem Zapada samog, zašto bi kosovski separatisti bili prvi?

Ukoliko ubrzo ne smognemo snage da sami odbijemo svaki pritisak da priznamo Kosovo, ostaje nam da se pouzdamo u Zapad. Kosovo je zahvaljujući njima pretvoreno u vrlo komplikovanu pravno-diplomatsku zagonetku, i na kraju se može ispostaviti da nas oni koji najviše traže priznanje zapravo i najviše sprečavaju da ga priznamo.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

SAJBER NAPAD

Holivudski studio Soni pretrpeo je hakerski napad pre nekoliko dana. Sa servera su im uzeti brojni dokumenti, nekoliko filmova koji su pripremani za slanje članovima Akademije radi glasanja za „oskara“ a hakerska grupa je najavila da će u predstojećim danima početi da objavljuje najzanimljivije podatke kojih se dokopala. Teško je naslutiti koliku neprijatnost može da očekuje Soni, i šta se sve nalazi u prepiskama zaposlenih koje su takođe otete u ovom hakerskom napadu.

FBI se odmah uključio u istragu a među osumnjičenima za organizaciju napada našla se i Severna Koreja. Kao jedan od dokaza da su možda oni počinioci nalaze se kineski i korejski kodovi pronađeni u programu kojim je provaljeno u Soni. Motiv je pak jasan, Soni je pripremao film „Intervju“, komediju u kojoj američka tajna služba šalje dvojicu smotanih novinara da ubiju Kim Džong Una. Severna Koreja je po svom običaju vrlo zatvorena pa ovaj slučaj ne komentariše, ipak po ponašanju njenih nezvaničnih predstavnika čini se da bećarski režim iz Pjongjanga uživa u širenju enigmatičnih glasina o svojoj umešanosti.

Sajber-napad kao tehniku reakcije na film praktikuju i kod nas. Pre nekoliko dana na socijalnim mrežama, posada zvaničnog Fejsbuk profila filma „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“ nahuškala je posetioce protiv Srđana Dragojevića i Starog koji su u privatnoj razmeni na socijalnim mrežama nepovoljno reagovali na ovaj film. Posle objavljivanja skrinšota mog profila, desetine poštovalaca reditelja Nikole Vukčevića sjatilo se na mom Zidu ali i na drugim mestima i krenulo je sa uvredama, pa i pretnjama. Višečasovnu internet agresiju dodatno je raspalio portal javnog servisa Crne Gore koji je tendenciozno preneo vest o nepovoljnoj reakciji srpskih autora.

Haos sa interneta je srećom vrlo brzo prepoznao podgorički dnevnik „Vijesti“ i počeo da uravnoteženo izveštava o celom slučaju, a protiv pretnji ustali su mnogi crnogorski javni radnici i novinari tako da se ovaj sajber-napad ubrzo pretvorio u autogol za ekipu filma „Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa“. Ovih dana, u kolumnama saradnika „Vijesti“ tematizuje se ovaj slučaj i kroz njega se vrlo ubedljivo tumači stanje javne reči i kulturne scene u našem - hteli to ili ne - zajedničkom kulturnom prostoru.

Ipak, zanimljivo je da su neke reakcije izostale. Recimo, srpski distributer filma Filmstar nije uputio ni zvanično izvinjenje Dragojeviću ili meni, iako smo imali nekoliko filmova baš u njihovoj distribuciji. Nisu se izvinili, nisu se ogradili od ovog internet-linča. Nisu se čak ni složili sa time da smo Dragojević i ja krivi i da nas treba propisno izvređati uz pretnje batinama. Rečju, nisu uradili apsolutno ništa oko ovog nemilog događaja.

Ako imamo u vidu da je Fejsbuk profil filma bitan alat za promociju i da je važan upravo u fazi distribucije, Filmstar bi morao da se oseća ako ne odgovornim za ono što se na njemu dešava a ono barem upućenim u te aktivnosti. Nažalost, za razliku od crnogorske javnosti čiji se, subjektivno ću reći, bolji deo pobunio, srpske kolege su prećutale. Kao uostalom i mnogo puta do sada kada su se dešavale razne prelomne stvari u našoj kinematografiji ili kulturi uopšte.

Kada je javni servis Crne Gore raspirivao atmosferu linča protiv Dragojevića i mene, osetio sam se nepoželjno u Crnoj Gori, kao profesionalac, pa i kao građanin. Međutim, kada je izostala reakcija distributerske kuće Filmstar koja je inače još koliko pre nekoliko meseci ostvarila rekordnu gledanost distribuirajući „Montevideo, vidimo se“, na kome sam bio jedan od scenarista, ozbiljno se pitam gde treba da se osetim nepoželjno.

Dok se čak i u komunističkoj Severnoj Koreji koliko-toliko očekuje nekakva korporativna odgovornost, i dok se Soni zbog svog japanskog vlasništva mesecima trudio da ublaži posledice filma „Intervju“, iako mu Severna Koreja nije tržište ali jeste kakav-takav sused države iz koje su vlasnici – u Srbiji se može naići na ćutanje čak i među onima koji su do juče zarađivali na bazi tvog rada, a verovatno bi voleli da sarađuju i ubuduće. No, zarada i saradnja na stranu, princip „zaveta ćutanja“ je previše ukorenjen u našoj kinematografiji da bi se sada nešto menjalo. Zato se valjda srpski filmski radnici ni ne čude kada one koji prekrše ovu „omertu“ sustigne zaslužena sajber-kazna.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

IZVINJENJE EKIPI FILMA "DJEČACI IZ ULICE MARKSA I ENGELSA"

Želeo bih da sumiram jučerašnje neprijatnosti izazvane mojim statusom, i nema boljeg načina za to od izvinjenja i pojašnjenja koje sam ostavio na Facebook Wallu samog filma, među komentarima na screenshot mog statusa, dakle na mestu gde je ceo haos počeo >

Ne znam da li ima potrebe da se uopšte izvinjavam što sam na svom FB profilu - koji nije javno glasilo - objavio jednu svoju krajnje pitomu opservaciju o filmu Nikole Vukčevića. Ipak, ja se izvinjavam, to je bilo nepotrebno, u osnovi ću se složiti, čak i nekolegijalno, premda kako rekoh svoj profil gledam kao ličnu a ne javnu stvar o čemu svedoči i činjenica da ste šerovali screenshot a ne sam status.

Nepotrebno je bilo zato što nije potreban moj status da bi ljudi znali kakav je to film jer sada imaju priliku da ga vide u bioskopu, a uskoro će ga obraditi i kritika. Samo se plašim da će kritika biti mnogo nemilosrdnija od jedne moje rečenice upućene prijateljima koju ste fotografisali a potom iskoristili da usmerite rulju na moj profil kako bi me satima besomučno vređali, pretili mi batinama itd.

Nekolegijalno je bilo utoliko što ja Nikolu Vukčevića ipak vidim kao deo istog kulturnog prostora, pa samim tim i kolegu iako su se njegovi obožavaoci koje su on i njegovi saradnici nahuškali na mene između ostalog trudili da dokažu kako mi usled toga što nismo u istoj državi ne pripadamo i istom kulturnom prostoru. Otud, više ni ne znam da li smo mi kolege ili ne, da li kada govorim o njegovom filmu možda govorim sa istom distancom kao što bih govorio o nekom američkom ili kineskom filmu ili ne?

No, Nikolu Vukčevića ja ipak vidim kao kolegu barem utoliko što je učio režiju u Srbiji, gde sam i ja učio dramaturgiju. U tom smislu osećam grižu savesti prema Crnoj Gori što nismo bolje naučili Nikolu režiji, a meni je naročito teško jer je jedan veliki deo problema ovog filma baš kolege sa moje katedre Đorđe Milosavljević i Milica Piletić, scenaristi. Iskreno vam se izvinjavam na tim propustima.

No, baš zato što je kolega koji ima film u bioskopima u isto vreme kada i ja, doduše strani film kako insistiraju njegovi poštovaoci nahuškani na mene, Vukčević nije trebalo da bude komentarisan. I zbog ove nesmotrenosti, ja se najdublje izvinjavam. Kako rekoh, svoj FB profil vidim kao privatni prostor a ne kao stranicu koju ćete fotografisati i deliti okolo. No, voajeri se očigledno moraju uzeti u obzir.

Ono međutim što je moja najveća krivica jeste što sam zaboravio jedan događaj od pre devet godina, sa festivala u Herceg Novom. Tada je trebalo da dam nekakvu izjavu za Hroniku festivala, i čovek koji me je snimao je upozorio da pazim šta govorim jer se na Nikolu Vukčevića i njegov debitanstki film "Pogled s Ajfelovog tornja" jako računa. Mislim da se čovek zvao Mladen Šofranac, mada možda sam i pogrešio u imenu. Po mom sećanju, izjava nije emitovana. Montažer vašeg filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" pak kaže da jeste i da sam o Vukčevićevom filmu govorio "u superlativima". Sećanje je krhko. Kako god bilo, bio sam upozoren.

Nisam znao da to upozorenje važi i devet godina kasnije, u drugoj državi, nekoliko stotina kilometara daleko od mesta na kome je izgovoreno. Međutim, da, to upozorenje važi i to je pokazala RTCG, ista ona koja je tada radila hronike, kada je na svom portalu prenela ovu sramotnu fotografiju mog FB profila i izazvala još veću histeriju.

Kad je reč o mom filmu "Mali Budo", on nije sniman od crnogorskog državnog novca, nije sniman ni na lokacijama u Crnoj Gori, i verujem da bi filmski radnici Crne Gore trebalo da nam budu zahvalni barem na PDVu od prodatih karata koji će država možda uložiti u njihove nove projekte. Kako je i moj film "Montevideo" takođe ove godine ostvario solidnu gledanost u Crnoj Gori, uračunajte i taj PDV u moj doprinos vašem filmskom fondu.

Želim da se zahvalim svim gledaocima koji su pogledali "Montevideo" i "Malog Buda" u crnogorskim bioskopima i izvinjavam se ukoliko ih je moje nesmotreno razmišljanje o Vukčevićevom filmu povredilo. Želim ovom filmu i svu sreću u pohodu na "oskare", mada svesni smo da je taj put mnogo teži jer tamo neće biti jedini kandidat kao u nacionalnim kvalifikacijama.

Posle svih gadosti i pretnji kojima sam juče bio izložen, i uključivanju crnogorskog javnog servisa u sve to, prirodno je da se ne osećam dobrodošlo u Crnoj Gori ni kao posetilac ni kao profesionalac tako da sasvim sigurno neću tražiti sredstva za svoje projekte kod vas. Nadam se da se barem producenti filma "Dječaci iz Ulice Marksa i Engelsa" i distributeri u Srbiji barem malo stide zbog neprijatnosti koju su mi priredili.

Laskavo je kada ljudima dan posle premijere u Beogradu najveći utisak predstavlja moj FB status. Nažalost, ja ponekad umem da potcenim značaj svog obraćanja na socijalnim mrežama i jedino što mogu da obećam je da ću još pažljivije meriti reči upućene svojim prijateljima, i onima koji se tako osećaju.