Poštovani gospodine Jevtiću,
Poštovani članovi Upravnog odbora Filmskog centra Srbije,
Obraćam vam se otvorenim pismom jer smatram da ova inicijativa zaslužuje neposrednu pažnju javnosti.
Naime, pre čitavih deset godina, Filmski centar Srbije izdao je knjigu Bogdana Tirnanića Crni talas.
Ona je opisivala razne slučajeve represije nad filmskim autorima u
SFRJ, i stvorila vrlo jasnu sliku o tome na koje su sve načine nepoćudni
autori i filmovi sakrivani od javnosti. Kada je ta knjiga izašla, s
pravom se smatralo da je sa takvom praksom završeno i da će eventualne
nove knjige o tome samo dodatno razrađivati već postojeće slučajeve,
primenjujući novu metodologiju.
Nažalost,
Bogdan Tirnanić više nije među nama pa za drugo izdanje ove knjige ne
može da opiše najnoviji slučaj zabrane filma na prostoru bivše
Jugoslavije, a to je Mezimica Nemanje Čipranića. Stoga, želim da
ponudim Filmskom centru Srbije da napišem to dodatno poglavlje i da ono
bude uključeno u drugo dopunjeno izdanje Crnog talasa.
Na svu sreću, ja sam scenarista filma Mezimica
tako da raspolažem celokupnom scenarističkom građom tog filma. Kako je
taj film podržan na konkursu Filmskog centra Srbije u maju 2017. godine,
i kako je ta odluka dostigla pravosnažnost, siguran sam da raspolažete
zapisnicima Komisija i tadašnjeg Upravnog odbora o Mezimici i
njenim kvalitetima koji su joj obezbedili podršku, te da ćete mi rado
ustupiti tu dokumentaciju. Doduše, ne raspolažem svim onim verzijama
scenarija koje je Nemanja Ćipranić izradio sam pod pritiskom ljudi iz
vlasti ili esnafa, ili i jednog i drugog. Usled toga, ja sam odlučio da
se potpišem pseudonimom, i raspolažem čitavom dokumentacijom o tom
procesu oduzimanja mog autorstva u kome je učestvovao i sam Filmski
centar Srbije. U međuvremenu sam stupio sa Ćipranićem u komunikaciju i
smatram da ću doći do scenarističke građe na kojoj je i on radio, a i do
detaljnijih informacija o tome ko mu je i na koji način tražio izmene
scenarija.
Ako imamo u vidu da je film Mezimica
došao na nedelju dana od početka snimanja, oko tog projekta okupljena
je i glumačka ekipa koju su predvodili Nikola Kojo, Miloš Biković i
Aglaja Tarasova. Pokušaću da uradim razgovore i sa glumcima, a naročito
me zanima razgovor sa Aglajom Tarasovom koja dolazi iz Rusije i
verovatno je iznenađena našim običajem da u 2018. godini zabranjujemo
filmove, premda naravno i tamo umetnici ponekad imaju nevolje. Siguran
sam da će ona svemu tome dati jedan dubok uvid koji će zanimati našu
najširu publiku imajući u vidu da je glumila u filmu Led Olega Trofima koji je videlo 125 000 ljudi u Srbiji što je za naše uslove zaista ogroman rezultat.
Na
svu sreću, deo SMS poruka u kojima mi je prećeno i sugerisano kako da
menjam scenario imam u svojoj evidenciji, pa će eventualni esej u knjizi
Crni talas sadržati i tu vrstu ekskluzivnosti. O sadržaju tih
poruka sam svojevremeno upoznao i direktora Filmskog centra Srbije
Bobana Jevtića pa vam on može posvedočiti o njihovoj atraktivnosti.
Kad
je reč o mojoj komunikaciji sa Filmskim centrom Srbije, o tome imam
urednu dokumentaciju, uključujući i Aneks ugovora u kome pristajem da se
potpišem pseudonimom, a koji je napisao vaš pravni savetnik Aleksandar
Popović. I tim papirom koji je napisan, pa čak i potpisan pod okriljem
Filmskog centra Srbije, pošto mi ga je na vrata doneo vaš kurir, smatrao
sam da je pitanje snimanja filma Mezimica rešeno.
Tekst
o ovom slučaju će otud biti kao pravi triler - projekat je prvo
podržan, Komisija je smatrala da vredi i potpisan je Ugovor, potom se
suočio sa (lažnim) optužbama da je antisrpski, pa je onda menjan pod
pritiskom ljudi čiji identitet tek treba da otkrijemo, pa je onda
Filmski centar Srbije zadovoljan tom novom verzijom nastalom pod
pritiskom, odlučio da ispuni svoj deo Ugovora o podršci da bi ga onda
ipak - zabranio! Složićete se, zaplet je bestselerski a crpi se iz
života, i to baš iz onog njegovog dela za koji ste vi odgovorni!
O
samom činu zabrane, imam delimičnu dokumentaciju, recimo imam Zapisnik
sa 4. sednice Upravnog odbora u 2018. godini održane 20. avgusta gde
piše, “J. Trivan pitala je koje su pravne mogućnosti da se zaustavi projekat “Mezimica””.
Ono
što mi nedostaje jeste sam put kako je došla do odgovora na to pitanje,
doduše dobijenog 20. septembra kada je Svetozar Cvetkovič, producent
filma Mezimica sporazumno raskinuo ugovor sa Filmskim centrom
Srbije. Svakako da bih voleo da saznam kako je tekao razgovor između
Predsednice Upravnog odbora Jelene Trivan i Svetozara Cvetkovića koji je
na kraju doveo do te njegove odluke pošto o tome znam vrlo malo a
slutim da bi ta dramatična razmena bila jako zanimljiva čitaocima ovog
poglavlja. Direktor Filmskog centra Srbije, Boban Jevtić je moj kolega,
takođe scenarista i verujem da je pomalo ljubomoran što on neće moći da
dramski obradi ovako uzbudljivu scenu, ali eto, ja sam se prvi setio!
Siguran
sam da će gospođa Jelena Trivan, i sama ljubitelj književnosti i
uostalom čelnik jedne velike izdavačke kuće Službeni glasnik, naći
vremena za intervju sa mnom u ulozi istraživača.
Podsetiću vas da je samo jedan film u istoriji SFRJ zvanično zabranjen - bio je to Grad
Živojina Pavlovića, Kokana Rakonjca i Marka Bapca. Ostali su bili
opstruirani ili marginalizovani na razne načine. U tom pogledu, formalno
gledano činjenicom da ste naterali producenta filma Mezimica da
nedelju dana pred snimanje sam odustane od filma, izbegli ste neprijatnu
dužnost ispisivanja neke vlastite odluke. No, jasno je da knjiga Crni talas
koju je izdao Filmski centar Srbije u vašim prostorijama danas ne služi
samo kao podsetnik na neka prošla vremena već i kao udžbenik kako se
danas obračunavati sa autorima. Nisam siguran koliko bi Bogdan Tirnanić
bio radostan da zna kako je njegova knjiga dobila jednu dimenziju koju
on sigurno nije želeo da ima ali svako značajno delo se nekada odmetne
od autora.
Činjenica da je Filmski
centar Srbije u 2018. godini prvo administrirao promene na scenariju
protiv volje jednog od autora a potom pretnjama naterao producenta da
odustane od realizacije filma koji je bio isklesan baš prema željama
nekih struktura koje su u poziciji da određuju kako treba da izgleda
film, biće intirgantna ne samo našim čiaocima već i publici izvan
granica naše zemlje, naročito istraživačima mehanizama represije na
prostoru bivše Jugoslavije kao i aktivistima za ljudska prava.
Otud
smatram da Filmski centar Srbije koji je poznat po svojoj jakoj
izdavačkoj delatnosti ne bi smeo da propusti ovakvu priliku.
Ovo poglavlje knjige Crni talas spreman sam da napišem bez nadoknade.
Srdačno,
Dimitrije Vojnov
