ATENTATORI

Slutim da RTS nije spremio nikakav prigodan premijerni igrani program za ovogodišnji Vidovdan kada se obležava sto godina od Atentata u Sarajevu. Ipak, biće skandal ako za taj dan barem ne obezbedi prava za prikazivanje filma „Atentat“ Andreasa Prohaske koji su austrijski producenti upravo i proizveli kao optimalan televizijski sadržaj u povodu ovog jubileja.

Imamo sreće da ovaj televizijski film, pored ozbiljne promocije koju ulažu distributeri kako bi ga plasirali na što većem broju stanica, privlači pažnju i izrazito afirmativnim prikazom sarajevskih atentatora i uloge srpske države u tim događajima. Princip, Čabrinović i Ilić su prikazani kao mladi idealisti, sa levim stremljenjima, ne osporava se da je atentat na Franca Ferdinanda bio tiranoubistvo, a Srbija je potpuno amnestirana. Štaviše, dramska okosnica filma je teorija po kojoj je zapravo nemačko-austrougarski vojnoindustrijski kompleks imao najveće interese da strada Ferdinand i da se započne rat protiv Srbije koji bi potom uveo i Rusiju i Francusku u sukob. Ilić je donekle istaknut kao „slaba karika“ među mladobosancima ali pre kao neko ko bi mogao biti izmanipulisan od austrijskih tajnih službi nego kao eksponent tajnih ili javnih velikosrpskih struktura.

Rečju, „Atentat“ je kao upola kraća parafraza Stounovog filma „DŽ.F.K.“ posvećena atentatu na Franca Ferdinanda u kojoj istražni sudija Leo Pfefer dobija ulogu borca za istinu Džima Gerisona. Mehanizmi prikazane zavere su upadljivo slični, sa tom razlikom što za razliku od metodičnog Stouna, Prohaska uvodi i jednu vrlo zaslađenu ljubavnu priču kao dodatni sloj.

Videćemo koliki su dometi „Atentata“ u pogledu svetske distribucije, međutim, ovo je važan film pre svega zato što će na osnovu istorijskih fakata i uz određeni stepen fikcionalizacije pokazati da je trend binladenizacije Srba bio neopravdan. Pod „binladenizacijom“ ne smatram isključivo činjenicu da su Srbi postali „loši momci“, kako u svetskoj diplomatiji i medijima a zatim i u popularnoj kulturi već činjenicu da su naše težnje prikazane kao nešto iracionalno, neopravdano, nedostižno. Ta binladenizacija je dovela i do mogućnosti da se istorijski događaji reinterpretiraju na štetu srpskih protagonista.

Činjenica da smo u poslednje vreme navikli da se Srbi lako i bez većeg objašnjavanja pojavljuju kao negativci u filmovima i televizijskim serijama nije preveliki problem. To je spoj „minulog rada“, negativne predrasude u medijima i nekoliko argumenata kao što je Srebrenica kojima se ućutkuje svaki pokušaj da se odbrani naše dostojanstvo. Uostalom, imidž loših momaka je u jednom trenutku rezultirao pojavljivanjem ultimativnog antiheroja, Nika Belića u igri GTA 4 sa kojim su se potom identifikovali klinci širom sveta.

Problem su klevetnički filmovi poput „Zemlje krvi i meda“ Anđeline Žoli koji tvrde da su bazirani na činjenicama i uprkos svojim krupnim estetskim propustima uspevaju da se izbore za mesto na repertoaru. „Atentat“ pripada upravo tom miljeu filmova koji se uprkos fikcionalnim segmentima pozivaju na činjenice i što je još važnije nemaju direktnijih veza sa srpskom državom.

U SFRJ snimljena su dva filma o Sarajevskom atentatu. Hadžićev manje ambiciozni, slabo realizovani rad i velika međunarodna produkcija Veljka Bulajića u kojoj su se pojavila značajna imena poput Maksimilijana Šela, Kristofera Plamera i Florinde Bolkan. Uprkos postojanju tih filmova smatram da naša kinematografija nije rekla zadnju reč u vezi sa ovom temom jer nove pripovedačke tehnike i istorijska saznanja, te popuštanje ideoloških stega, otvaraju mogućnosti i za nove filmske interpretacije. Izostale su zbog produkcione nesigurnosti i „nepredvidivosti istorije“ koja se ispisuje u skladu sa dnevnopolitičkim tokovima i neizvesnija je od budućnosti. Nužan nam je jedan afirmativan „pogled sa strane“ kakav je ponudio film Andreasa Prohaske, i nadam se da će ga RTS priuštiti.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

INICIJATIVA 28.4.2014.

Иницијатива за оснивање фонда за суфинансирање филмова о Косову и Метохији

„...држим да су култура и сила два основна језика којима једна држава комуницира унутар себе и према споља.“, изјавио је Министар културе и информисања Иван Тасовац у „Политици“ 22. септембра 2013. године. 

Како је у погледу заступања интереса Републике Србије у процесима везаним за Косово и Метохију сила оправдано склоњена у други план, сматрамо да култура мора преузети иницијативу. У духу таквог става, захтевамо од Министарства културе и информисања Републике Србије да у предстојећем периоду оформи тела која ће се на бијеналном принципу бавити суфинансирањем производње дела која ће реафирмисати статус Косова и Метохије у српском државном саставу у складу са Уставом Републике Србије, тематизовати наше културно богатство, указивати на тешкоће неалбанског становништва и Српске православне цркве и других верских заједница, подржавати културу помирења која ће за резултат имати нови модел заједничког живота мултиетничке заједнице у нашој покрајини.

Знамо да тема Косова и Метохије наилази на добродошао пијетет у структурама које одлучују о културној политици, и да су поједине уметничке форме попут позоришта или активности домова културе већ институционално покривене постојећим решењима. Ипак, сматрамо да се ово питање не сме препустити на милост и немилост, укусу и тренутном расположењу, креатора културне политике, већ да га треба институционално решити.

У том циљу сматрамо да је први корак оснивање Конкурса који би на бијеналном принципу бирао по један дугометражни филм (играни, документарни или анимирани) са гореописаном темом и циљевима, и суфинансирао га. Самом Министарству културе и медија препуштамо осмишљавање модуса у коме би се овај Конкурс одржавао, да ли би био остварен у оквиру самог Министарства или Филмског центра Србије као кровне институције за наш филм итд.

Филм је од нашег Министарства културе и информисања већ препознат као значајан медиј који има велике уметничке могућности, друштвени утицај и потенцијал да нас представи у свету. Отуд сматрамо да је управо ова - продукционо врло сложена али и изузетно комуникативна - форма прави први корак у афирмацији нашег гледишта, у Србији и у иностранству.

Емир Кустурица

Драган Бјелогрлић

Димитрије Војнов

Данило Бећковић

Балша Ђого

Милан Пузић

Ђорђе Бајић

Зоран Јанковић

Игор Турчиновић

Слободан Ћустић

Огњен Јанковић

Павле Ћосић

Марко Паљић

Владимир Петровић

Младен Ђорђевић

Дуња Кустурица

Урош Стојановић

Момчило Мрдаковић

Горан Радовановић

Небојша Радосављевић

Младен Матичевић

Фети Даутовић

Александар Протић

Жарко Драгојевић

Игор Станковић

Душан Ивановић

Владимир Кецмановић

Ђорђе Милосављевић

Гордан Матић

Мирослав Лекић

Милош Шкундрић

Душан Милић

Милорад Милинковић

Александар Јанковић

Милош Аврамовић

Иван Андријанић

U NASTAVCIMA

Poslednjih nekoliko godina, srpske televizijske serije - a naročito one koje se emituju na Javnom servisu - izazivaju burne reakcije javnosti. Deo gledalaca se buni zbog čestih repriza starih serija, drugima smeta jednoličnost novih, o nekim drugim pitanjima kvaliteta i ideologije da i ne govorimo. Ipak, deo ovih problema ima i jedan koren koji niko ne pominje.

Kad je reč o reprizama potvrđenih klasika, one su jednolične i polako postaju mučne pre svega zato što se uglavnom repriziraju serije koje je pisao Siniša Pavić. Njegov pouzdani rukopis je vremenom nailazio na sve slabiju realizaciju, upadljiva je razlika u kvalitetu između „Vrućeg vetra“ i „Bele lađe“, ali su neke osnove njegove poetike, tretmana likova i dijaloga opstale. Kada se u nizu repriziraju Pavićevi radovi, nema razloga da se ne učini kako je zapravo reč o jednom velikom kontinuitetu, u pojedinim slučajevima čak i „jednoj te istoj“ seriji.

RTS je pokušavao i sa reprizama drugih autora ali očigledno samo su Pavićeve serije postizale najveću gledanost, sledili su ih drugi recentni hitovi i ovaj modus nije doveo do otkrivanja nekih bisera iz arhive u najgledanijem terminu. U dilemi između manjeg rejtinga i utiska ustajalosti programa, čelnici RTSa su izabrali ovo drugo.

Međutim, nešto slično ih je zadesilo i sa novim serijama. Građani vrlo često katastrofično doživljavaju svaku novu premijeru na RTSu. Žale se na slab kvalitet i jednoličnost. Međutim, i tu je praktično svaka serija, osim pojedinih ekstremnih primera, bivala dočekana solidnim rejtingom.

Sudeći po konstantnosti rejtinga, reklo bi se da premijerni termini RTSovog serijskog programa sami po sebi donose gledanost. Tim pre možemo doći do vrlo jednostavnog leka za ove simptome na koje se gledaoci žale.

Naime, teško je pronaći recept za dobru i uspešnu seriju, to najbolje znaju najuglednije svetske mreže koje često snime promašaje. Međutim, moguće je preuzeti jedan njihov drugi recept a to je manji broj epizoda. RTSov program bi sasvim sigurno bio lakši za gledanje i raznovrsniji kada bi pojedinačne serije imale manji broj epizoda. U suprotnom imate situaciju da praktično trećinu sezone nemate šta da gledate ukoliko vas ta konkretna serija ne zanima.

Naravno, veliki broj epizoda po sezoni, ili kako se kod nas kaže ciklusu, proističe iz produkcionih zahteva – serija je naprosto jeftinija za proizvodnju ako se snima više nastavaka. Međutim, ako imamo u vidu prilično visoke sume koje RTS plaća producentima po epizodi, sigurno je da bi oni mogli da izdrže snimanje i takvih serija.

Konačno, treba postaviti i pitanje obnavljanja serija, odnosno naručivanje novih ciklusa. Na američkoj televiziji je jasno – visoka gledanost ili umetnički domet serije omogućuju da se snima sledeća sezona. Rezon iza toga je jasan – snimanjem nove sezone, mreža more da računa na istu ili približno istu gledanost u tom terminu sve dok se kreativci i gledaoci ne potroše. Moramo imati u vidu da je kompeticija među mrežama izuzetno jaka.

Međutim, kako rekosmo, RTS već ima uhodanu komunikaciju sa gledaocima i njihov premijerni termin je uvek dosta gledan što znači da se ne mora insistirati na neprekidnom obnavljanju starih likova i koncepata već da se slobodno mogu uvesti novi. Nema sumnje da su neke serije kao što je „Selo gori a baba se češlja“ donosile neverovatnu i verovatno neponovljivu gledanost ali ni serije sa manjom gledanošću poput „Ono kao ljubav“ nisu upropastile Javni servis a predstavljale su dobrodošlo osveženje.

Svojim oslanjanjem na „poznato zlo“ umesto pokušaja da rizikuje sa „nepoznatim dobrom“, RTS je došao u situaciju da ima manje raznovrsnosti u dramskoj ponudi od Prve što je imajući u vidu resurse i tradiciju nedopustivo. Ipak, samo promenom formata serija, bez naglih estetskih iskoraka i budžetskih promena, može oraspoložiti publiku i probuditi njenu radoznalost.

Dimitrije Vojnov

NEPOPULARNA KULTURA

Kreatori nove Vlade poslednjih dana najavljuju niz nepopularnih mera koje bi trebalo da kroz privremeno odricanje dovedu do trajnog poboljšanja životnog standarda. Dok se spremamo za skore žrtve i očekujemo trajni spokoj, postavlja se pitanje gde će se na tom spisku bolnih intervencija naći kultura, koliko neprijatnosti joj je namenjeno i kakvom rešenju stremimo.

Ipak, za kulturu bi možda i bilo dobro da doživi nekoliko manje ili više bolnih intervencija koje ne bi koštale praktično ni dinar a donele bi nesumnjive rezultate.

Ukoliko Ministarstvo kulture bude očuvalo ingerencije nad medijima, vreme je da interveniše i stvori nešto povoljniji ambijent u našoj javnosti. U trenutnim okolnostima, medijska slika je katastrofalna, naša javnost je opterećena potpuno pogrešnim vrednostima i marginalnim pojavama i kao takva ne može da pruži ambijent za adekvatan odjek rada kulturnih institucija.

Eksperiment sa potpunom deregulacijom medijskog prostora je možda bio potreban našem društvu da se iživi, ali sada je vreme da se ponovo uvede „nevidljiva ruka pristojnosti“ i da se krene sa sistematskim obeshrabrivanjem šunda. Srbija se danas nalazi u paradoksalnoj situaciji da su šund programi, tu pre svega mislim na formate kao što su „Farma“ ili „Veliki brat“, postali najjeftiniji za proizvodnju, što ih uz velike rezultate gledanosti, čini apsolutno najisplativijim. Takvim sadržajima se mora stati na put kroz čitavu seriju mera. Za početak, porez na šund treba da učini te formate daleko najskupljim na televiziji čime bi umanjio njihovu isplativost, a sa druge strane treba obeshrabrivati kompanije koje se u takvim programima oglašavaju. Oni koji vide „Farmu“ kao adekvatan prostor za oglašavanje svakako nemaju mesta među uglednim preduzećima u našoj zemlji. Uostalom, to čak i nije prevelika državna intervencija – u Americi recimo „Dizni“ ne izrađuje svoje DVDove u fabrikama koje rade za porno producente. Pitanje je dakle samo na koji način će se artikulisati tržište.

Ovo je naizgled korisna mera koja ne bi trebalo da naiđe na prepreke i da se smatra nepopularnom. Ipak, sasvim sigurno bi naišla na velike antipatije kod medijskih mogula kojima je ova uigrana kombinacija do sada pomagala da se bave televizijom ili štampom a da zapravo nikada ne savladaju kako se te forme zapravo prave. Stoga, sa uklanjanjem ovih pornografskih poštapalica, naša javnost će videti ko ume da pravi gledan ili čitan medij a ko ne.

Zatim, Ministarstvo bi moralo da pomogne statusu umetnika kroz ojačavaje relevantnih umetničkih udruženja. Postoje razna udruženja, naročito u domenu dramskih umetnosti koja bi mogla svojim članovima još više da pomognu. Vreme je da se Udruženja pozabave svojom ulogom na sceni, da sklope kolektivne ugovore sa televizijama koje imaju nacionalne frekvencije kojim bi se obavezale da određene poslove mogu raditi samo njihovi članovi. Recimo, Asocijacija reditelja bi morala da izlobira kolektivni ugovor sa svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom da poslove filmskog i televizijskog reditelja ne mogu raditi ljudi koji nisu njihovi članovi. Slično važi i za glumce i za scenariste. Sledeći korak posle toga je definisanje minimalnog ličnog dohotka, zdravstvenog i penzionog osiguranja itd. Sada je trenutak da se takvi krupni potezi sprovedu u delo.

Svakako da bi ova mera sa Udruženjima naišla na otpor raznih špekulanata i mešetara koji koriste haos na našoj sceni da bi dampingovali cene, kako spletkareći sa ljudima unutar struke tako i sa uvođenjem potpunih diletanata u posao.

Konačno, možda najveći bol može izazvati mera da se školovanje u domenu umetnosti mora dekomercijalizovati. Naime, sada je po Srbiji izniklo puno opskurnih umetničkih škola sa državnim akreditacijama koje iz godine u godinu unesrećuju mlade ljude, koji su spremni da dovoljno plate, izdajući im validne diplome da su spremni za ulazak u svet umetnosti. Međutim, jasno je da osim na državnim školama, nema gotovo nikakvog kriterijuma prilikom prijema brucoša kod tih privatnika.

Nikome ne treba oduzeti pravo na filmski ili slikarski san, ali isto tako ne treba ga ubediti da je zreo za umetničku praksu kada naprosto nije. Isto tako, nije sporno da su privatne akademije do sada dale i dosta talentovanih ljudi koji su pružili doprinos na sceni ali je broj onih koji su stekli bezvredne diplome i ne razumeju zašto ne mogu da nađu posao znatno veći. Isto tako, broj brucoša koji se prima na državne škole treba da bude reduciran u skladu sa potrebama na sceni pošto u ovoj hiperprodukciji školovanih kadrova ni državna diploma ne znači onoliko koliko bi trebalo.

Ova mera bi sigurno onespokojila širok krug ljudi – od onih koji su mislili da mogu sebi kupiti status umetnika, preko raznih afirmisanih stvaralaca koji svoje predavačke poslove na privatnim školama vide kao dobrodošlu sinekuru, pa sve do vlasnika tih škola. Međutim, ovakav gest bi prekratio muke mnogima i spasao generacije koje tek dolaze od skupo plaćene iluzije da se ulazak u svet umetnosti može kupiti. 

Promena paradigme koja se najavljuje u obećanim merama Vlade, sigurno će imati posledice i na kulturni model naše zemlje. Guranje ekonomije u pravcu jače tržišne orijentacije bez političke snage koja bi to pratila i sprečavala iskliznuće naše radničke klase u domen potpune eksploatacije, sigurno će imati značajan i nepovoljan uticaj na kulturu. Ovakvim merama kakve predlažem, propadanje kulture se može usporiti, dostojanstvo profesiji se može povratiti a distribucija postojećih resursa se može učiniti pravednijom.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

KAKO JE ČOJSTVO POJELO JUNAŠTVO

Zamislimo srpski film čiji je glavni junak penzionisani beogradski policajac. Na dan kada  mu je konačno uručena penzija shvata da ga više ništa ne vezuje za Beograd. Sa ženom se odavno razveo, ona je indoktrinirala sina protiv njega, dane provodi gunđajući u velegradu koji se otuđio. Odlučuje da se preseli na Kosovo.

Penzionisani policajac odlazi na napušteno imanje u jednoj od izolovanih srpskih enklava. Pronalazi novu životnu energiju u obnavljanju kuće u kojoj niko ne živi već deset godina, posle pogroma Srba 2004. godine.

Zajednica ga prihvata oberučke i zbog svoje ekspertize, penzionisani policajac postaje svojevrsni šerif u toj maloj enklavi, paralelna ruka pravde u odnosu na kosovsku policiju prema kojoj meštani gaje podozrenje. 

Tokom svojih malih policijskih zadataka upoznaje petnaestogodišnjeg mladića koji ne može da nađe konstruktivan način kako da upotrebi višak slobodnog vremena proisteklog iz manjka slobode kretanja. Penzionisani policajac mu postaje svojevrsni mentor a upoznaje i njegovu majku, dobro držeću udovicu čiji je muž nastradao 1999. i ostavio je samu sa sinom. Između udovice i penzionisanog policajca stidljivo se razvija ljubav, iako on misli da na tom polju više ne može naći sreću a ona veruje da niko ne može zameniti pokojnog supruga.

Penzionisani policajac preuzima zadatak prevoza i obezbeđenja đaka iz sela do obližnje varošice u kojoj još uvek postoji srpska škola. Autobus često nailazi na kamenovanje od razjarenih albanskih komšija čije se ponašanje toleriše. Prilikom jednog takvog incidenta, autobus napada omladina kamenujući iz brzog automobila. Veštim manevrom, penzionisani policajac uspeva da istera taj automobil sa puta.

Prilikom izletanja automobila sa puta, u nesrećnom slučaju, gine sin lokalnog albanskog moćnika, sa korenima u kriminalu i terorističkim aktivnostima Oslobodilačke vojske Kosova.

Moćnik motivisan željom da osveti sina, i njegova okolina shvativši da se desio incident koji se može iskoristiti protiv lokalne srpske zajednice, organizuju napad odmazde na selo.

Kosovska policija naizgled pokušava da odbrani srpsku enklavu ali nema puno uspeha, delom zbog svoje unutrašnje korumpiranosti. Jedini način da se odupru meštani pronalaze u samoorganizaciji, pod vođstvom penzionisanog policajca. U završnoj borbi, napad je odbijen, enklava je spasena, penzionisani policajac se žrtvuje ali zato njegov mladi učenik stasava u pravog zaštitnika svoje porodice i svog sela.

Tumačeći zadati predložak koji formalno deluje kopernikanski u odnosu na aktuelne prezentacije kosovskog konflikta na filmu, teoretičar Bojan Baća u njemu vidi afirmaciju postojećeg statusa kvo – smatra da se sinopsis bazira na nemogućoj premisi: da će Srbin napustiti veliki grad, za koji ga ništa ne veže (nijedan "veliki narativ"), i otići na Kosovo da pronađe sebe (novi "veliki narativ"); da potcenjuje različitu poziciju „Srbina“ u velikom gradu i „Srbina“ na Kosovu; i da da je uhvaćen u diskurs koji je poturio Zapad: a to je da su naši rascepi etnički a ne klasni. U tom smislu, junak kog nudi ne donosi promenu, već zamenu, a obrazac opresije ostaje isti.

Ipak, ako je optika tako „ista“ kako navodi Baća, i zapravo na liniji onoga što teoretičari inače prebacuju modernom vesternu, kako je moguće anticipirati barem četiri estetičko-politička ugla napada na ovakav film?

Prva kritika koja bi se mogla uputiti ovom zapletu jeste da se previše oslanja na poetiku vesterna, žanr koji je nama dalek i neadekvatan za formulisanje lokalnih tema. Žanrovsko prepoznavanje je tačno, ali vestern je ne samo svojstven našoj kinematografiji već je u radovima klasika Žike Mitrovića i manje poznatog, ali vrlo interesantnog, Časlava Damjanovića ostavio značajnog traga, upravo u vezi sa kosovskim temama u naslovima kao što su „Kapetan Leši“, „Brat doktora Homera“ ili „Rekvijem“.

Druga bi bila vezana za zanemarivanje „šire slike“, dugotrajnog etničkog konflikta u kome je dolazilo do zločina sa obe strane, od kojih su srpski internacionalno prepoznati i kažnjeni. No, zar se vestern kao žanr ne dešava na prostoru i u vremenu u kome se mnogo veći i jednosmerniji zločin dešavao. Čak i onda kada je vestern prepoznao kontradikcije rasizma i genocida nad Indijancima, nije se time previše opteretio, fokusirao sa na priče o dobru i zlu, junacima koji pronalaze životnu snagu u velikim prostranstvima, suočeni sa preprekama svih vrsta.

Treća bi bila vezana za to što ovakav film odstupa od prepoznatljive estetike aktuelnog srpskog filma i uvodi ga na jednu neistraženu teritoriju. To je tek delimično tačno. Kako svedoči primer velikog Žike Mitrovića, ovakvi filmovi su snimani kod nas upravo u vreme kada je jugoslovenska kinematografija bila u velikom usponu i odlikovala se visokim zanatskim kvalitetom i autorskom raznovrsnošću. Srpski film je kao forma postjugoslovenskog filma upadljivo zanemario značajan deo svoje tradicije, i ovakav naslov bi po mnogo čemu zapravo obnovio njegovu raznovrsnost.

Četvrta bi ipak bila ključna – optužila bi film za etnocentričnost, da sukob među junacima proizilazi iz etničke podele, što zapravo ne bi moralo da bude tačno. U nesposobnoj kosovskoj policiji, recimo, likovi bi bili Srbi. No, ta primedba bi u osnovi stajala i dovela bi do pozivanja na „čojstvo“, teze o tome kako je veličina našeg filma upravo u tome što je sposoban da preispituje našu krivicu, našu mračnu stranu itd. Međutim, preveliko lučenje čojstva smanjilo je funkciju naših žlezda za junaštvo. Samim tim čojstvo je izgubilo svoju potenciju. A u očima drugih ta vrsta paternalističkog odnosa prema konfliktu u kome se mi neprestano bavimo sami sobom generiše perverzan vid šovinizma. Kao što je u šovinističkom zanosu, sve što je dobro u nama prikazivano kao najbolje na svetu, sada je svako „naše“ crnilo postalo crnje od tuđeg. Rečju, mi sebe naizmenično obožavamo ili mrzimo, ali se neprestano bavimo isticanjem sebe. S druge strane, u seriji poniženja čiji je osnovni smisao bio gubitak poverenja u bilo kakav mehanizam prava, srpski film je izgubio sposobnost da razume kako borba protiv siledžija i nepravde nikada neće izaći iz mode.

Da bi se razvilo čojstvo, potrebno je dakle stvoriti nove junake. Junake ćemo napraviti tako što ćemo ih suprotstaviti znatno jačem protivniku i omogućiti im ili da ih pobede ili da u porazu postanu bolji ljudi. Nažalost, na samo nekoliko stotina kilometara od Beograda mi imamo tu priču danas, ne moramo kao Holivud da tražimo takve izazove hiljadama kilometara daleko, na planeti Zemlji, ili van nje, u dalekoj prošlosti ili dalekoj budućnosti. 

Srbi na Kosovu nažalost proživljavaju i mnogo strašnije priče od ovog pitomog vesterna koji sam ja predložio. Za razliku od junaka u tim filmovima, oni su svesni da ne žive po pravilima žanra, i jedino im preostaje da se nadaju kako na kraju svega ima poetske pravde. Mi smo se s druge strane pretvorili u gledaoce, pasivne posmatrače njihove nevolje. Međutim, kao i vestern, tako i tragedija kosovskih Srba polako izlazi iz mode među posmatračima realnosti. Zato je vreme da je pretvorimo u filmsku priču, i u formi od sat i po pojasnimo ljudima kako se postaje heroj.

Dimitrije Vojnov

 
(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)