NEPOPULARNA KULTURA

Kreatori nove Vlade poslednjih dana najavljuju niz nepopularnih mera koje bi trebalo da kroz privremeno odricanje dovedu do trajnog poboljšanja životnog standarda. Dok se spremamo za skore žrtve i očekujemo trajni spokoj, postavlja se pitanje gde će se na tom spisku bolnih intervencija naći kultura, koliko neprijatnosti joj je namenjeno i kakvom rešenju stremimo.

Ipak, za kulturu bi možda i bilo dobro da doživi nekoliko manje ili više bolnih intervencija koje ne bi koštale praktično ni dinar a donele bi nesumnjive rezultate.

Ukoliko Ministarstvo kulture bude očuvalo ingerencije nad medijima, vreme je da interveniše i stvori nešto povoljniji ambijent u našoj javnosti. U trenutnim okolnostima, medijska slika je katastrofalna, naša javnost je opterećena potpuno pogrešnim vrednostima i marginalnim pojavama i kao takva ne može da pruži ambijent za adekvatan odjek rada kulturnih institucija.

Eksperiment sa potpunom deregulacijom medijskog prostora je možda bio potreban našem društvu da se iživi, ali sada je vreme da se ponovo uvede „nevidljiva ruka pristojnosti“ i da se krene sa sistematskim obeshrabrivanjem šunda. Srbija se danas nalazi u paradoksalnoj situaciji da su šund programi, tu pre svega mislim na formate kao što su „Farma“ ili „Veliki brat“, postali najjeftiniji za proizvodnju, što ih uz velike rezultate gledanosti, čini apsolutno najisplativijim. Takvim sadržajima se mora stati na put kroz čitavu seriju mera. Za početak, porez na šund treba da učini te formate daleko najskupljim na televiziji čime bi umanjio njihovu isplativost, a sa druge strane treba obeshrabrivati kompanije koje se u takvim programima oglašavaju. Oni koji vide „Farmu“ kao adekvatan prostor za oglašavanje svakako nemaju mesta među uglednim preduzećima u našoj zemlji. Uostalom, to čak i nije prevelika državna intervencija – u Americi recimo „Dizni“ ne izrađuje svoje DVDove u fabrikama koje rade za porno producente. Pitanje je dakle samo na koji način će se artikulisati tržište.

Ovo je naizgled korisna mera koja ne bi trebalo da naiđe na prepreke i da se smatra nepopularnom. Ipak, sasvim sigurno bi naišla na velike antipatije kod medijskih mogula kojima je ova uigrana kombinacija do sada pomagala da se bave televizijom ili štampom a da zapravo nikada ne savladaju kako se te forme zapravo prave. Stoga, sa uklanjanjem ovih pornografskih poštapalica, naša javnost će videti ko ume da pravi gledan ili čitan medij a ko ne.

Zatim, Ministarstvo bi moralo da pomogne statusu umetnika kroz ojačavaje relevantnih umetničkih udruženja. Postoje razna udruženja, naročito u domenu dramskih umetnosti koja bi mogla svojim članovima još više da pomognu. Vreme je da se Udruženja pozabave svojom ulogom na sceni, da sklope kolektivne ugovore sa televizijama koje imaju nacionalne frekvencije kojim bi se obavezale da određene poslove mogu raditi samo njihovi članovi. Recimo, Asocijacija reditelja bi morala da izlobira kolektivni ugovor sa svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom da poslove filmskog i televizijskog reditelja ne mogu raditi ljudi koji nisu njihovi članovi. Slično važi i za glumce i za scenariste. Sledeći korak posle toga je definisanje minimalnog ličnog dohotka, zdravstvenog i penzionog osiguranja itd. Sada je trenutak da se takvi krupni potezi sprovedu u delo.

Svakako da bi ova mera sa Udruženjima naišla na otpor raznih špekulanata i mešetara koji koriste haos na našoj sceni da bi dampingovali cene, kako spletkareći sa ljudima unutar struke tako i sa uvođenjem potpunih diletanata u posao.

Konačno, možda najveći bol može izazvati mera da se školovanje u domenu umetnosti mora dekomercijalizovati. Naime, sada je po Srbiji izniklo puno opskurnih umetničkih škola sa državnim akreditacijama koje iz godine u godinu unesrećuju mlade ljude, koji su spremni da dovoljno plate, izdajući im validne diplome da su spremni za ulazak u svet umetnosti. Međutim, jasno je da osim na državnim školama, nema gotovo nikakvog kriterijuma prilikom prijema brucoša kod tih privatnika.

Nikome ne treba oduzeti pravo na filmski ili slikarski san, ali isto tako ne treba ga ubediti da je zreo za umetničku praksu kada naprosto nije. Isto tako, nije sporno da su privatne akademije do sada dale i dosta talentovanih ljudi koji su pružili doprinos na sceni ali je broj onih koji su stekli bezvredne diplome i ne razumeju zašto ne mogu da nađu posao znatno veći. Isto tako, broj brucoša koji se prima na državne škole treba da bude reduciran u skladu sa potrebama na sceni pošto u ovoj hiperprodukciji školovanih kadrova ni državna diploma ne znači onoliko koliko bi trebalo.

Ova mera bi sigurno onespokojila širok krug ljudi – od onih koji su mislili da mogu sebi kupiti status umetnika, preko raznih afirmisanih stvaralaca koji svoje predavačke poslove na privatnim školama vide kao dobrodošlu sinekuru, pa sve do vlasnika tih škola. Međutim, ovakav gest bi prekratio muke mnogima i spasao generacije koje tek dolaze od skupo plaćene iluzije da se ulazak u svet umetnosti može kupiti. 

Promena paradigme koja se najavljuje u obećanim merama Vlade, sigurno će imati posledice i na kulturni model naše zemlje. Guranje ekonomije u pravcu jače tržišne orijentacije bez političke snage koja bi to pratila i sprečavala iskliznuće naše radničke klase u domen potpune eksploatacije, sigurno će imati značajan i nepovoljan uticaj na kulturu. Ovakvim merama kakve predlažem, propadanje kulture se može usporiti, dostojanstvo profesiji se može povratiti a distribucija postojećih resursa se može učiniti pravednijom.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)