Критика репертоара дечјег театра «Позориштанце Пуж»
«Позориштанце
Пуж» су основали Бранко Милићевић и Слободанка Алексић. Њих двоје су
стваралачки и животни пар још из Зрењанинског позоришта са краја шездесетих. Нове
позоришне тенденције упознају гледајући репертоар «Атељеа 212« на прелазу из
шездесетих у седамдесете. Затим су се упутили у нови театар на самом извору.
Милићевић се школовао на Корнел унивеерзитету док је Алексићева сарађивала са
њујоршком трупом «Ла Мама». Одлучују да превазиђу позориште које су дотле
радили у Зрењанину, где како Милићевић каже, «двоје стоје и декламују а после се
мало мачују да не буде досадно».
Под утицајем Елен Стјуарт, вође
театра «Ла Мама», и проф. Предрага Бајчетића који им је
препоручио књигу «Ка сиромашном позоришту» Јержија Гротовског, Милићевић и
Алексићева у Београду оснивају позоришну радионицу у којој су учествовали и
Мики Манојловић и Драган Максимовић. Под окриљем «Атељеа 212» почињу да
стварају радикалне поставке «Хамлета» и «Укроћене горопади». Нажалост, у
«Атељеу 212» губе интересовање за њихов рад који је био у сенци Радмиловићевих
егзибиција у «Радовану III».
Истовремено, Милићевић гради
незапамћено утицајну каријеру на телевизији. Постаје легендарни јунак дечје
серије »Коцкица» и највећа звезда међу најмлађима. Такав развој ситуације
доводи до идеје да Милићевић и Алексићева оснују дечје позориште на основу кога
ће добити просторије где ће пробати своје авангардне комаде за одраслу публику.
Међутим, по оснивању дечјег позоришта престају да се баве театром за одрасле и
тврде да су у деци нашли идеалну публику. То је јединствен став пошто већина
других позоришних стваралаца доживљава дечје позориште као привремени посао и
одскочну даску за нешто друго.
«Позориштанце Пуж» је несумњиво
обојено Милићевићевом телевизијском персоном «Бранка Коцкице» - вишемедијског
забављача који засмејава и подучава децу. Репризе телевизијског серијала који
је, углавном, реализован по врхунским стандардима, ствара и нове генерације
Бранкових обожавалаца чији су родитељи вероватно одрасли уз његове емисије.
«Позориштанце Пуж» се разликује од
осталих дечјих позоришта у Београду. Није луткарско као «Пинокио». Није
окренуто амбициозним и оригиналним текстовима еминентних писаца као «Бошко
Буха» или «Душко Радовић» нити покушава да створи неку дводому организацију са
дечјом и вечерњом сценом. Нарочите разлике између ових позоришта постоје када
је реч о глуми и редитељској концепцији.
Када је о текстовима реч, «Бошко
Буха» и «Душко Радовић» пре свега играју ауторски обојене и прецизно изведене
текстове разних писаца. «Пуж», с друге стране користи текст као soggeto за commedia dell arte. У «Пужу» се већи део комада изводи као импровизација што врло често
реферише и на актуелну друштвену ситуацију. Већину текстова потписује Бранко
Милићевић.
Што се глуме тиче, «Душко Радовић»
и «Бошко Буха» воде рачуна о томе да глумачки израз њихових представа буде
прилагођен најмлађој публици. Пре свега, обраћају пажњу на то када деци опада
пажња и када им треба дати мало одушка. Па ипак, и у «Бухи» и у «Радовићу»
глумци симулирају реалистичку интонацију и нешто мекши облик «четвртог зида».
Глумачки поступак у «Пужу» је
темељно различит. Аутори се труде да избегну «договоре са публиком», па се деци
представљају као глумци који играју комад и тако чине децу у гледалишту делом
саме представе.
«Позориштанце Пуж» игра педставе
које трају највише сат времена и доносе доста импровизација и неочекиваних
резултата у комуникацији извођача и публике.
Сижеи су претежно преузети из каталога
чувених бајки и драмских класика о којима деца већ имају некакво знање пре
доласка у позориште што свему даје постмодерну ноту. Представе су врло
стилизоване, минималистичке, блиске старом енглеском театру по томе што више
поштују контекст драме него контекст радње. Поред утицаја Гротовског на
аскетски израз дела, стално одјекује и commedia del arte кроз импровизацију око задатог
драмског костура и стилизацију ликова. Наиме, стари негативци су дефинисани као
«Панталоне» и обично доносе највише хумора за старије гледаоце коментаришући
политику и привлачност младих мајки које су довеле децу у позориште. Штавише,
такви ликови носе црвена одела која традиционално везују лик «Панталонеа» за
Сотону.
Притом, свака представа садржи
нарочит социјални коментар пошто се глумачке импровизације увек дотакну неке
актуелне теме а дечје реакције су јасан показатељ образовног и економског стања
просечне породице. Зато је посета «Позориштанцету Пуж» не само доживљај за децу
већ и озбиљан социолошки пресек чиме се позориште креће кроз политику али
избегава исказивање става и уместо тога даје друштвену слику.
Милићевић се не одриче идеолошке
функције позоришта. Изван актуелних коментара, он увек уноси посебну идеолошку
матрицу у текстове. О томе каже, «мој основни разлог што радим за децу је
уверење да позориште служи прочишћењу човека, да је то најбоља школа која дете
усмерава да постане боље. А то је по мом мишљењу, основни смисао живота. Све
наше представе имају поуку: «Буди бољи». Од почетка, од «Хамлета», ми
причамо исто. Нас није занимала слава или лова, и када данас погледамо
представе које правимо, препознајеш идеје од пре тридесет и више година: хајде
да живимо у миру, не ратујемо,...» Своју идеологију дефинипше као «хришћанско –
комунистичко – хипијевску визију света». Алексићева и Милићевић инсистирају на
томе да у представама нема насиља и туче.
Подела рада је таква да Милићевић
пише а Алексићева режира. Он смишља и деонице намењене одраслима.
«Пуж», у принципу, игра већину
представа које је створио пошто се публика стално обнавља и стално се појављују
нови гледаоци којима је већи део репертоара непознат.
Међу представама, јасно, постоје
разлике. Рецимо, «Снежана и седам – осам патуљака» се труди да вишеструко
преплете концепт «позоришта – у – позоришту» и стилског експеримента што
кулминира у сцени када глумци варирају исту ситуацију и као комедију и као
трагедију а деца бирају шта им се више допада.
Затим, постоје претежно певачке
представе, дечји мјузикли, као што су «Џиновска торта» или «Гусаријада» где је
главни акценат на песмама. Постоје и наменске представе које се праве за Нову
годину и делом су сачињене од обнове старих решења и декора.
Врхунац рада «Позориштанцета Пуж»
чине представе «Ивица и Марица», «Неваљала принцеза» и «Успавана лепотица» у које
су Милићевић и Алексићева уложили највећу енергију и окупили екипу врсних
позоришних глумаца. Ове представе су толико богате значењима да многи сматрају
како су ближе старијој него млађој публици.
«Позориштанце Пуж» је због
наведених својстава најузбудљивје дечје позориште у престоници. Пре свега, зато
што цени најмлађу публику и врло храбро јој дозвољава да буде део уметничког
чина. Располаже завидном стваралачком виспреношћу и често превазилази стандарде
српског комерцијалног театра. Коначно, «Позориштанце Пуж» има, слично «Звездара
театру», ансамбл који је одабран по пројекту, што значи да у представама играју
најатрактивнији глумци и дечје позориште не служи као азил за оне који нису у
врху позоришног живота.
Милићевић црпи инспирацију из
енглеског «породичног» театра који на празнике нуди забаву за целу породицу.
«Пуж» има врло доследан развој и ослонац на већ успостављене митеме литературе
за децу и књижевности уопште. Неизбежно је осветљен и сијањем «Коцкицине»
звезде и она ће бојити рад овог театра све док се Милићевић не повуче.
Повлачење оснивача вероватно неће
угасити позориште јер је оно везано за Скупштину града. Међутим, сижеи и поп –
културни потенцијал су само површински симбол доследности овог позоришта.
Суштина његовог успеха и уникатности је у томе што црпи део свога садржаја из
реакције најмлађих гледалаца и она га одржава вечито свежим и узбудљивим.
(ispitni rad sa druge godine Fakulteta dramskih umetnosti)
