MEDIJSKA POBEDA

Ubistvo bivšeg Arkanovog telohranitelja Radeta Rakonjca, po načinu egzekucije podsetilo je na talas ubistava devedesetih, kada se dešavalo formiranje ekosistema beogradskog podzemlja. Uprkos tome što mnogi učesnici tog vremena nisu među živima, i što u poređenju sa današnjim kriminalcima mnogi od njih deluju kao naivni uličari i delinkventi, period devedesetih ostavio je supkulturne temelje tog pogleda na svet.

Prva televizija je proteklih nekoliko sedmica napravila odličan potez sa ambicioznom dokumentarnom serijom „Dosije“ koja je pokušala da predstavi beogradske kriminalne klanove devedesetih. Zadržimo se kratko na samoj programskoj odluci Prve. Odabravši atraktivnu, pomalo senzacionalističku ali svakako relevantnu temu, proizveli su dokumentarni program koji je mogao da parira bilo kojoj drugoj emisiji na televiziji što je dokaz da publika kod nas ume da ceni zanimljive sadržaje i da se veliki rezultati ne moraju svoditi na rijaliti ili domaće serije.

„Dosije“ je pokušao da ponudi uravnotežen pogled na kriminal devedesetih, sa raznim sagovornicima, među kojima je bilo i onih koji su se sada po prvi put obratili javnosti. Sa istorijskom distancom, „Dosije“ je mogao da sumira sve ono što je zaostavština tog polusveta i da šire sagleda društvene faktore koji su uticali, sa naročitim akcentom na ulogu državnih struktura.

Evidentan je trud autora emisije da „Dosije“ ne posluži kao glorifikacija kriminalaca, i ne bude loš uzor za mlade kao što se nesvesno desilo dokumentarnom filmu „Vidimo se u čitulji“. Međutim, kada se podvuče crta, to je bio uzaludan napor.

Kriminalci su do te mere pobedili u „medijskom ratu“ da je za njih postalo nemoguće da ne budu heroji na kraju priče, čak i onda kada u svojim ispovestima osuđuju kriminal. Za razliku od policije, kriminalci su još devedesetih shvatili značaj medija. Novinari koji su pisali o njima su ih glorifikovali, i svaki od njih je imao brižljivo izgrađen imidž. Da ne govorimo o tome da su neki među njima poput samog Arkana bili mecene raznih kulturnih poslenika. Branislav Lainović Dugi je bio zainteresovan za filmsku produkciju i ima još mnogo takvih primera.

Zato danas mi zapravo više nemamo nikakve relevantne izvore o tome šta su oni i kako radili jer su novinari već u korenu bili potkupljeni. Otud je moguće čitati bajkovite priče o njihovim akcijama i bekstvima jer drugih izvora o tim događajima nema, nema naličja koje bi možda rasvetlilo elemente saradnje sa stranim policijama, tajnom službom itd. koja je omogućila neke od tih akcija, a vrlo je teško u našim uslovima istražiti stvari do kraja, naročito u inostranstvu.

Ako pogledamo srpski film, pun je upečatljivih likova kriminalaca, od Urketa kao „filmskog Kuma“ srpskog kriminala u „Poslednjem krugu u Monci“, sve do dečaka iz „Rana“, a policajaca nema nigde. Uzmimo američki film kao kontra-primer, a moramo jer ljudi danas širom sveta postaju kriminalci zato što moraju, a šlifuju se u bioskopu, ali policajci postaju zato jer ih Holivud regrutuje, tamo je situacija uravnotežena, ali likovi policajaca-heroja ipak pretežu. 

Deo razloga zašto nema uspelih likova policajaca u našem filmu sigurno leži i u tome što je svaki pokušaj da se napravi tako nešto bio baziran na propagandnom pristupu u kome policija mora biti prikazana kao manastir pun najmoralnijih ljudi, sa dobroćudnim i mudrim starešinama. Osnov američkog policijskog filma je upravo u suprotnom pristupu. Američki policijski film kanališe otpor ljudi prema establišmentu tako što ga suptilmo reafirmiše uzimajući operativce za heroje. Glavni junak američkog policijskog filma obično je razvedeni detektiv koji se odavno kroz život ne kreće putem nego kroz šumu, redovno ima glupog, rigidnog ili korumpiranog šefa koji ga ne razume, i spreman je da zaobilazi pravila kako bi se izborio za pravdu. Dakle, američki policijski film afirmiše ideju snaga reda kroz manipulaciju otporom gledalaca prema establišmentu.

Nešto slično su medijski uradili i srpski kriminalci. Oni su iskoristili sve moguće društvene kontradikcije kao opravdanje, sebi u prilog dodali i patriotski angažman u paravojnim formacijama tokom rata i postali heroji. Novinari koji su ili radili za njih ili radili za sebe – a ne u interesu javnosti - i ostvarivali tiraže objavljujući gangstersku stranu pričen zameli su tragove. I zato sada Srbija možda jedine nesporne heroje, o kojima nema nikakvih sumnji, nema nikakvih pisanih tragova o punom opsegu njihovih prestupa, ima među kriminalcima.

Međutim, kao što u svakom gangsterskom filmu o narko dilerima, pad glavnog antiheroja dolazi onda kada se navuče na svoju vlastitu robu, tako su i naši kriminalci, recimo Zemunski klan, u jednom trenutku poverovali u reči svojih plaćenika sa tatstaturama, vlastiti društveni značaj, i to ih je uništilo. 

Ipak, nepovratna šteta je učinjena i nikakav „Dosije“ ne može da je ispravi. Svuda po Srbiji, dečaci sa divljenjem gledaju snimke ovih ljudi i smišljaju sa kakvim poduhvatom da privuku pažnju javnosti. Otud, nema sumnje da je najveća žrtva srpskih kriminalaca zapravo srpska kultura.

Dimitrije Vojnov

  (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)