U NASTAVCIMA

Poslednjih nekoliko godina, srpske televizijske serije - a naročito one koje se emituju na Javnom servisu - izazivaju burne reakcije javnosti. Deo gledalaca se buni zbog čestih repriza starih serija, drugima smeta jednoličnost novih, o nekim drugim pitanjima kvaliteta i ideologije da i ne govorimo. Ipak, deo ovih problema ima i jedan koren koji niko ne pominje.

Kad je reč o reprizama potvrđenih klasika, one su jednolične i polako postaju mučne pre svega zato što se uglavnom repriziraju serije koje je pisao Siniša Pavić. Njegov pouzdani rukopis je vremenom nailazio na sve slabiju realizaciju, upadljiva je razlika u kvalitetu između „Vrućeg vetra“ i „Bele lađe“, ali su neke osnove njegove poetike, tretmana likova i dijaloga opstale. Kada se u nizu repriziraju Pavićevi radovi, nema razloga da se ne učini kako je zapravo reč o jednom velikom kontinuitetu, u pojedinim slučajevima čak i „jednoj te istoj“ seriji.

RTS je pokušavao i sa reprizama drugih autora ali očigledno samo su Pavićeve serije postizale najveću gledanost, sledili su ih drugi recentni hitovi i ovaj modus nije doveo do otkrivanja nekih bisera iz arhive u najgledanijem terminu. U dilemi između manjeg rejtinga i utiska ustajalosti programa, čelnici RTSa su izabrali ovo drugo.

Međutim, nešto slično ih je zadesilo i sa novim serijama. Građani vrlo često katastrofično doživljavaju svaku novu premijeru na RTSu. Žale se na slab kvalitet i jednoličnost. Međutim, i tu je praktično svaka serija, osim pojedinih ekstremnih primera, bivala dočekana solidnim rejtingom.

Sudeći po konstantnosti rejtinga, reklo bi se da premijerni termini RTSovog serijskog programa sami po sebi donose gledanost. Tim pre možemo doći do vrlo jednostavnog leka za ove simptome na koje se gledaoci žale.

Naime, teško je pronaći recept za dobru i uspešnu seriju, to najbolje znaju najuglednije svetske mreže koje često snime promašaje. Međutim, moguće je preuzeti jedan njihov drugi recept a to je manji broj epizoda. RTSov program bi sasvim sigurno bio lakši za gledanje i raznovrsniji kada bi pojedinačne serije imale manji broj epizoda. U suprotnom imate situaciju da praktično trećinu sezone nemate šta da gledate ukoliko vas ta konkretna serija ne zanima.

Naravno, veliki broj epizoda po sezoni, ili kako se kod nas kaže ciklusu, proističe iz produkcionih zahteva – serija je naprosto jeftinija za proizvodnju ako se snima više nastavaka. Međutim, ako imamo u vidu prilično visoke sume koje RTS plaća producentima po epizodi, sigurno je da bi oni mogli da izdrže snimanje i takvih serija.

Konačno, treba postaviti i pitanje obnavljanja serija, odnosno naručivanje novih ciklusa. Na američkoj televiziji je jasno – visoka gledanost ili umetnički domet serije omogućuju da se snima sledeća sezona. Rezon iza toga je jasan – snimanjem nove sezone, mreža more da računa na istu ili približno istu gledanost u tom terminu sve dok se kreativci i gledaoci ne potroše. Moramo imati u vidu da je kompeticija među mrežama izuzetno jaka.

Međutim, kako rekosmo, RTS već ima uhodanu komunikaciju sa gledaocima i njihov premijerni termin je uvek dosta gledan što znači da se ne mora insistirati na neprekidnom obnavljanju starih likova i koncepata već da se slobodno mogu uvesti novi. Nema sumnje da su neke serije kao što je „Selo gori a baba se češlja“ donosile neverovatnu i verovatno neponovljivu gledanost ali ni serije sa manjom gledanošću poput „Ono kao ljubav“ nisu upropastile Javni servis a predstavljale su dobrodošlo osveženje.

Svojim oslanjanjem na „poznato zlo“ umesto pokušaja da rizikuje sa „nepoznatim dobrom“, RTS je došao u situaciju da ima manje raznovrsnosti u dramskoj ponudi od Prve što je imajući u vidu resurse i tradiciju nedopustivo. Ipak, samo promenom formata serija, bez naglih estetskih iskoraka i budžetskih promena, može oraspoložiti publiku i probuditi njenu radoznalost.

Dimitrije Vojnov