ATENTATORI

Slutim da RTS nije spremio nikakav prigodan premijerni igrani program za ovogodišnji Vidovdan kada se obležava sto godina od Atentata u Sarajevu. Ipak, biće skandal ako za taj dan barem ne obezbedi prava za prikazivanje filma „Atentat“ Andreasa Prohaske koji su austrijski producenti upravo i proizveli kao optimalan televizijski sadržaj u povodu ovog jubileja.

Imamo sreće da ovaj televizijski film, pored ozbiljne promocije koju ulažu distributeri kako bi ga plasirali na što većem broju stanica, privlači pažnju i izrazito afirmativnim prikazom sarajevskih atentatora i uloge srpske države u tim događajima. Princip, Čabrinović i Ilić su prikazani kao mladi idealisti, sa levim stremljenjima, ne osporava se da je atentat na Franca Ferdinanda bio tiranoubistvo, a Srbija je potpuno amnestirana. Štaviše, dramska okosnica filma je teorija po kojoj je zapravo nemačko-austrougarski vojnoindustrijski kompleks imao najveće interese da strada Ferdinand i da se započne rat protiv Srbije koji bi potom uveo i Rusiju i Francusku u sukob. Ilić je donekle istaknut kao „slaba karika“ među mladobosancima ali pre kao neko ko bi mogao biti izmanipulisan od austrijskih tajnih službi nego kao eksponent tajnih ili javnih velikosrpskih struktura.

Rečju, „Atentat“ je kao upola kraća parafraza Stounovog filma „DŽ.F.K.“ posvećena atentatu na Franca Ferdinanda u kojoj istražni sudija Leo Pfefer dobija ulogu borca za istinu Džima Gerisona. Mehanizmi prikazane zavere su upadljivo slični, sa tom razlikom što za razliku od metodičnog Stouna, Prohaska uvodi i jednu vrlo zaslađenu ljubavnu priču kao dodatni sloj.

Videćemo koliki su dometi „Atentata“ u pogledu svetske distribucije, međutim, ovo je važan film pre svega zato što će na osnovu istorijskih fakata i uz određeni stepen fikcionalizacije pokazati da je trend binladenizacije Srba bio neopravdan. Pod „binladenizacijom“ ne smatram isključivo činjenicu da su Srbi postali „loši momci“, kako u svetskoj diplomatiji i medijima a zatim i u popularnoj kulturi već činjenicu da su naše težnje prikazane kao nešto iracionalno, neopravdano, nedostižno. Ta binladenizacija je dovela i do mogućnosti da se istorijski događaji reinterpretiraju na štetu srpskih protagonista.

Činjenica da smo u poslednje vreme navikli da se Srbi lako i bez većeg objašnjavanja pojavljuju kao negativci u filmovima i televizijskim serijama nije preveliki problem. To je spoj „minulog rada“, negativne predrasude u medijima i nekoliko argumenata kao što je Srebrenica kojima se ućutkuje svaki pokušaj da se odbrani naše dostojanstvo. Uostalom, imidž loših momaka je u jednom trenutku rezultirao pojavljivanjem ultimativnog antiheroja, Nika Belića u igri GTA 4 sa kojim su se potom identifikovali klinci širom sveta.

Problem su klevetnički filmovi poput „Zemlje krvi i meda“ Anđeline Žoli koji tvrde da su bazirani na činjenicama i uprkos svojim krupnim estetskim propustima uspevaju da se izbore za mesto na repertoaru. „Atentat“ pripada upravo tom miljeu filmova koji se uprkos fikcionalnim segmentima pozivaju na činjenice i što je još važnije nemaju direktnijih veza sa srpskom državom.

U SFRJ snimljena su dva filma o Sarajevskom atentatu. Hadžićev manje ambiciozni, slabo realizovani rad i velika međunarodna produkcija Veljka Bulajića u kojoj su se pojavila značajna imena poput Maksimilijana Šela, Kristofera Plamera i Florinde Bolkan. Uprkos postojanju tih filmova smatram da naša kinematografija nije rekla zadnju reč u vezi sa ovom temom jer nove pripovedačke tehnike i istorijska saznanja, te popuštanje ideoloških stega, otvaraju mogućnosti i za nove filmske interpretacije. Izostale su zbog produkcione nesigurnosti i „nepredvidivosti istorije“ koja se ispisuje u skladu sa dnevnopolitičkim tokovima i neizvesnija je od budućnosti. Nužan nam je jedan afirmativan „pogled sa strane“ kakav je ponudio film Andreasa Prohaske, i nadam se da će ga RTS priuštiti.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)