ĐANGO I JUG BOGDAN

Ove godine proslavićemo četrdeseti rođendan filma “Partizani” Stoleta Jankovića, jedne od poslednjih velikih bioskopskih fresaka posvećenih NOBu. Iste godine izašla je i “Užička republika” Žike Mitrovića, međutim Jankovićev film je paradigmatičniji primer dekadencije tadašnje jugoslovenske kinematografije. 

Nedavno sam reprizirao ovaj film u jednoj neobičnoj formi. Naime, neki fanovi Roda Tejlora sklopili su najdužu dostupnu verziju, mimo tročasovne televizijske mini-serije naravno, a to je srpsko DVD izdanje, i pod one scene koje su ostale i u američkoj verziji podvukli ton sa engleskom nahsinhronizacijom. Pod onim scenama kojih nema u američkoj verziji ostavili su ton iz jugoslovenske i titlovali bitne dijaloge, ostavivši bez prevoda samo poneko dovikivanje, koje je razumljivo iz konteksta.

Ovo "krpljenje" jako dobro opisuje sam Jankovićev film i predstavlja prilično dostojnu sudbinu za njega. Naime, u ovoj "napabirčenoj" kopiji sadržana je napabirčenost samog filma.

Počet kao veliki film-freska o čuvenom masakru u Šapcu i tamošnjim partizanskim dejstvima, usled raznih finansijskih mahinacija i uvođenja američkog koproducenta, film je polako degenerisao u ratni akcijaš sa Rodom Tejlorom, tada pristojno popularnim glumcem koji se lagano spuštao iz statusa bioskopske u televizijsku zvezdu.

I na kraju krajeva, upravo je zbog svih onih ostataka iz vremena kada je pretendovao da će biti film-freska i uspeo da se izdvoji kao jedan od začudnijih Tejlorovih akcionih filmova, naročito jer on u njemu zaista jeste akcioni heroj, nema samo malo trofejno pojavljivanje što je bio čest slučaj u drugim partizanskim filmovima sa zapadnim zvezdama. Naročito je filmu dalo na integritetu to što Rod Tejlor nema puno bitnih dijaloških deonica, mnogo više glumi pogledom i bez reči, a nema nijedan veliki pretenciozni monolog, čime se doprinosi njegovom imidžu tihog "čoveka od akcije".

Možda i najbolji film u Tejlorovom opusu jeste “Poslednji voz iz Katange” Džeka Kardifa, jedan od omiljenih Martina Scorsezea, u kome grupa ratnih veterana rade kao plaćenici u Kongu. U njemu se Tejlor suočava sa Peterom Karstenom kao zlim plaćenikom-nacistom koji je u Africi našao slobodu ali nije pobegao od svojih demona. U “Partizanima” su opet njih dvojica na sukobljenim stranama s tim što nažalost nemaju međusobni obračub a Karsten igra svirepog nacističkog oficira koji je naredio streljanje Šapčana. Nedavno preminuli Karsten se tada već preselio u Jugoslaviju i postao je naš “domaći Nemac”, praktično zapustivši svoju do tada uspešnu karijeru “holivudskog Nemca”.

Rod Tejlor unutar jedinice ima hladan partnerski odnos sa komandantom Brkom kog igra Bata Živojinović, i može se reći da Bata ne zaostaje po harizmi za dotadšnjim štićenikom Džona Forda koji je u njemu video veliki potencijal ali ga ovaj nikada nije u potpunosti ispunio.

Ono što “Partizane” izdvaja od drugih Tejlorovih akcijaša jesu I ozbiljni resursi uloženi u film. Los Anđeles Tajms je pisao da su “Partizani” koštali dva miliona tadašnjih dolara (oko deset miliona današnjih) i da je u realizaciji učestvovalo oko deset hiljada članova ekipe i statista. Pritom, Janković nije bio najveštiji reditelj jugoslovenske kinematografije ali je uvek imao umetničke a naročito lirske ambicije tako da ovaj film i po odabiru lokacija, i po dizajnu junaka, i po kadriranju u pojedinim scenama prevazilazi druge Tejlorove angažmane.

Po svojoj funkciji u Partiji, Janković je inače važio za najviše pozicioniranog filmadžiju u Jugoslaviji što je kod mnogih tadašnjih autora stvaralo blag podsmeh i vise vezivalo njegovo povlašćeno mesto u esnafu za partizanski staž nego za talenat. No, ukupno uzev, Janković je ostavio zanimljiv opus iza sebe sa nekoliko filmova koji se izdvajaju.

Nažalost, ono što je ipak bila glavna funkcija projekta -komemoracija masakra u Šapcu, nije ispunjena, a film ruku na srce ni ne deluje naročito predano u tom dokumentarnom pogledu tako da maltene i ono što su istinito više liči na fikciju.

Kad je o pripovedanju reč, “Partizani” imaju dosta elipsi, podrazumevanja i skokova u vremenu čemu je verovatno doprineo montažni pokušaj da se obilje materijala svede na odgovarajuće trajanje. S druge strane, ovo je jedan od onih filmova koju su snimani u etapama po neekonomičnom bondarčukovsko-bulajićevskom principu obuhvatanja sva četiri godišnja doba. Scenario inače potpisuju sam Janković i američki scenarista, sa mahom TV reputacijom, Hauard Berk, ali se kao inspiracija navode i dve priče Antonija Isakovića a kao saradnik na scenariju je potpisan i Puriša Đorđević. Zanimljivo je da se Puriša kao reditelj art-filma našao kao saradnik na jednom bulajićevskom projektu. Strani scenarista je u ovom slučaju bio verovatno doveden da upriliči film za potrebe američih koproducenata ali je tada postojala praksa dovođenja stranih pojačanja, tako je Bulajić, recimo, na “Neretvi” ugostio Viskontijevog saradnika Uga Pira.

Možda najneobičniji detalj je muzička podloga. Naime, kao kompozitor muzike potpisan je Vojkan Borisavljević ali kao autori muzičkih tema javljaju se grčki internacionalac Mikis Teodorakis (u Jugoslaviji je recimo radio i muziku za “Sutjesku”) i Boris Bizetić. Ipak, vrhunac ekscesa je pesma “Epopeja partizana” koju peva Leo Martin, a zapravo je reč o obradi “Odiseje” samo sa stihovima Milovana Vitezovića!

U opusu Roda Tejlora, “Partizani” mogu zauzeti mesto bitnog ratnog filma, iza klasika kao što je “36 sati”, a ne smemo zanemariti ni veliki odjek Tarantinovih “Prokletnika”. Zahvaljujući ambicijama jugoslovenskih autora koji su želeli da snime nešto vise od rutinskog repertoarskog rada ovaj film sigurno ima posebno mesto u njegovoj karijeri. Sam Tejlor nažalost ima loša sećanja na ovo snimanje jer mu je na Tari u saobraćajnoj nesreći poginuo lični asistent i telohranitelj.

Zanimljivo je da američka verzija nije bila dostupna jugoslovenskoj javnosti, i da je to bio džentlmenski dogovor između reditelja i producenta. Zlonamerni jugoslovenski filmski radnici su govorili da su američki koproducenti toliko premontirali jugoslovensku verziju da su ubacili kadrove lavova u trku i onda je ispadalo kao da partizani u nekim scenama beže od divljih zveri. Smatram da je ovo više plod smisla za humor nego istina. Ipak, očigledno je američka verzija bila znatno više formulisana kao B-film što je bila sudbina mnogih partizanskih filmova ali se lakše podnosilo kada je bila reč o akcionim trilerima Žike Mitrovića ili Hajrudina Krvavca. Krvavac je čak na stranim verzijama svojih filmova i potpisivan kao Tom Rejmaunt ili Harold Kroford.

Filmovi o nacističkim zločinima su u principu bili ćorsokak naše inače bogate filmografije o Drugom svetskom ratu i više su proisticali iz bogatog finansiranja unesrećenih sredina nego iz umetničke inspiracije. Tako su recimo značajne teme kraljevačkog i kragujevačkog masakra ili niškog logora dobile beznačajne ekranizacije. Branimir Tori Janković je bio reditelj naročito specijalizovan za tu temu. Na našem terenu, paradoksalno, najznačajniji naslov o brutalnim nacističkim zločinima snimio je Đilo Pontekorvo u svom značajnom i svojevremeno kontroverznom filmu “Kapo”, jednoj od temeljnih priča o Holokaustu, ali tu je naš prostor poslužio samo kao lokacija a Lovćen film kao ko-producent. 

Za razliku od mnogih partizanskih filmova koji su služili za odlivanje sredstava, “Partizani” su barem stekli kultni status u Americi zahvaljujući Rodu Tejloru a on je nedavno rehailitovan kod Tarantina što će mu omogućiti još puno novih gledalaca. Gledan iz vizure internacionalnog B-filma on deluje bogato i sveže.

Ipak, to nije bio cilj zajednice kada ga je proizvodila no nehotice je u njemu zarobljen taj spoj rekvijemskog socijalizma i neobuzdanog konzumerizma koji je tada vladao Jugoslavijom. Perverzna želja da u istinitoj priči iz NOBa glavnog junaka igra holivudski glumac bila je svojevrsni pokušaj da se “naši događaji” približe internacionalnoj publici a u pozadini su se uvek javljali isključivo komercijalni interesi stranih producenata. I tako su u lokalu nastajale istorijske freske a napolju su filmovi prodavani “na metar” kao B-produkcija. Ukoliko je već neko trebalo da bude “uvezen”, to su bili reditelji, kao na primer pomenuti Đilo Pontekorvo koji je snimio klasik političkog filma “Bitka za Alžir” čime je ovu istorijsku priču smestio u nezaborav. U početku su doduše neki strani reditelji poput velikog nemačkog stiliste Helmuta Kojtnera “gostovali” kod nas, ali se internacionalizacija potom nastavila kroz angažovanje glumaca. U umetničkom pogledu najznačajnije uspehe u prikazivanju ratnih strahota sa stranim glumcima u podeli imali su Lordan Zafranović u “Padu Italije” i Žika Mitrović u “Gorkim travama”.

I danas se u našoj javnosti često licitira o angažmanu stranih glumaca u ekranizacijama priča iz srpske istorije. Ipak, kada god pomislimo da je to put da se naša kultura internacionalno plasira setimo se Mimičinog “Banović Strahinje” u kome je Đango igrao Strahinju a Goldfinger Jug Bogdana.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)