Švedska državna televizija emituje jednu od trenutno najzanimljivijih
naučnofantastičnih serija koja govori o bliskoj budućnosti u kojoj je
sve isto kao danas sa tom razlikom što postoje „huboti“, roboti sa
ljudskim likom koji služe za sve one poslove koji su „ljudima“ naporni
ili degradirajući. Vremenom, „huboti“ počinju da dobijaju „ličnost“ kroz
uvođenje softvera koji ih „oslobađa“ i neki među njima se pretvaraju u
buntovnike.
Istovremeno, u američkom nezavisnom filmu pojavljuje se ljubavna priča „Ona“ Spajka Džonzija o usamljenom losanđeleskom piscu koji se zaljubljuje u operativni sistem svog računara, i postaje žrtva svojevrsne epidemije emotivnih veza nastalih između korisnika i kompjuterskih programa.
Tema „veštačke inteligencije“ odavno je prisutna u popularnoj kulturi, kao deo spekulativne fikcije ali i kao moćan ideološki agens i žanrovski prostor za iskazivanje društvene kritike. U tom pogledu švedska serija reflektuje kontradikcije koje proističu iz pozicije emigranata u tamošnjem društvu i njihove nemogućnosti da se adaptiraju, i da u potpunosti postanu „pravi ljudi“. Oni imaju fizički oblik, identični su ljudima, lako je identifikovati se sa njima, proizvode emociju kod sagovornika, ali ispod „humane“ spoljašnjosti krije se mašina nesposobna za bilo kakvu svest i samim tim nešto što ne zaslužuje bilo kakav emotivni odnos ili simpatiju. Štaviše, nastanak bilo kakvog „ljudskog odnosa“ čini da ovi „roboti“ izgube svoju robovsku funkciju. Ova serija vešto kritikuje društvo koje je delegiralo „drugima“ sve ono što mu je neprijatno, usput gradeći infrastrukturu koja ne može da opstane bez opasnih ili barem ponižavajućih zanimanja, ali istovremeno nema apsolutnu podršku ni za često karikaturalni svet boraca za prava tih „drugih“, rezultirajući zapravo vrlo dobrom dijagnozom društvene pat-pozicije koja postoji na savremenom Zapadu. „Huboti“ stoga nisu samo refleksija emigranata u Švedskoj već svih onih kojima je zadato da proizvode vrednost za zapadni svet bez prava da im išta pripadne. A rešenje je samo postojanje sveta koji ih nije izmislio, dakle nema ga više.
„Ona“ sa druge strane, tematizuje tehnologiju u pogledu njenog uticaja na savremenog čoveka. Naime, kako se neposredna interakcija između ljudi svela na razne vidove posredovanja, „Ona“ spekuliše o situaciji šta ukoliko komunikacija već svedena na razne forme telefonskih razgovora, četova i sl. ne mora da se odvija između dve osobe već između čoveka i mašine. I da li u okolnostima u kojima čovek već može da primi emociju razgovarajući telefonom uopšte mora da ima ikoga sa druge strane.
Starijim gledaocima, „Ona“ može delovati kao zanimljiva društvena kritika i groteska, ali čini mi se da korisnici socijalnih mreža i mlađa publika u ovoj priči vide prilično konvencionalnu ljubavnu priču koja je nova utoliko što je do sada niko nije snimio na ovakav način. Spreman sam čak da pretpostavim kako će se Džonzijev film „Ona“ za koju godinu posmatrati kao „Kazablanka“ iz druge decenije 21. veka i da će steći status klasika ljubavnog filma bez ikakve aure ekscentričnosti.
Razlika između ove serije i filma je zapravo u hardveru i softveru. Dok se Lars Lundstrem, autor švedske serije, ne odriče hardvera kao bitnog dela svog „novuma“ i misli da se klade i dalje moraju valjati, Džonzi se bavi softverom kao ključnim aspektom budućnosti. Imajući to u vidu, Džonzi je verovatno ipak „moderniji“ jer u „digitalnom dobu“ opisuje ljubavni odnos koji kao i mnoge druge stvari danas više nema fizički oblik.
Novi izopačeni svetovi prikazani ovom prilikom međutim upadljivo naglašavaju da se potrebe ljudi ne menjaju ali da ih pokušaji da ih ispune mogu dovesti do stanja sa kojima neće moći da se izbore i dilema koje neće moći da razumeju. Rečju, ako je u praistoriji čovek razvijao sujeverje kako bi se suočio sa onim što ne može da razume u tom stadijumu razvoja, danas ono što ne može da razume proističe iz stvari koje je sam izmislio.
Istovremeno, u američkom nezavisnom filmu pojavljuje se ljubavna priča „Ona“ Spajka Džonzija o usamljenom losanđeleskom piscu koji se zaljubljuje u operativni sistem svog računara, i postaje žrtva svojevrsne epidemije emotivnih veza nastalih između korisnika i kompjuterskih programa.
Tema „veštačke inteligencije“ odavno je prisutna u popularnoj kulturi, kao deo spekulativne fikcije ali i kao moćan ideološki agens i žanrovski prostor za iskazivanje društvene kritike. U tom pogledu švedska serija reflektuje kontradikcije koje proističu iz pozicije emigranata u tamošnjem društvu i njihove nemogućnosti da se adaptiraju, i da u potpunosti postanu „pravi ljudi“. Oni imaju fizički oblik, identični su ljudima, lako je identifikovati se sa njima, proizvode emociju kod sagovornika, ali ispod „humane“ spoljašnjosti krije se mašina nesposobna za bilo kakvu svest i samim tim nešto što ne zaslužuje bilo kakav emotivni odnos ili simpatiju. Štaviše, nastanak bilo kakvog „ljudskog odnosa“ čini da ovi „roboti“ izgube svoju robovsku funkciju. Ova serija vešto kritikuje društvo koje je delegiralo „drugima“ sve ono što mu je neprijatno, usput gradeći infrastrukturu koja ne može da opstane bez opasnih ili barem ponižavajućih zanimanja, ali istovremeno nema apsolutnu podršku ni za često karikaturalni svet boraca za prava tih „drugih“, rezultirajući zapravo vrlo dobrom dijagnozom društvene pat-pozicije koja postoji na savremenom Zapadu. „Huboti“ stoga nisu samo refleksija emigranata u Švedskoj već svih onih kojima je zadato da proizvode vrednost za zapadni svet bez prava da im išta pripadne. A rešenje je samo postojanje sveta koji ih nije izmislio, dakle nema ga više.
„Ona“ sa druge strane, tematizuje tehnologiju u pogledu njenog uticaja na savremenog čoveka. Naime, kako se neposredna interakcija između ljudi svela na razne vidove posredovanja, „Ona“ spekuliše o situaciji šta ukoliko komunikacija već svedena na razne forme telefonskih razgovora, četova i sl. ne mora da se odvija između dve osobe već između čoveka i mašine. I da li u okolnostima u kojima čovek već može da primi emociju razgovarajući telefonom uopšte mora da ima ikoga sa druge strane.
Starijim gledaocima, „Ona“ može delovati kao zanimljiva društvena kritika i groteska, ali čini mi se da korisnici socijalnih mreža i mlađa publika u ovoj priči vide prilično konvencionalnu ljubavnu priču koja je nova utoliko što je do sada niko nije snimio na ovakav način. Spreman sam čak da pretpostavim kako će se Džonzijev film „Ona“ za koju godinu posmatrati kao „Kazablanka“ iz druge decenije 21. veka i da će steći status klasika ljubavnog filma bez ikakve aure ekscentričnosti.
Razlika između ove serije i filma je zapravo u hardveru i softveru. Dok se Lars Lundstrem, autor švedske serije, ne odriče hardvera kao bitnog dela svog „novuma“ i misli da se klade i dalje moraju valjati, Džonzi se bavi softverom kao ključnim aspektom budućnosti. Imajući to u vidu, Džonzi je verovatno ipak „moderniji“ jer u „digitalnom dobu“ opisuje ljubavni odnos koji kao i mnoge druge stvari danas više nema fizički oblik.
Novi izopačeni svetovi prikazani ovom prilikom međutim upadljivo naglašavaju da se potrebe ljudi ne menjaju ali da ih pokušaji da ih ispune mogu dovesti do stanja sa kojima neće moći da se izbore i dilema koje neće moći da razumeju. Rečju, ako je u praistoriji čovek razvijao sujeverje kako bi se suočio sa onim što ne može da razume u tom stadijumu razvoja, danas ono što ne može da razume proističe iz stvari koje je sam izmislio.
Dimitrije Vojnov
(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)
No comments:
Post a Comment