ZA I PROTIV

U normalnim okolnostima, političar koga aktivno prezire tri miliona ljudi nikako ne može biti poželjan politički partner. Međutim, ukoliko taj političar ima deset hiljada glasača, postaće itekako poželjan politički partner uprkos milionima koji su protiv. Razlog je jednostavan – na izborima se glasa Za a na Protiv.

Deset hiljada glasova mogu biti rado prihvaćen miraz u svakoj stranci koja se bori za cenzus, a ukoliko omraženi političar još može i da recimo omogući vlast u nekoj lokalnoj samoupravi, lako može postati partner i neke veće stranke. Otud, mnogi političari čine sve da bi na neki način obezbedili ili prosto rečeno kupili taj „glasački miraz“.

Načini za to su razni, recimo obezbeđivanje radnih mesta u državnoj administraciji, favorizovanje određenog kraja prilikom raspoređivanja investicija itd.

S druge strane, energija Protiv nekoga se takođe može artikuliati ali vrlo retko. Poslednja zaista velika mobilizacija Protiv desila se na izborima 2000. godine kada je rušen Milošević. Nekoliko manjih mobilizacija Protiv dešavale su se kasnije u pokušajima da se imitira francuski model „opstrukcije Le Pena“ kako bi se sprečili Radikali da dođu na vlast. Ipak, već je 2000. godine bilo jako teško artikulisati to Za oko kog su svi mogli okupiti.

Naravno, takva okupljanja u kojima je glasanje motivisano negativnim odnosom prema ličnosti ili celokupnoj politici nije zdravo za društvo i obično rezultira neefikasnim garniturama na vlasti. Međutim, periodi kada su glasali samo oni koji nekoga podržavaju rezultirali su sadašnjom političkom krizom.

Naime, sve je više građana Srbije koji imaju čvrsto formirano mišljenje o tome da su nezadovoljni, i ima ih na svim pozicijama u ideološkom spektru. Međutim, isto tako građani sve teže uspevaju da pronađu motiv da za nekoga glasaju. Naišla je kriza gde bi većina glasala Protiv ali ne postoji sistem po kome bi se takvi impulsi izmerili i uticali na politički život.

Veliki deo te rezignacije koja je izvela građane iz okvira demokratskih procedura proistekla je iz neverovatne sposobnosti kompromitovanih političara da opstaju u raznim vladama, prelaze iz stranke u stranku i na svaki način kompromituju ideju parlamentarne demokratije. Uprkos tome što Srbija nije jedina zemlja u kojoj su političari generalno percipirani kao korumpirane ličnosti koje su na vlasti samo zbog lične koristi, kod nas je to dovedeno do paroksizma tako da sada čak i same stranke koriste takvu atmosferu u svojim kampanjama. Nekoliko stranaka pokazuje visoku samosvest o svojoj kompromitovanosti što nažalost više deluje apsurdno nego samokritično.

Glavni krivci su svakako političari. Oni su razmišljali na kratke staze, činili sve da dođu na vlast, i vremenom su potpuno izgubili svoj identitet, izdajući vlastite principe i ulazeći u neprincipijelne koalicije. Međutim, krivi su i birači koji se ponašaju kao da njihov glas ne važi četiri godine već čitavu večnost. Umesto da tretiraju političare kao izabrane predstavnike vlasti koji imaju određeni mandat, mnogi glasači ih tretiraju kao zaručnike i žele da glasaju samo onda ako u njima vide saputnike za ceo život. To je pogrešan pogled na politiku jer su političari sa takvim kapacitetom vrlo retki. Otud, oni koji su Protiv možda treba da smanje svoje zahteve na rok od četiri godine i potraže političare koji mogu da im reše najurgentnije potrebe i zastupaju aktuelne interese, a da onda na sledećim izborima traže neke nove. Naša politička scena je ionako previše vibrantna da bi mogla generisati lojalnosti za ceo život a to najbolje pokazuje i ponašanje inostranih mentora pojedinih stranaka koji ih lakše napuštaju nego lokalni glasači.

Blaziranost glasača nije generisana samo sujetom već i aktivnim delovanjem pojedinih delova elita koji stvaraju atmosferu kao da niko ne zavređuje njihov glas. Međutim, barem srpski glasači, kom god sloju da pripadaju, nemaju pravo da budu blazirani ako nabrojimo imena i političke opcije kojima je svojevremeno davana velika podrška. Srpski glasač se ne može više kompromitovati od onoga koliko je do sada već kompromitovan, i ne treba da ekonomiše sa svojim glasom, kao da ga iz džepa vadi.

Jedino rešenje je da oni koji su čvrsto Protiv ponovo smognu snage da budu Za. Ukoliko se to ne desi, produžiće se ovaj začarani krug na kome je moguće da nekoliko hiljada koristoljubivih dovede do cenzusa nekoga koji je upropastio milione.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)