MINHENOVI UNUCI

Slušao sam svedočenja nekih političkih zatvorenika u Titovoj Jugoslaviji. Kada bi došli u zatvor nailazili bi na neobičnu dobrdošlicu zatvorenika koji su hapšeni zbog kriminalnih radnji. Kriminalci bi tada političkim zatvorenicima rekli da će ih zaštiti, pomagati im oko svega vezanog za snalaženje u zatvoru, nameštati im krevet i čistiti umesto njih, ali da ih mole samo za jednu stvar – da im ne govore o politici jer bi ih povezivanje sa disidentima tog tipa zaista moglo dovesti u nevolje.

U proteklih godinu i po dana pojavila su se čak četiri evropska filma o kriminalcima koje je bavljenje politikom koštalo glave. Pored same teme, ono što povezuje ove filmove jeste činjenica da su sva četiri slučaja bila istinite priče, kao i da svi dele neke vrlo slične stilske odrednice.

2008. godinu otvorio je The Bank Job Rogera Donalsona, film o londonskom kriminalcu koji želi da posle serije sitnih poslova uradi jedan zaista krupan i povuče se sa svojom porodicom. Kada mu naruče da opljačka jednu banku, on ni ne sluti da je naručilac posla britanska tajna služba a da je cilj dokopati se kontroverznih snimaka razvratne princeze Margaret kojima je jedan kriminalac (prerušen u borca za slobodu, ponovni spoj kriminala i politike) ucenjivao Krunu. Kada pljačka pođe nepredviđenim tokom, tajna lsužba i kriminalci započinju sa nasiljem kakvo niko nije očekivao.

Potom, u Nemačkoj izlazi film Der Baader Meinhof Komplex Ulija Edela u kome nestašni mladi čovek Andreas Baader postaje radikalizovan, i svoju odmetničku narav stavlja u službu ekstremne levice, ubrzo aartikulišući svoj gnev prema sistemu kroz do tada neslućenu kampanju političkog terorizma.

Na jesen 2008., u Francuskoj su izašla dva filma o Jacques Mesrineu, u režiji Jean-Francois Richeta poznatom kao državni neprijatelj br. 1 koji je počeo kao sitan ali vrlo odvažan kriminalac da bi zbog svojih spektakularnih akcija i bekstava postao neka vrsta pop zvezde u Francuskoj. Kako mu je popularnost rasla, tako je svoj kriminalni angažman sve više počeo da definiše kroz političku prizmu, da sebe doživljava kao revolucionara, a pred sam kraj života i karijere osnovni motivi su mu i bili vezani za medijsku promociju i politički angažman.

Konačno, početkom 2009. godine pojavio se srpski film Beogradski fantom  Jovana Todorovića u kome se govori o Vladi Vasiljeviću, mladom beogradskom kradljivcu automobila koji je deset noći za redom tokom 1979. godine uznemiravao beogradsku policiju jureći u ukradenom belom poršeu. Njegov gest je dobio posebnu težinu jer su se noćne vožnje dešavale za vreme Titove posete Samitu nesvrstanih na Kubi, pa je policija želela da skloni Vasiljevića sa ulica pre nego što se Maršal vrati, a narod je počeo da gaji neobične simpatije prema Fantomu i pretvorio ga u simbol izvesnog urbanog bunta protiv sistema.

Sva četiri junaka kojih su se dotakli ovi filmovi počeli su kao manje-više obični delinkventi koji su svom radu dali naročitu političku dimenziju. Najbolje je prošao junak Donaldsonovog The Bank Joba koji je napisao anonimne memoare iz svog skrovišta. Njegov uslovni hepiend verovatno je proistekao iz toga što se, u slučaju kada se upleo sa politikom i državom, sve vreme držao svog finansijskog interesa. Dočim, i Baader i Mesrine i Vasiljević su u određenom trenutku počeli da uživaju u svojoj političkoj poziciji. Dok se Baader ozbiljno bavio politikom, a Mesrine uživao u iskazivanju često sasvim naivnih političkih parola, Vasiljevićeva tragička greška bila je upravo to što se u zatvoru nije klonio razgovora sa političkim zatvorenicima i za razliku od drugih tadašnjih kriminalaca odbijao je da u izvesnoj meri sarađuje sa državom.

Drugi element koji objedinjuje tragične sudbine Baadera, Mesrinea i Vasiljevića jeste odnos prema medijima. Baader ne samo da je sa svojom ekipom velemajstorski koristio medije kao ključno oružje svoje terorističke kampanje već je imao medije koji su mu bili neprijatelji i napadao ih je čak i oružano. Slično je i sa Mesrineom – u fazama najveće potrage za njim, davao je intervjue i progonio kolumniste koji su ga blatili u medijima. Vasiljević je živeo u nešto zatvorenijem društvu, sa kontrolisanim medijima, pa ipak i on je koristio radio emisije na Studiju B kako bi najavljivao svoje vožnje.

U stilskom smislu, sva četiri filma su na neki način potomci Spielbergovog Municha koji je započeo trend savremenih reinterpretacija priča iz sedamdesetih u kojima se prepliću istorija, intriga i akcija. Pre svega od Municha su preuzeli rekonstrukciju epohe uz veliko oslanjanje na medije i stvaranje utiska o svetu kroz prikaze tadašnjih medijskih interperatcija određenih događaja. Zatim, od Municha su preuzeli spoj istinite priče i punokrvne repertoarske interpretacije događaja. Sva četiri filma se bave istinitim pričama u jednoj vrhunski komunikativnoj, kolokvijalno rečeno holivudskoj formi.

Sva četiri filma u glavinm ulogama imaju ikonične glumce. U Bank Jobu igra Jason Statham, savremeni akcioni heroj sa internacionalnom reputacijom koji se sa ovim filmom približava prestižnijim projektima. Andreasa Baadera igra jedna od najvećih nemačkih zvezda Moritz Bleibtreu, koji se za ovu rolu zagrevao upravo u Munichu igrajući nemačkog aktivistu Andreasa (!) bliskog terorističkim grupama. Mesrinea igra Vincent Cassell, francuski superstar koji svoju internacionalnu reputaciju koristi kako bi snimao riskantne i kvalitetne projekte. Vladu Vasiljeviča igra Milutin Milošević, i sa ovim filmom je postao zvezda kakva je nedostajala našem filmu – iako je praktično u isto vreme imao premijeru svakako najambicioznijeg filma sezone Sveti Georgije ubiva aždahu u kome takođe igra glavnu ulogu, baš Fantom ga je učinio zvezdom i seks simbolom.

Pored jako prijatnog osećaja da srpski film konačno participira u nekom međunarodnom filmskom talasu, ovaj mini-trend nosi sa sobom još dve izuzetno pozitivne karakzeristike. Pre svega, pokazuje pozitivan uticaj američkog filma na evropske kinematografije i nudi putokaz kako integrisati holivudske tendencije u evropske okolnosti. A zatim, predstavlja i veliko buđenje evropskog repertoarskog filma koji ima visok stepen zanatske kompetenecije, autentične i zanimljive priče i istinski može da konkuriše Holivudu u bioskopima, i da malo razbija njihovu hegemoniju u domenu kvalitetnog komercijalnog filma.

Dimitrije Vojnov

objavljeno u magazinu Kvart 2009. godine