TEORIJA ZAVERE

 

 

Pažnja srpskih medija je proteklih dana bila ravnopravno podeljena između masakra u pariskom listu "Šarli Ebdo" i pobede Kolinde Grabar Kitarović na hrvatskim predsedničkim izborima. Ova okrenutost "stranim" temama u određenom smislu sugeriše da je zatišje na domaćoj sceni. Uostalom, kao što je ceo život neumitno stao između Nove godine i Svetog Jovana, i kreatori afera i javnih sporova morali su malo da predahnu.
 

Nažalost, interpretacije događaja koje su u rasponu od stupidnih do štetnih nisu zaobišle naše visokotiražne medije. Očigledno je da čak i onda kada s3 proizvodnja senzacija odmara, pogrešan pristup poslu ne posustaje.
 

Kolinda Grabar Kitarović je kod nas dočekana sa mešavinom zgražavanja i radosti. Naizgled, javnost je preplavila zabrinutost što se HDZ vraća na vlast, strepnja da li će nam ona usporavati put u EU, ali je ispod površine bilo radosti što se izborna pobeda slavi uz Tompsona i što su "domobrani pokazali svoje ustaško lice", kako kaže jedan poznati beogradski umetnik. Pobednica izbora nije izbegla priliku da poveća radnu temperaturu izjavom u kojoj navodi Srbiju i Vojvodinu kao odvojene entitete.
 

I onda odjednom na naslovnoj strani "Informera" osvanuo je tekst o tome kako je Kolindi Grabar Kitarović pre nekoliko decenija na moru neki Srbin slomio srce, sa sve spiskom potencijalnih "zavodnika", odabranih iz redova tadašnjih "plejboja" i sadašnjih kolumnista "Naših novina", i njenom slikom u kupaćem kostimu koja je dugo kružila socijalnim mrežama u sklopu diskreditacije.
 

Nije ni potrebno naglašavati da Srbi naročito veruju u svoju seksualnu nadmoć. Kada je objavljeno da je Kejt Midlton trudna, svako od nas je ubrzo čuo od svog rođaka ili komšije teoriju kako je kraljevska kuća morala da nađe nekog Srbina da tu pripomogne pri začeću. Sličan je bio i ton smeškanja kada je Monika Beluči bila u poseti Dodiku. Međutim, sada su bećarske pošalice prešle u mejnstrim i ono što građani izgovaraju u polušali izlazi na naslovnim stranama.
 

Šta je tu problem? Pa svakako je problem to što u Srbiji ima sasvim dovoljno ljudi koji će poverovati da je to relevantna informacija kroz koju se zbilja može tumačiti njena politika, a kako vidimo, postoji dobra predispozicija za tu vrstu lakovernosti.
 

Ipak, ovih dana bilo je i mnogo toksičnijih dezinformacija od ove. Naime, masakr u redakciji "Šarlija Ebdoa" doveo je do objavljivanja raznih "teorija zavere", i u svetu i kod nas. Mnogi mediji su počeli sa vrlo slobodnim tumačenjima ovih događaja, od kojih mnoga nisu imala puno osnova u dostupnim činjenicama. Ipak, neke emisije poput Marićeve "Ćirilice" otišle su prilično daleko. Nastup Dejana Lučića u ovoj emisiji, gde su pored njega nastupali nekadašnji spoljnopolitički komentator "Politike" Boško Jakšić i profesor Fakulteta političkih nauka Dragan Simeunović, bio je u najmanju ruku skandalozan.
 

Pored prilične nelagode koju sam pročitao na licima drugih sagovornika, izjava ovog "teoretičara zavere" o "pravoj pozadini" zločina u Parizu i njegove geopolitičke predikcije mogle su izazvati i veliko uznemirenje građana. Lučić je za to najmanje kriv jer je on svoj javni nastup, i kao govornik i kao publicista, jasno profilisao, međutim, iskusni Milomir Marić je morao povesti računa da sada nije ni vreme ni mesto za tu vrstu zabave. Međutim, on ne samo da je pozvao Lučića da nastupa već ga je i okružio ljudima koji u našim medijima važe za eksperte, što je dalo nezasluženu "težinu" njegovim "procenama".
 

Ova dva slučaja nisu prvi put da su naši mediji prešli granicu podilaženja čitaocima i beskrupulozne eksploatacije događaja. Međutim, sada su to događaji koji se dešavaju dovoljno daleko od nas da lako možemo prepoznati te mehanizme, naprosto zato što ih čitamo dovoljno hladne glave. Mediji su tonuli pored nas, ali toga nismo bili svesni jer su opisivali događaje u kojima je svako od nas imao neki ulog i svakome je ponekad prijalo poneko kršenje novinarske etike. 

Zašto bi se posle ovih internacionalnih slučajeva išta promenilo? Možda zato što, pored seksualne samouverenosti, imamo i taj strah da se sledeći put opet ne osramotimo pred strancima?

 

(Tekst objavljen u Našim novinama)