PUTER NA GLAVI

Podrška Evropske Unije i razumevanje sa Rusima, lako ostvariva dvotrećinska većina, potpuno uništenje opozicije – sve to su aduti koji novoj Vlasti daju ogroman kapacitet da reformiše zemlju, odnosno da radi ono što misli da treba, koliko god to bolno bilo, ili naprosto da radi šta hoće. Kako god gledali na njihove namere, mogućnosti, ideologiju ili njeno odsustvo, ipak nikada ne smemo zaboraviti kome sve to treba da se desi.

To treba da se desi nama. A ono što nas čini izuzetno nemoćnima u odnosu na njih jeste to što smo u proteklih sedamdeset godina na ovaj ili onaj način zašli u izvesne oblike neregularnog života, država to zna i može to iskoristiti protiv nas. 

Naravno, na prvom mestu su privrednici koje Država ima u šaci. U masi ljudi koji ne smeju da se pitaju za prvi milion, možda i ima onih koji mogu da objasne kako su ga stekli ali svako je manje ili više, pre ili kasnije, iskoristio poneku rupu u zakonu. Uostalom, zar nije veliki deo statističke priče o niskim primanjima u privatnom sektoru baziran na tome što se plate prijavljuju po nižim iznosima a rad plaća mimo knjiga?

Ostali koji su uspeli da nikada ne voze sumnjivo uvezen i verovatno ukraden auto, država čeka na tome što žive u nacionalizovanom stanu, a ako je stan izgrađen posle nacionalizacije vrlo verovatno je otkupljen za smešno mali novac u periodu inflacije.

Ako se do sada niste identifikovali ni sa jednom od ovih grupa koje imaju „putera na glavi“, još uvek ne znači da ste potpuni makrobiotičar – razmislite o poreklu svog mobilnog telefona, softvera na računaru, ili o tome na koji način pribavljate muziku, filmove i serije koje gledate u slobodno vreme.

Rečju, naš način života je skroman ali košta mnogo više od onog novca koji svakog dana prolazi kroz legalne tokove. I tako je bilo od SFRJ do danas. To znači da znatan deo naše egzistencije ima korene u sivoj i crnoj zoni, hteli mi to ili ne.  

Dakle, svi smo na neki način krivi, a Država nas drži u šaci. Zato za vladanje Srbima nije potrebno imati ni podršku stranaca, ni dvotrećinsku većinu, dovoljni su oni sami. Zapravo, potrebno je samo imati jedan apsolutno logičan sled događaja od sedamdeset godina u kome se na ovaj ili onaj način sprovodi „čvrsta ruka“ u domenu „visoke politike“ što mora naći ventil upravo u određenim vidovima deregulacije „politike malih stvari“.

Svi režimi koji imaju određene fokuse, neumitno moraju zapostaviti nešto drugo. U Srbiji se zbog socijalizma, jedne tranzicije pod Miloševićem, druge pod ostalima i sadašnje pod Miloševića uveocima, na razne načine zapostavljao red.

Međutim, to sve ne znači da se Država neće lako setiti svojih zakona ako joj to zatreba, naročito kao vid pritiska na građane, sa akcentom na one neposlušne. 

U protekloj deceniji jedan od najzanimljivijih i najuspešnijih političkih pokreta u Evropi bila je Piratska partija. Ona je na ovogodišnjim izborima za organe EU imala slabe rezultate ali deo razloga za to je činjenica da su posle slučajeva Džulijana Asanža i Edvarda Snoudena, neke od njenih politika postale predmet angažmana velikih partija što je čest rizik tzv. „partija posvećenih jednom problemu“. Primere takvog gašenja smo imali na našim prostorima u slučajevima Liberalnog saveza Crne Gore i Liberalno demokratske partije gde su velike i vladajuće stranke preuzimale paradigme malih.

To međutim ne znači da građani ne bi trebalo da razmisle o organizovanju pokreta koji će pomoći da se njihovi problemi rešavaju, naročito u slučaju kada se nalaze u statusu koji nije legalan, a iznuđen je, ili kad je reč o lokalnoj samoupravi. 

Naravno, jedna od najsimpatičnijih srpskih osobina je percepcija politike u kojoj svi od taksiste do Ministra misle da treba da arbitriraju o najvećim i najosetljivijim globalnim tokovima. Tu uzaludnu i simpatičnu naviku ne treba da izgubimo. Međutim, kroz ozbiljnije sagledavanje „politike malih stvari“ možemo obezbediti ambijent da se tim Velikim pitanjima samostalnije i posvećenije bavimo. Zaista bi bilo greota da završimo u zatvoru u sred političke rasprave na Internet forumu samo zato što nam je na računaru instaliran piratizovan softver. Pošto sigurno nećemo da instaliramo legalan jer je to protivno svemu u šta verujemo, samoj suštini našeg bića, moramo se izboriti da takva mentalitetska obeležja ne budu kažnjiva. I to u ovako osetljivom trenutku kada je naš savet najpotrebniji.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)