KRALJEVAČKA PRESUDA

Krajem prošle sedmice, u Kraljevu se desila tragedija – navodno nezadovoljan rezultatima lečenja, pacijent je ubio hirurga. Ovaj užasni incident, međutim, ukazuje na ozbiljne probleme koji postoje u našem zdravstvu.

Razjareni pacijent je povukao obarač ali srpsko zdravstvo mu je dalo pištolj u ruku.

Kako?

Za početak, naše zdravstvo kroz sinergijsko dejstvo korupcije među lekarima, česte nekompetencije i neodgovoran odnos medija, odavno nema poverenje građana. Setimo se nekoliko talasa medijske histerije u vreme svinjskog gripa. Prvo je javnost besnela zašto nisu nabavljene vakcine. Onda, kada su vakcine nabavljene, mediji su počeli da opstruiraju vakcinisanje tvrdeći da su ove toksične. Nekoliko nepotpisanih izvora, blogera i protivnika Svetske zdravstvene organizacije dovelo je do toga da apeli lekara na vakcinisanje ne budu uslišeni. Konačno, kada je kroz niz mera sprečeno širenje zaraze, otvorilo se novo polje medijske histerije – zašto nije više ljudi umrlo od svinjskog gripa kako se prognoziralo?

Sve to vreme, u javnosti se pojavljuju lekari sa imenom i prezimenom, a nasuprot njih se nikad ili vrlo retko pojavljuje iko iole kompetentan da zastupa suparnički stav. Takav odnos medija u spoju sa slučajevima korupcije, koji su zainteresovali i policiju, doveo je do toga da pacijenti više nikome ne veruju.

Bolest je vrlo klizav teren. Da li je lekar pogrešio, ili za tu bolest nema leka, obično ostavlja isti efekat na pacijenta i mora se računati da on ne može potpuno racionalno proceniti svoje stanje. U tom pogledu, kraljevački slučaj zapravo ne govori o tome da li je hirurg kriv ili ne.

Reč je o tome da je pacijent bio nezadovoljan svojim stanjem, poverovao da je hirurg za to kriv i ubio ga. Sve je to moglo biti sprečeno da je pacijent posle hirurškog lečenja, bio lečen i zbog svog nezadovoljstva ishodom. Ipak, znajući naše lekare i njihovo apsolutno odsustvo sluha za teškoće pacijenata tik izvan delokruga najuže specijalnosti, sklon sam da poverujem kako je ubica bezobzirno otpušten i prepušten da se sam nosi sa svojim bolom.

S druge strane, ako imamo u vidu neefikasnost našeg sudstva, nefunkcionisanje lekarskih komora i kolegijalnu solidarnost lekara itd. teško je i najsocijalizovanijem čoveku da osmisli sankciju za lekarsku grešku. Stoga, u afektu, naročito ako se suočava sa smrtnim ishodom, vrlo lako može da posegne i za ovom vrstom odmazde.

Kraljevačka tragedija je stoga odnela dve žrtve – lekar je izgubio život a pacijent je postao ubica. Obe žrtve međutim idu na račun zdravstvenog sistema koji je zastareo i računa na to da su pacijenti nemoćni nevoljnici a lekari plemenski vračevi kojima se svi klanjaju. 

Iako u srpskoj politici lekari i dalje imaju vrlo visoko mesto, a sećamo se početka višestranačja kada su oni bili najzastupljenija profesija u Skupštini Srbije, autoritet im je ipak opao. Kod nas su lekari oduvek imali status svojevrsne aristokratije, klase za sebe, uživali su u tom položaju – ali svaka aristokratija se pre ili kasnije suočavala sa time da kao što stiče veliku moć na iracionalan način, za svoje greške često biva kažnjena nasiljem. Ovaj čin lekaroubistva stoga treba da ima politički efekat prvorazrednog terorističkog akta i da se umesto puke ljudske tragedije pretvori u zametak ozbiljnih reformi u zdravstvu, pre svega u domenu odnosa prema pacijentima.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)