IZAZOVI FILMSKOG PROGRAMA

Godinama su se slabi bioskopski rezultati pravdali time što je građanima dostupan ogroman broj filmskih kanala. Potom su se srpski kanali za slabu gledanost filmskih programa pravdali time što su preko kablovskih operatera dostupne televizije iz regiona koje nisu platile prava za Srbiju. Na kraju su svi zajedno počeli da se pravdaju time što nijedna skupa televizijska premijera više ne uspeva da postigne očekivani rezultat nekakve „ekskluzive“ jer je film već ilegalnim putem postao dostupan gledaocima.

Potom se problem ilegalne nabavke proširio i na serije i odjednom su i one počele da gube svoje premijerne kapacitete. Doba kada su filmovi i serije bili osnovno pogonsko gorivo televizije je neumitno prošlo.

Međutim, televizije i dalje moraju da prikazuju strane filmove i serije i da sa njima ostvaruju kakvu-takvu gledanost. Urednici su se tada našli pred dva puta. Jedan je bio utabana staza kupovine skupih holivudskih blokbastera koji se mogu gromoglasno najavljivati, i nada da će magnetizam tih često vrlo kvalitetnih filmova zadržati publiku pred ekranom ili druga, rizičnija staza, kreativnijeg uređivanja programa.

Naravno, televizije koje idu na sigurno već su imale iskustvo sa otkrivanjem kulture latinoameričkih telenovela, zatim turskih serija i konačno bizarnih indijskih sapunica, i to se ispostavilo kao svojevrsni „zlatni padobran“ njihove gledanosti koji je vrlo često, naročito u slučaju turskih serija, nailazio i na neopravdan kulturrasizam. S druge strane, latinoameričke serije su polako izčezle iz glavnih termina jer su postale presofisticirane za našu publiku koja im se ranije podsmevala. Očigledno da je južnoamerički Drugi svet otišao nekoliko koraka dalje od naše iluzije da smo deo Prvog sveta.

Pionirske korake u pogledu kreativnog i kvalitetnog prilagođavanja novim okolnostima, načinio je Javni servis Vojvodine a donekle i beogradski Javni servis Studio B, razbijajući hegemoniju anglo-američkog serijskog programa, time što se nije priklonio latinoameričkom, turskom i indijskom populističkom programu već je krenuo da uvozi kvalitetan skandinavski i francuski odnosno populističkiji italijanski i španski serijski program.

Ako imamo u vidu da je uspon skandinavskog i francuskog serijskog programa nesumnjivo proistekao iz globalnih okolnosti u kojima su oni shvatili da američke serije imaju planetarni domet i uticaj na popularnu kulturu ali zahvaljujući internetu dolaze do publike ranije nego putem regularnih kanala, odgovorili su svojim kvalitetnim i izazovsnim sadržajima. Tim industrijama pridružile su se i druge, naročito recimo ruska koja nudi vrlo širok žanrovski opseg igranog programa.

Bogata britanska produkcija takođe ostaje vrlo sveža jer nudi kvalitet a ne biva toliko demistifikovana kroz internet. Većina engleskih serija se recimo ne može naći kod uličnih prodavaca a njihov stil radicionalno privlači pažnju gledalaca kada se pojavi na malom ekranu.

Najdinamičnija reakcija na ove izazove, čije smo impulse videli na javnim servisima Vojvodine i Beograda, stigla je sa najmanje očekivanog mesta, sa RTSa. Pod vođstvom urednika Nikole Popevića, RTS je formulisao program koji uspeva da se itekako nosi sa izazovima novih tehnologija kroz sjajan izbor visokokvalitetnog neameričkog serijskog i filmskog programa, koji u kombinaciji sa potvrđenim angloameričkim vrednostima zbilja može da privuče pažnju čak i najokorelijih internet-filmofila.

Nije pitanje da li su programi koje Popević bira dostupni na internetu – svakako jesu. Stvar je u tome da su kvalitetni, a da internetom nisu demistifikovani. Zatim, promene društvenih formacija na Zapadu, naročito u SAD, učinio je tamošnji način života prilično nepristupačnim našoj publici. Za serijski program je izuzetno važno da u sebi nosi prostor za gledaočevu identifikaciju. Iako američke serije imaju veliku globalnu popularnost, veliko je pitanje da li su one masovno gledane samo među onima čiji se glas čuje u medijima ili i među „običnom“ publikom koja generiše rejting.

Uticaj američkog nezavisnog filma čija je osnovna karakteristika uvođenje lokalnih američkih zajednica, mimo već globalno prihvaćenih Njujorka i Los Anđelesa/San Franciska, dodatno je distancirao širu publiku od serija. S druge strane, načini života koje prikazuju npr. danske ili švedske serije vrlo je sličan našem – to su svetovi u kojima ljudi žive u proširenim zajednicama, visoko su socijalizovani, uostalom tamo su neka rešenja iz SFRJ smatrana uzorom pre samo nekoliko decenija, i na neki način njihova sadašnjost duguje mnogo više našim iluzijama od onoga kako mi sada živimo.

Popević je stoga sistematski kroz vešto kombinovanje klasike sa novim sadržajima proizveo programski koncept uz pomoć kog televizija može da uzvrati udarac i odoli iskušenjima koja pred nju postavljaju novi mediji.

Pad gledanosti televizije nije isključivo vezan za strani filmski i serijski program, uostalom to možemo videti po novom običaju da se u statistikama gledanosti više pominje šer nego rejting, odnosno više se pominje koliko onih koji u određenom trenutku gleda televiziju gleda nešto nego koliko onih koji imaju televizor išta gledaju. Stoga, gledanost će se menjati u skladu sa raznim trendovima. Važno je samo da publika, kad je o stranom serijskom i filmskom programu RTSa reč, više nema pravo da kaže kako na televiziji nema šta da gleda. 

Dimitrije Vojnov

 

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)