MI SMO MI

Napustio nas je Vujadin Boškov i svedočimo o brojnim vrlo nadahnutim nekrolozima koji nabrajaju njegove titule, značaj za razvoj pojedinih klubova i igrača. Ipak, retki među njima uspevaju da proniknu u samu suštinu njegove fudbalske filozofije koja ga je učinila jednim od najuglednijih stratega svoga doba, i verovatno najznačajnijim trenerom u istoriji srpskog modernog fudbala.

Boškov se po mnogo čemu izdvajao od naših trenera. Za početak, umeo je da se nosi sa asovima. U jednom intervjuu dok je još bio aktivan, na pitanje, ko je najbolji igrač kog je trenirao, odgovorio je - „Vijali“ a na pitanje ko je najbolji igrač kog je gledao, odgovorio je - „Maradona“.

Međutim, Boškovljev posao sa asovima svetske klase kreće početkom osamdesetih kada je u prvi tim Reala uveo Kamača, kasnijeg velikana španskog fudbala i na terenu i na klupi.  U tom sastavu bio je i Miljanićev učenik Del Boske koji će potom postati jedan od najtrofejnijih reprezentativnih trenera u istoriji ali i legenda Reala Huanito, vešti dribler problematičnog karaktera, kome su navijači i posle smrti nastavili da kliču svakog sedmog minuta kada se igra kod kuće.

Potom u Sampdoriji vodi Roberta Manćinija i Đanluku Vijalija u napadu, i pretvara ih u funkcionalan tandem iako selektori poput Bearcoa i Sakija sa njima nisu mogli izaći na kraj, sa Đanlukom Paljukom na golu i sredinom terena na kojoj su bili Atilio Lombardo i Srećko Katanec. Po povratku u Sampdoriju vodio je i Vinćenca Montelu u jednoj od golgeterski uspešnijih sezona. I Vijali i Manćini i Montela ušli su na velika vrata u svet trenerskog posla. Manćini je potom i na klupi postao velikan, a Montela je na dobrom putu da mu se pridruži.

U Romu je doveo Sinišu Mihajlovića, tada kao igrača sredine terena, gde se pridružio Tomasu Hesleru, sa Aldairom u odbrani i Kaniđom u napadu. Ipak, najvažniji događaj te sezone jeste debi Frančeska Totija kog je Boškov kao šesnaestogodišnjaka uveo u igru a ovaj je postao ikona Rome i megazvezda svetskog fudbala - i to starog kova jer nikada nije napustio svoj matični klub.

Pored velikih imena sa kojima je izlazio na kraj, donosio je i rezultate. Sa Vojvodinom je osvojio prvenstvo SFRJ u oštroj konkurenciji barem četiri velika i jaka kluba. Potom je u Španiji osvojio duplu krunu sa Real Madridom, praktično nasledivši Miljana Miljanića na klupi „kraljevskog kluba“, i to početkom osamdesetih, kada je konkurencija u tamošnjoj ligi bila izuzetno jaka, pored tradicionalnog rivala katalonske Barselone i umereno baskijski Real Sosijedad je imao izuzetne rezultate, a Frankova strateška okrenutost „kraljevskom klubu“ počela da se Madriđanima obija o glavu. Sa Realom je došao do finala Kupa šampiona koje je izgubio od Liverpula.

Konačno, sledi period najvećih uspeha u istoriji Sampdorije, kada je ispunio ambicije agilnog predsednika Mantovanija, osvojivši italijansko prvenstvo, dva kupa, Kup pobednika kupova i prošavši u finala Kupa šampiona i Kupa kupova koja je izgubio od Krojfove Barselone iz „drim tim“ faze.

Boškovljevi trofeji su osvajani u surovoj konkurenciji, nijedan od njih nije izboren u periodu lagane dominacije kluba koji je vodio ili bilo koje druge vrste kadrovske odnosno finansijske nadmoći. Samo da bi osvojio Skudeto morao je nadmašiti snažni Milan - čiji je tadašnji sastav u jednoj nedavnoj anketi izabran za najbolji tim svih vremena, a za kupove se borio u konkurenciji pomenutih crveno-crnih, Maradoninog Napolija i svih ostalih italijanskih velikana. Mantovanijeva ulaganja su bila velika, ali sigurno nisu bila veća od Berluskonijevih, o tradiciji, snazi kluba i pozicioniranju u tradicionalno nepotističkoj italijanskoj ligi da i ne govorimo.

Specifičnost Vujadina Boškova je u tome što je svoje igračko ime izgradio nastupajući za Vojvodinu i reprezentaciju, između ostalog i kao deo tima koji je osvojio olimpijsko srebro. Trenersko ime je izgradio vodeći Jugoslaviju i Vojvodinu, bez dodira sa Zvezdom i Partizanom. Ipak, kada je postao trener pokazao je da ima „veliku fudbalsku ideju“ koja je retko krasila naše trenere koji su stasavali van „velikih fudbalskih institucija“. Primer jugoslovenskog trenera nesporne veštine ali „male fudbalske ideje“ recimo bio je Ivica Osim, a stručnjaci smatraju da je deo razloga za to i to što je stasavao u Željezničaru.

Ako licitiramo samo brojem titula, svakako da se po tome izdvaja Miljan Miljanić, ali je on svoje trofeje osvajao isključivo sa velikim klubovima kao što su Crvena zvezda i Real Madrid. Boškov je uspevao da osvaja trofeje i sa Vojvodinom i sa Den Hagom i sa Sampdorijom, a ostavio je značajan trag i u evropskim klupskim takmičenjima. A opet za razliku od Radomira Antića koji jeste vodio u svojoj karijeri i Real i Barselonu, u velikim klubovima je takođe umeo da se nametne i snađe, dočim je ovaj ostajao u domenu „uspešnog kriznog menadžera“ koji nije ni dobijao ni uzvraćao poverenje ambicioznih uprava.

Poslednji posao u karijeri Vujadina Boškova bio je pravi primer njegove trenerske vitalnosti. Preuzeo je jugoslovensku reprezentaciju u jednoj od najtežih situacija. Posle Živadinovićevog kratkotrajnog i u suštini neuspešnog režima, a zatim i NATO agresije, Boškov preuzima tim jedne izolovane zemlje i vodi ga u kvalifikacijama koje podrazumevaju dvomeč sa Hrvatskom koja u tom trenutku provocira našu javnost i usled teških političkih odnosa i zbog traumatičnog iskustva sa Svetskog prvenstva na kome su oni bili treći a mi suočeni sa velikim nepoverenjem u to da li je tim mogao više od „tesnog“ prolaska grupe.

Boškov je jednu potrošenu i sporno vođenu ekipu uspeo da provede kroz kvalifikacije, prevaziđe Hrvatsku u grupi, uprkos velikim tenzijama i da na Evropskom prvenstvu 2000. godine ostvari dva značajna uspeha koja tek treba da dostignemo. Tada je naša reprezentacija poslednji put uspela da prođe grupu i plasira se u eliminacioni deo, iznedri najboljeg strelca turnira, i tada smo poslednji put igrali na Evropskom prvenstvu. Ovi dometi ostali su u senci poniženja protiv Holandije, ali to je bila utakmica koju naš tim nije mogao da odigra dostojanstvenije – pao je u svlačionici, došao je iz zemlje koja je bila na kolenima, podržan savezom čiji će čelnici uskoro biti ubijani, a Holanđani su to samo ozvaničili na terenu.

Ipak, igra te reprezentacije sublimira Boškovljevu fudbalsku filozofiju – sposobnost da se nosi sa jačima i „veliku“, pobedničku fudbalsku ideju od koje nikada ne odustaje. Posle njega se nije pojavio trener koji je to mogao da ponovi baš zbog toga što se ideja izgubila.

Boškov je pažnju medija držao duhovitim izjavama od kojih se u svetu pamti ona „loro sono loro, noi siamo noi“ tj. „Oni su oni, mi smo mi“. Ta enigmatična izjava je prikladna i za pobedu i za poraz. Ono što našem fudbalu i trenerima već generacijama nedostaje jeste to „Mi“. Izlazeći na teren znajući ko su „Oni“, gubimo utakmice unapred, bilo da „Njih“ precenjujemo ili potcenjujemo.

Dimitrije Vojnov

  

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)