POSLEDNJA PRIVATIZACIJA

U jednoj poznatoj kampanji protiv piratskog nabavljanja filmova i muzike, reklame su govorile o tome kako bi preuzimanje intelektualne svojine bez nadoknade trebalo doživljavati kao krađu iz samoposluge ili obijanje automobila. Pobornici drugačijeg pogleda na autorska prava, koji su svoj vrhunac organizacije dostigli u formi skandinavskih Piratskih partija, smatraju da to nije krađa i polemišu sa takvim pogledom na stvari, ali sama kampanja je imala lukav fokus – njen cilj je bio da dopre do ljudi koji sebe smatraju pristojnim i da im stvori osećaj kako neplaćanje intelektualne svojine - uprkos tome što je besplatno dostupna na mreži - ima konotaciju lopovluka ili razbojništva.

Da li bi takva kampanja pomogla u borbi protiv korupcije u srpskim državnim institucijama?

Naime, očigledno je da u većini korupcionaških afera koje dospevaju do javnosti, ali i u onima sa kojima je svako od nas suočen svakodnevno, glavni protagonisti nisu ljudi koji obijaju kola i kradu žvake sa rafova pored kasa u samoposluzi. Ako ne bi obili auto, zašto onda uzimaju mito ili na druge načine potkradaju državu? Odgovor je verovatno u tome što takve gestove ne doživljavaju kao krađu.

Iako u Srbiji sasvim sigurno postoje partije koje većina građana poistovećuje sa korupcijom i krađom, takvi državni službenici još uvek nemaju formalnu organizaciju koja bi artikulisala njihov stav, nemaju ono što za skeptike prema savremenoj percepciji autorskih prava predstavlja Piratska partija. Otud, nama preostaje da naslutimo kako to da oni sebe ne vide kao lopove.

Nažalost, čini se da je nezaustavljiva korupcija u našim institucijama svojevrsni produžetak jednog legalnog procesa, a to je privatizacija. Naime, ako uzmemo u obzir fokus na ličnu korist koju pokazuju državni službenici, onda se njihovo ponašanje jedino može razumeti kao svojevrsna privatizacija vlastitih radnih mesta. Uprkos tome što ih je država zaposlila da rade poslove u korist zajednice i zastupaju njene interese, oni ih rade u ličnu korist. Slično su bila koncipirana i državna preduzeća. Zadatak im je bio da rade, s tim što bi njihova produktivnost bila stavljena u službu društva a ne profita. Sa privatizacijom, ona koja su imala sreće, nastavila su da rade ali je profit stavljen na prvo mesto.

Razlika između privatizovanih preduzeća i privatizovanih radnih mesta u državnoj službi je u tome što ovi drugi niti plaćaju porez niti su obavezni da poštuju bilo kakav zakon koji bi opisivao njihovo specifično odstupanje od izvorne funkcije. Sličnost je u najmanju ruku psihološka, korumpirani državni službenici sebe ne samo da ne vide kao lopove već smatraju da su posebna vrsta preduzetnika, da baštine pronicljivost i avanturizam kojim iz dana u dan prevazilaze ograničenja koja im nameće država. Štaviše, pošto su mnoga radna mesta dodeljena po partijskoj liniji, korumpirani službenici strepe za svoje pozicije, umišljaju da se nalaze na vrlo dinamičnom tržištu rada i sebe vide kao poslovne genije koje ovakav politički sistem samo sputava.

Nažalost, postavlja se pitanje da li kampanju koja bi izjednačila kradljivca kola sa korumpiranim državnim službenikom treba usmeriti prema počiniocima ili prema njihovoj okolini. Naime, sve je češći slučaj da umesto osude, korumpirani državni službenici nailaze na poštovanje kako svojih bližnjih tako i ostalih poznanika jer su se „dobro snašli“ i zarađuju više nego što im je država namenila. Srbija nije prva zemlja na svetu u kojoj je sirotinja više fascinirana sumnjivim bogatašima nego što pokazuje solidarnost među sobom, ali svakako jeste prva u kojoj su žrtve korupcije prepune poštovanja za svoje dželate.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)