ESTETIKA ZAVERE

Po nedavnim anketama većina Amerikanaca ne veruje u nalaze Vorenove komisije da je pre tačno pedeset godina, 22. novembra 1963, Li Harvi Osvald samostalno, bez pomagača i nalogodoavaca, ubio Predsednik SAD Džona Ficdžeralda Kenedija. Štaviše, reklo bi se da je danas verovanje u narativ izgrađen na bazi nalaza Vorenove komisije kudikamo egzotičniji od verovanja u neke od bizarnijih teorija zavere.

Kenedijevo ubistvo je ispraćeno talasom konspiroloških, aktivističkih i nevladinih preispitivanja koja su bila vrlo aktuelna tokom šezdesetih i sedamdesetih da bi zamrla tokom osamdesetih. Ipak, početkom devedesetih interesovanje za atentat u Dalasu doživljava silovit uspon zahvaljujući remek-delu Olivera Stouna „Dž.F.K“ u kome je prikazana istraga njuorleanskog tužioca Džima Gerisona koja je tretirala ovaj čin kao zaveru a ne delo neuračunljivog pojedinca.

Stounov klasik i danas stoji kao kapitalno ostvarenje političkog filma a što je još važnije i kao najvažnije delo o ovoj temi pošto je sumirao praktično sve činjenice, pretpostavke i širi kontekst u vezi sa ubistvom. Ipak, važno je naglasiti da je Kenedi bio prvi američki predsednik koji je još za života bio značajno povezan sa kinematografijom. Naravno, povezanost Holivuda i predsednikovanja dostigla je vrhunac kada je glumac Ronald Regan postao predsednik.

Za početak, Džon Ficdžerald Kenedi je, još za života, postao filmski junak. Prvo je televizija a potom i kinematografija pokazala interesovanje za njegov ratni staž i snimljene su dve priče o tragediji broda PT-109 na kome je Kenedi služio. Televizijska je snimljena 1957. a bioskopska je izašla tokom leta 1963. godine, nekoliko meseci pre atentata.

Sam Kenedi je odavao utisak svojevrsne medijske zvezde. Njegov imidž je podsećao na stil holivudskih glumaca, sa sve glamuroznom suprugom Džeki i prijateljima među velikanima tadašnjeg filma i estrade. Pored već dosta pominjane vanbračne avanture sa Merilin Monro, Kenedi je preko porodične veze sa Čarlsom Lofordom ostvario bliske kontakte sa Frenkom Sinatrom i njegovim društvom. Mnogi smatraju da je upravo ovaj kontakt i rezultirao komunikacijom sa italijanskom mafijom i davanjem obećanja koja kasnije nije mogao da ispuni i zbog kojih je ubijen.

Popularna kultura je anticipirala Kenedijevu ugroženost. Poznati britanski pisac petparačkih romana Džon Krisi je u serijalu o detektivu Skotland Jarda Džordžu Gidionu osmislio zaplet u kome južnjački rasista organizuje atentat na Kenedija u Londonu. Ako imamo u vidu Kenedijev angažman oko ukidanja rasne segregacije, Krisi je anticipirao uverljivo motivisanog počinioca.

Ubrzo posle atentata, dokumentarni filmovi postaju prva instanca u kojoj se iznose alternativne teorije o Kenedijevom ubistvu. Potom, u Americi kreće serija političkih ubistava, i redom ginu Martin Luter King i Robert Kenedi a borci za ljudska prava se nalaze pod velikim pritiskom. Otud i u Americi i van nje počinje produkcija filmova koji aludiraju na Kenedijevo ubistvo i ovu atmosferu političkog terora.

Ipak, u tom nizu mora se izdvojiti jedan naslov – reč je o filmu Dejvida Milera „Akcija za atentat“ iz 1973. godine, po scenariju čuvenog Daltona Tramba koji se u vreme Makartijevog „lova na veštice“ našao na „Crnoj listi“ filmskih radnika kojima je bio onemogućen rad u holivudskim studijima. Trambo je inače bio član prokažene „Holivuske desetorice“ koji je tokom progona osvojio dva „oskara“, jedan pod pseudonimom i drugi je uzeo „paravan-pisac“. „Akcija za atentat“ je film slabog umetničkog dometa, sporog tempa, lišen dramskih sukoba u korist taksativnog navođenja kako je tekla zavera. Međutim, oni koje interesuju politika i istorija filma moraju da ga vide zbog beskomprisnog stava i punog ubeđenja sa kojim je okrivljen vojno-industrijski kompleks za ubistvo Kenedija. Sa Trambom je na scenariju sarađivao i advokat Mark Lejn koji je među prvima osporio navode Vorenove komisije. Drastičnost iznetih pretpostavki je dovela do toga da film bude povučen iz bioskopa i iznova postane dostupan na kućnim formatima tek krajem osamdesetih. 

„Akcija za atentat“ je po mnogo čemu čak i radikalnija optužba vojno-industrijskog kompleksa od Stounovog filma. Međutim, ova dva filma povezuje jedna neverovatna činjenica. Naime, „Akciju za atentat“ je u početku razvijao Donald Saterlend sa idejom da producira i igla glavnu ulogu. Kada mu je taj plan propao, posvetio se nekom drugom projektu. Međutim, upravo Saterlend igra „Gospodina Iks“ u verovatno najcitiranijoj deonici Stounog filma, bivšeg obaveštajca koji Gerisonu iznosi zaveru koja stoji iza Kenedijevog ubistva.

Deo američke javnosti smatra da je Kenedijeva smrt promenila tok američke istorije. Vremenom je dobio tretman hristolike figure čija smrt predstavlja prekretnicu. Otud je tema Kenedijevog ubistva i njegovog sprečavanja postala čest motiv u naučnoj fantastici, recimo u romanu Stivena Kinga „Dalas '63“, koji je prošle godine izašao i kod nas. Kao što deo tumača Hristove sudbine, smatra da je Judina izdaja presudan gest tako je i Kenedijeva smrt tretirana ili kao uvod u još dublju katastrofu ili kao događaj koji se morao desiti da bi se Amerika „prenula“.

Politički protivnici, kako iz redova Republikanaca tako i iz matične Demokratske stranke, smatraju Kenedijeve „prljavim“ političkim igračima. Moć ovog klana je ipak sprečavala da se takva slika pojavi u popularnoj kulturi. Ipak pretprošle godine izašla je serija „Kenedijevi“ čiji su autori osvedočeni Republikanci. Porodica je potegla dosta veza u indsutriji zabave ne bi li sprečila njeno emitovanje, ali serija je na kraju ipak uspela da obezbedi prikazivanje, doduše na jednom manje uglednom kablovskom kanalu. 

Poplava raznih pretpostavki o tome ko je ubio Kenedija komodifikovala je zločinačko udruženje političkih protivnika, vojno-industrijskog kompleksa, italijanske mafije i kubanske dijaspore. Kroz brojne prikaze u popularnoj kulturi izmešteno je iz politike u domen zabave, a pretpostavljeni zaverenici su od stvarnih ličnosti pretvoreni u petparačke negativce. Otud nepoverenje većine Amerikanaca u nalaze Vorenove komisije više svedoči o tome koliko je popularna kultura postala ubedljivija od zvaničnih državnih organa nego o istini koja se (možda) neumitno izborila za svoje mesto uprkos zataškavanju.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)