ŠTA POSLE TIJANIĆA

Za kolumniste koji pišu na srpskohrvatskom Tijanićeva smrt ima iste razorne posledice kao Titova za jugoslovenske komuniste – njegov stil i uticaj će ostati nedostižni, posao kojim se bave će verovatno izgubiti na značaju, sloboda izražavanja će shodno tome opadati jer kolumne neće nikoga više ni preterano provocirati ni preterano radovati, a ta dinamika je u samom korenu ovog poziva. S druge strane, i Tijanićev rad na RTSu u velikoj meri podseća na Titov. Rukovodio je glomaznom mašinerijom koja je u sebi spajala medijsku kuću i socijalnu ustanovu, u jednom trenutku je počeo da je pretvara iz državne radio-televizije u Javni servis, slično Titu koji je transformisao SFRJ iz centralizovane staljinističke države u oazu samoupravljanja.

Forma Javnog servisa, kao i komunizam odnosno samoupravljanje u izvornom smislu, ostali su nedosegnuti i za Tijanićevog i za Titovog života. Posle smrti ovakvog lidera, otvara se pitanje naslednika. U SFRJ se još Ustavom iz 1974. predviđalo da posle Tita više nikada neće moći da se pojavi takva figura, sa takvim ovlašćenjima i mandatom, mada su mnogi želeli da zauzmu njegovo mesto. U slučaju Tijanića, formalne ingerencije njegovog naslednika ostaju iste ali se čini da političke elite ne žele takvu harizmatičnu ličnost na čelu RTSa ali da isto tako nema ni kadrova koji bi mogli zauzeti njegovo mesto.

Ne znam koliko je sam Tijanić kriv za takvo stanje, ali činjenica je da naša medijska scena sa čitavih šest kuća sa nacionalnom frekvencijom nije uspela da iznedri čoveka tog kalibra. U našem osetljivom medijskom prostoru, uprkos tome što nam kultura poslovanja diktira različite poglede na taj problem, državnom radio-televizijom koja je na putu transformacije u javni servis i dalje mora da rukovodi harizmatična ličnost koja će iz vlastitog autoriteta generisati barem elementarno poverenje građana i političkih činilaca.

Moramo imati na umu da su posle dirigovanih Miloševićevih medija koji su izveštavanje doveli do paroksizma, a potom i vrlo slobodnih iznošenja najtežih optužbi u javnosti, u pogledu političkog i finansijskog uticaja na rad novinara, građani izgubili poverenje u medije. RTS je u tom smislu najdelikatniji primer hoda po žici jer se on ne bavi isključivo izveštavanjem već i stvaranjem „zvanične slike“ o našoj stvarnosti što je velika odgovornost.

Tijanić je bio paradigma opredeljenja da se na čelo medija postavljaju novinari iako je RTS imao mnogo šire programske ciljeve od informativnog programa. Možda bi promena struke onoga ko je na čelu ove kuće bila dobrodošla ali čini se da još uvek nije trenutak za to.

U Tijanićevom mandatu najviše je napredovao informativni program. Okupljeni su praktično svi naši novinari koji su dorasli zadacima RTSa osim možda par izuzetaka koji su ostali na B92. Otud je ovaj segment programa i najviše unapređen tako da bez ikakve sumnje RTS ima dominantnu poziciju u tom domenu.

Kad je reč o stranom filmskom i serijskom programu, Tijanić je prvo radio sa Robertom Nemečekom koji je ostvario značajan domet na Pinku, ali ga je u međuvremenu prilično vešto transformisao u skladu sa našom medijskom slikom – strani filmovi i serije nisu više značajno pogonsko gorivo gledanosti, i Nemečekov naslednik Ivan Karl je preformulisao RTSov program u novi, održiv, koncept u kome su populistički i kvalitetni sadržaji bili valjano izbalansirani. Povremeno se gledaocima podilazilo Van Damovim filmovima ali su se i podizali kriterijumi BBC, HBO i skandinavskim serijama. U ovom domenu, RTS takođe ima dominantnu ulogu.

U pogledu gledanosti i produkcionih ambicija, RTS nesumnjivo ima dominantnu ulogu i u domenu domaćeg dramskog programa. Nažalost, čini se da je ovo segment u kome su očuvani razni raniji klijentelistički odnosi i u njemu je Tijanić uspeo ponajmanje da izvrši transformaciju. Vremenom je RTSova dramska produkcija postala preglomazna, serije su dobijale neprimereno velike narudžbe epizoda, po sumnjivo visokim cenama, a autori i teme su se besomučno ponavljali. Iako je u pogledu rejtinga, RTS tu ostao neprikosnoven, Prva se nametnula kao dinamičnija kreativna sredina. Taj domen kreativnosti je svakako prostor za napredak u kome će Tijanićev naslednik moći da se pokaže.

Dokumentarni i obrazovni program, kao i emisije iz kulture automatski predstavljaju nešto u čemu RTS dominira, u najmanju ruku zato jer se ostale televizije time ni ne bave. Ipak, čini se da u ovom domenu postoje dva važna pravca za dalje unapređenje. Prvo, RTS odavno nije formirao neke istinski kvalitetne i sveže autore u ovim žanrovima. Nove produkcije ima ali je mahom vrlo bezlična i neupečatljiva. Drugo, ostaje veliki problem termina jer je Drugi program, kao glavni nosilac ovih sadržaja, i dalje opterećen kancerom skupštinskih prenosa koji onemogućuju da se termini ovakvih programa uspostave i ustale.

Domen u kome je RTS u priličnoj defanzivi jesta zabavni program. Jedan od razloga za to je promena medijske slike u kojoj je kulturni kapital pojavljivanja na televiziji potpuno devalviran, delom kroz postojanje velikog broja nacionalnih frekvencija, delom zbog potpune deregulacije u ovoj sferi. To je praćeno krizom muzičkog biznisa na globalnom nivou koja se prenela i kod nas. Kad se tome dodaju monopoli diskografskih kuća koje su vezane za medije (PGP-RTS, City i Grand na Pinku, B92, sada i Prva) došlo je do razaranja scene i nemogućnosti da se generiše hit jer se nijedna pesma ne emituje na svim medijima. Otud je RTS najsporije reagovao na ove promene. Pored Evrovizije koja je imala veliki značaj, i objektivno jeste najvažniji događaj u sferama zabavnog programa u celom regionu, i nekih tradicionalnih kvizova, RTS na drugim nivoima naprosto nije uspeo da se snađe. Muzičke i zabavne emisije su im mahom slabe i bez velikog značaja na terenu, a već godinama nema čak ni ozbiljno koncipiranog Novogodišnjeg programa koji je ranije bio ponos ove kuće. Evrovizija je ostala svojevrsni smokvin list koji pokriva poraz RTSa u ovom domenu, a očuvano dostojanstvo samog programa je satisfakcija kojom se pravda nedostatak pokušaja da se nešto uradi. Stoga zabavni program ostaje velika prilika za Tijanićevog naslednika, ali i obaveza pošto je RTS postizao značajne rezultate na tom polju.

Nasledniku ostaje RTS sa prevelikim brojem zaposlenih, od kojih su mnogi neupotrebljivi i srećom retko navraćaju na posao. Ali i sto mladih stručnjaka koji su primljeni protekle godine. Ovi novi kadrovi bez ikakve sumnje ulivaju optimizam i nude mogućnost za sveže programske ideje.

Jugoslavija nije uspela da preživi bez Titovog autoriteta, zapljusnuta raznim alternativnim konceptima. RTS danas takođe nailazi na krizu, ozbiljnu konkurenciju, i razna programska iskušenja koja je Tijanićev autoritet uspeo da prevaziđe. Kao što je SFRJ više strahovala od staljinizma nego od kapitalizma, tako i RTS pred sobom ima strah od ekremizacije s jedne i veranizacije sa druge strane. Klizanje u populizam radi rejtinga ili hermetičnost radi očuvanja prestiža su ogromni rizici, naročito ovo drugo - ako RTS postane pretenciozan, u Srbiji neće ostati niko ko će iole pokušavati da omasovi nešto kvalitetno. Iako ono najmasovnije na RTSu često nije bilo kvalitetno, nije bilo ni apsolutno pogubno kao aduti drugih kanala. Ključna paralela između Tijanića i Tita je ipak to što su obojica ostavili svoje životno delo, Jugoslaviju odnosno RTS, u boljem stanju nego što su ih zatekli.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)