U POTRAZI ZA PADRINOM

Poslednjih dana, glavna preokupacija kulturnih rubrika u našim dnevnim novinama jeste izbor direktora u Narodnom pozorištu, a nešto manje u Filharmoniji i drugim institucijama. Politički uticaj na ove izbore je veliki, ali sada ću vam izložiti jedan slučaj koji svedoči da sam rad tih institucija potkopava njihovu vlastitu autonomiju.

U intervjuu „Politici“ 22. septembra, Ministar kulture i medija Ivan Tasovac najavio je izbor direktora u institucijama kulture, „Zahtevao sam od upravnih odbora ustanova kulture da već od 1. oktobra raspišu javne konkurse za direktore. Zahtevam da svaki korak u tom procesu bude javan, dakle izložen oku medija, čime će upravni odbori u pravom smislu reči preuzeti javnu odgovornost za svoj izbor. Svaki kandidat biće obavezan da upravnom odboru i zaposlenima u ustanovi za koju se kandiduje predstavi svoj program, koji će takođe biti javno publikovan.“

Među tim institucijama našao se i Filmski centar Srbije koji ima vršioca dužnosti direktora već čitavih šest godina što je nezapamćeno. Početkom godine, Ministarstvo je odbilo da naimenuje direktora kog je izabrao prethodni Upravni odbor. Kada je izabran novi Upravni odbor, raspisan je i novi Konkurs na koji su se prijavila tri kandidata od kojih se jedan, tada aktuelni vršilac dužnosti, ubrzo i povukao iz trke. Po povlačenju tog kandidata, u kuloarima se otvoreno govorilo o tome kako će izbor direktora Filmskog centra Srbije biti opstruiran jer među preostalim kandidatima nema nijedan koji odgovara a to je i urađeno na otvorenoj sednici Upravnog odbora 3. decembra.

B92 ovako opisuje te doživljaje, "O programima dvojice kandidata prvo su se u anonimnoj anketi izjasnili zaposleni u FCS. Svi listići su bili precrtani, što je UO ocenio kao jasnu poruku da kolektiv nije zadovoljan ponuđenim programima. U javnom glasanju osam članova UO dva glasa je dobio Popović, a šestoro se izjasnilo da se ne izabere ni jedan kandidat, uz isticanje da je reč o kvalitetnim filmskim autorima i poslenicima na koje FCS računa u budućoj saradnji, ali da se za mesto direktora traži neka jača ličnost. "

Kolektiv Filmskog centra Srbije, koji inače šest godina ni nema direktora već vršioca dužnosti, odjednom biva "kolektivno" nezadovoljan programom iako je teško reći da su se prethodno mogli navići na tako ambiciozne tekovine institucionalne kulture kao što je program. Upitani da se opredele između dva ponuđena programa, ovi "buntovnici na državnoj plati" odlučili su da prekriže listiće i ne podrže ni jedan ni drugi. Ovo je potpuno u skladu sa praksom srpskog državnog službenika da ne odgovori ono što ga se pita nego da prokomentariše onoga ko pita.

Potom je Upravni odbor, koji je trebalo da se izjasni između dva preostala kandidata, odlučio da se opredeli za nekog novog koji se nije prijavio, možda se još uvek nije ni rodio. Naravno, i Upravni odbor ima pravo da ne bude zadovoljan kandidatima na nekom „suštinskom“ nivou ali onda treba sam da traži direktora a ne da ponižava učesnike i javnost ovom farsom o konkursu.

Ovakav ishod Konkursa lako objašnjava zašto su se prijavila samo tri čoveka za ovo odgovorno ali i vrlo atraktivno radno mesto. U Srbiji očigledno, među onima koji uopšte ispunjavaju propozicije konkursa, postoje samo tri osobe koje ili imaju zaleđinu tj. nečiju podršku da se okušaju, ili su dovoljno naivni da misle kako će ih zaposleni i Upravni odbor zaista procenjivati po kvalitetu. Ukoliko među prijavljenima zaista nije bilo „jakih ličnosti“, zar ne treba da se javno postavi pitanje postoje li uopšte takve osobe u Srbiji i ako postoje zašto se nisu prijavile?

Odgovor je verovatno da ih nema baš previše, ali i ako ih ima, „jake ličnosti“ se nisu prijavile jer im je jasno kako Filmski centar Srbije funkcioniše. Otud, postavlja se pitanje da li Filmski centar iskreno traga za „jakim ličnostima“ ili im treba neka druga vrsta ličnosti koja će pristati na ovaj način rada.

Rezultat svega ovoga je da Filmski centar Srbije sada ponovo mora da ima vršioca dužnosti dok se ne izabere "pravi direktor". Dok ne izraste taj "stalni", ovaj "mlečni" direktor će biti pouzdan znak da Filmski centar ne može da odbrani ni elementarnu autonomiju od državnih institucija i da uopšte nije slučajno žrtva svake stranačke smene koja se desi. Filmski centar očigledno ne samo da je nesposoban da se osamostali već neprestano traži zaštitu svojih partijskih "padrina".

Otud ni ne može da funkcioniše na bilo koji način iznutra već samo uz pomoć pritiska spolja, od ljudi koji nisu ni na koji način ozvaničeni ili izabrani kroz organe Filmskog centra. Samim tim, ni direktor ne može biti onaj ko se prijavio na Konkurs već neko ko se pojavljuje mimo procedure.

Sve ovo naravno dovodi u pitanje funkcionisanje Filmskog centra Srbije u pogledu njegovih drugih aktivnosti a to je, hteli mi to ili ne, formulisanje kulturne politike ove države u domenu filma. Ljudi koji ne mogu da steknu poverenje javnosti ni u ovako jednostavnim slučajevima sasvim sigurno ne mogu da kredibilno obavljaju poslove koji su uvek u senci delikatnih stvari kao što su konflikt interesa, lične netrpeljivosti i sujete, sposobnost da se proceni nečiji umetnički rad itd.

Filmskom centru Srbije se već godinama nije verovalo, ne samo zato što nije radio pošteno već i zato što je u poslednje vreme dovedeno u pitanje da li je i dalje instrument nekih "sivih eminencija" ili je samo reč o neznanju i bahatosti. Egzibicionistička potreba da se ovakvi promašaji u radu kulturnih institucija dešavaju javno, pred novinarima, dodatno kompromituje ionako narušen ugled ovih struktura kod građana koji ionako sve manje veruju da je finansiranje kulture prioritet ovog društva. Svaki novi članak o otimačini za rukovodeća mesta smanjuje podršku društva za te iste institucije. Otud bi oni koji pretenduju da budu rukovodioci morali da shvate da ako ovako nastave, na kraju neće imati čime da rukovode kada se konačno naimenuju.

Dimitrije Vojnov 

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)