Ekatarina – velika i mala

Muzički ukus naših rukometašica, iskazan tokom raznih proslava njihove srebrne medalje, postao je predmet raznoraznih podrugljivih ili moralizatorskih komentara na socijalnim mrežama. Stvorila se nostalgija za dočecima košarkaša i odbojkaša organizovanim u epohi „visokog slobizma“ kada su sa zvučnika odjekivali Električni orgazam i drugi domicilni vokalno-instrumentalni sastavi koji su prethodno kanonizovani, formirali se „vozići“ uz Bajaginu pesmu „Moji su drugovi“ i uspostavljali razni drugi opskurni rituali. To naravno ne znači da se tada nismo radovali, ali nema dobrog slavlja bez potonjeg curenja kompromitantnih snimaka.

Odjednom se pojavio problem zašto su se rukometašice veselile uz narodnjake ili kontroverzne pop hitove. Njihovoj reputaciji nije doprinelo ni to što je pesmu „Miljacka“ pisao Željko Joksimović, kolega po vicešampionstvu, doduše u evropskim, ne u svetskim okvirima.

Ova sumnjiva kulturrasistička konstrukcija za početak skače sama sebi u usta. Naime, odjednom iznosi se pretpostavka da srpski rokenrol, po mišljenju svojih obožavalaca toliko pregnantan značenjima i mudrim mislima, uopšte može da se koristi za potrebe slavlja. Nisam siguran koliko bi recimo Milan Mladenović voleo da se njegove pesme percipiraju kao muzička podloga za masovne javne skupove ili proslave uz obilje alkohola ili hrane.

Međutim, s druge strane, ova primedba zapravo pokazuje nostalgiju za vremenima kada instinkti naroda nisu bili u potpunosti oslobođeni, kada je za javnost morala da se sačuva uglađena persona, i što je najvažnije kada je muzika bila simbol podele na Naše i Njihove. Ulazak u predeo slobode - gde narod sluša ono što „hoće“ - progutao je srpski rokenrol koji je kroz politički angažman zapravo kumovao tim procesima. Štaviše, ako sagledavamo istoriju jugoslovenskog rokenrola u celini, uračunavši i globalne muzičke tokove koji u ovom trenutku takođe nisu naklonjeni ovoj vrsti muzike, najveća ekspanzija vezana je upravo za manje ili više represivne režime, titoizam ili Miloševićevu vladavinu gde je ova scena zauzela ispravno mesto „kulture konflikta“.

Ipak, na čisto ljudskom nivou, reakcije na muzički ukus rukometašica pokazuju sramnu netoleranciju. Naime, siguran sam da nijedna od njih ne bi imala tako agresivne primedbe na muzički izbor na tuđem slavlju. Ljudi koji misle da su formirali superioran muzički ukus samo zato što vole srpski, dakle trećerazredni rokenrol, koji je poznat kao simbol urbanosti samo van razvijenijih urbanih sredina, odjednom lamentiraju nad time kako su uopšte stasale generacije koje mogu da slušaju takvo smeće - što samo znači da njihove miljenike odavno niko nije propisno potprašio. Na sve to, treba imati na umu da ljubitelji narodnjaka nikada nisu ni pretendovali da je njihova muzika kvalitetna, muzički ili stihovno izazovna, za razliku od ovih drugih koji su svoj sluh brusili na raznim muzičkim ćorsokacima prakticiranim u regionu poslednjih decenija.

Ako tome dodamo činjenicu da je i rokenrol nekada ranije sablažnjavao javnost, i da je bio proglašavan za zabrinjavajuću pojavu u subkulturi mladih, velika je mogućnost da je ovo što sada slušaju rukometašice nešto što će za koju deceniju biti ugledni mejnstrim. Rečju, ljubitelji našeg rokenrola treba da se pomire sa trofejnim, da ne kažem rekvijemskim karakterom svojih mezimaca.

Priča o povratku u mračne političke tokove devedesetih stoga ne treba da se prepoznaje u simptomima kao što je ponovno oživljavanje tzv. „dens“ scene nego upravo kroz ponovno buđenje antagonizma baziranog na rokenrolu.

Čini mi se da oni kojima smeta ukus naših rukometašica zaboravljaju osnovnu stvar – one su slavile drugo mesto na svetu. I to na Ovom svetu, a ne na Onom svetu gde obitava srpski rokenrol. Između toga da slušaju one koji to čime se bave rade ako ne najgore, a ono potpuno irelevantno, na globalnom nivou, slušale su prvake sveta u svojoj oblasti. A kad smo već kod sveta, Goran Bregović je kao i srpski slušaoci iskusio i ovaj i onaj žanr, a znamo sa kojim je ušao u globalnu trku.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)