TAKSIMETAR

Proteklih dana na internetu smo bili preplavljeni novim reklamama za Jugoslovensko dramsko pozorište u kojima se simulira „skrivena kamera“ – glumci voze taksi i prepričavaju građanima zanimljive zaplete pozorišnih drama „kao da su se njima desili“ a na kraju vožnje im odaju da je reč o skrivenoj kameri, promotivnoj akciji i pozivaju ih da dođu u pozorište i pogledaju tu priču u adekvatnoj interpretaciji.

Ova populistička marketinška akcija umnogome podseća na kampanju Beogradske filharmonije od pre nekoliko godina u kojoj su oni pokušavali da izazovu „grižu savesti“ građana što ne dolaze, serijom agresivnih i besmislenih gestova, od iznenadnih svirki pred kafićima na Dorćolu do bilborda na kojima pitaju građane prepoznaju li prvu violinu Filharmonije.

Posle inicijalnog malograđanskog oduševljenja kampanjom Filharmonije, neumitno je došlo i do smirene procene njenog pogubnog efekta koji inače nije samo lokalni fenomen. Naime, pre nekoliko godina su i brojni američki filharmonijski orkestri kritikovani zbog toga što su u pokušaju reklamiranja svog rada pribegli populizmu i pravili velike ustupke na planu repertoara.

Nesporno je da bi građani trebalo da nekada u životu posete Filharmoniju, barem da vide kako izgleda i gde se nalazi, ali smatram da je to prevashodno zadatak školskog sistema, dakle da deca treba da budu inicirana i naviknuta da prate dešavanja u kulturi. 

Međutim, onda se akcija popularizacije radi sistemski a ne površno kroz vic-reklame. Naime, ako pažljivo analiziramo reklamu za JDP videćemo da je ona učinila sve nasuprot principima na kojima je ta kuća podignuta. Glumci su u ovim reklamama svedeni na zabavljače, kafanski kliše – „glumac, kaži nešto smešno“ doveden je do paroksizma. Ako tome dodamo da su glumeći likove i uvodeći putnike u zaplet komada promovisali svoj teatar, onda su ga lažno reklamirali. Naime, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, publika može pogledati briljantnu postavku „Otela“ ali predstava Miloša Lolića sasvim sigurno nije za onoga koga je zainteresovalo šta će biti na kraju priče o crncu koji je zavoleo devojku iz ugledne kuće.

Promovisati JDP kao pozorište u koje treba doći da bi se videlo „šta će da se desi na kraju komada“ isto je kao promovisati Mercedes u reklami koja kaže da je dobro imati bilo kakav auto.

Međutim, u zemlji u kojoj se i Mercedes, auto za čiju se cenu ne pita, promoviše reklamama u kojima se objašnjava kako se može uzeti na male mesečne rate, nema razloga da se i JDP ne svede na „muzejsko pozorište“ iako ono to nije, od svog osnivanja do danas.

Kada na to sve dodamo da je kampanja počela na kraju sezone, dakle onda kada narod eventualno nadahnut viralnim videom zapravo ni nema puno prilike da ide u pozorište, reklo bi se da ove reklame više služe za egzibiciju marketinškoj agenciji, kako bi popravila imidž ove prokazane profesije koja je kod nas godinama bila neraskidivo vezana sa najkorumpiranijim segmentima politike i medija, nego samom JDPu.

To nas dovodi do završnog obrta koji vrca od dramske ironije. Naime, ugledno pozorište koje se diči komadima u kojima preispituje razna životna, filozofska i istorijska pitanja služi kao svojevrsni smokvin list za fejslifting imidža jedne marketinške kuće, čime ozbiljno diskredituje svaki svoj pokušaj socijalnog angažmana i progresivnosti.

No, pozorište i marketing su odavno postali interna šala ljudi na vlasti, nekada onih koji su bili lojalni DSu, sada onih koje nije stid da budu lojalni ovom novom sistemu u kome postoji samo jedna partija, pa samim tim ne čudi da se stvara sinergija tog umetničko-marketinškog kompleksa.

Naime, i jedni i drugi zapravo svoju „umetnost“ baziraju na državnim subvencijama, jedni oslanjajući se na javno finansiranje, drugi radeći za javna preduzeća. Ovim prvim smo međutim verovali da su stvarno umetnici, a da im mi svojim porezom kupujemo autonomiju. Ovim drugim nismo verovali ništa jer su političke veze upadljivo uticale na to ih javna preduzeća biraju za svoje saradnike.

Sada se to sve izmešalo, pitanje je samo da li se vožnja završila ili tek počinje. U svakom slučaju, znamo da nije besplatna.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)