KO PSUJE ZLO NE MISLI

Zabrana psovanja u Rusiji deluje podjednako bizarno i asptraktno kao i tamošnja zabrana „propagiranja homoseksualizma“. Dakle, proskribuju se određene forme ispoljavanja jezika i seksualnosti iako se jasno sama supstanca tih zabranjenih činova ne može ukloniti. U slučaju, kako rekoh, krajnje apstraktne zabrane „propagiranja homoseksualizma“ koja ne podrazumeva i kriminalizaciju same homoseksualnosti, možemo prepoznati gest kojim Rusija „pokazuje zube Zapadu“ i besmislenim zakonom, koji je podložan različitim interpretacijama, nadoknađuje nespremnost da se ratno angažuje u Siriji, tada godućem žarištu, Stoga i zabrana psovanja koincidira sa eventuanlnom tzv. „donbaskom izdajom“ odnosno podbunjivanjem naroda u Ukrajini i potonjim ukidanjem podrške za njihove ciljeve kada je vrag odneo šalu, prolivena krv i stvorena atmsofera neumitne odmazde.

Psovanje je dakle zabranjeno ali nisu zabranjeni događaji koji mogu navesti čoveka da opsuje. Slično kao i u slučaju „homoseksualizma“.

Zabrana psovanja u medijima i umetničkim formama deluje kao prilično bizaran zakon ali ona u sebi ima veliki populistički kapacitet, naročito među konzervativnijim i starijim glasačima. Putin evidentno pokušava da oformi ideologiju kako bi i na tom polju mogao da parira Zapadu, i njeni oslonci su porodica, država i tradicionalistički kulturni obrasci.

Dok je populizam zabrane „propagiranja homoseksualizma“ u sebi nosio predznak udara na liberalne vrednosti koje promoviše Zapad, a naročito na njihov kompromitovani mit „ljudskih prava“, zabrana psovanja zapravo predstavlja pokušaj da se ukaže na interni problem erozije nacionalne kulture koja je u Rusiji takođe pod udarom konzumerizma, kojekakvog šunda i toksičnih televizijskih sadržaja. Dakle, zabrana psovanja usmerena je na lokalni problem ali sama po sebi ne može da istera sve demone sa ruske medijske scene.

Naprosto, previše zapadnog eskapističkog otpada je izvezeno u Istočnu Evropu da bi se taj problem lako rešio. Tehnički, i u srpskim rijaliti emisijama psovke ne mogu da se čuju, prekrivene su pištanjem, ali to „sakrivanje“ psovke je performativ – iako ne čujemo šta su učesnici rekli nama je dovoljno nagovešteno da sami rekonstruišemo celu reč. Dakle, pištanje ne samo da ne prikriva psovku već je i akcentuje.

Ulazak toksičnog medijskog otpada sa Zapada u formi tabloida ili rijaliti emisija bio je poguban iz prostog razloga što je prenet iz društava sa visokim stepenom socijalizacije i zaposlenosti u predele kojima vlada ekonomski kolaps. Odjednom je materijal koji je služio kao „slatki greh“ zaposlenih i emancipovanih odnosno „opijum za mase sa socijalnog dna“ došao u društva gde se nametnuo kao jedna od dominantnih formi javnog života.

Kao i u svakodnevici, tako i u medijima, pa i umetnosti, psovka je posledica a ne uzrok. Retko ko psuje preventivno. Međutim, isto tako, kada psovke postanu osnovni način izražavanja, podiže se „radna temperatura“ i za problematično delovanje.

Zato, čak i da nema oportune dnevnopolitičke agende Putinovog režima, zakon o zabrani psovanja mahom leči posledicu i vrlo malo vrši prevenciju daljeg razbuktavanja uzroka.

Ipak, pogrešan način na koji su se Rusi uhvatii u koštac sa erozijom svoje kulture i sistema vrednosti, ne znači da drugi, među njima i mi, ne treba da razmislimo o nekim merama. Samo što one ne treba da budu bizarne, iskorišćene za maskiranje drugih političkih promašaja, već autentične i promišljene.

Društvo sa erodiralom kulturom uostalom ni ne vredi braniti na drugim frontovima, tim Čerčilovim citatom nam je ionako napunjena glava prošle godine kada su umetnici tražili još novca za svoje projekte. Ti projekti nam nisu značajno unapredili kulturu ali smo bar naučili jedan inspirativan citat.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)