EKONOMIJA ČITANJA

Kao što je Sajam knjiga postao manifestacija na kojoj se obavi veliki deo godišnje trgovine knjigama, tako je i leto postalo period kada se najviše čita. Pored ekonomisanja novcem, čitaoci dakle ekonomišu i svojim vremenom. Dok je kupovina knjiga na Sajmu u principu opravdan manevar koji može vrlo povoljno uticati na kućne biblioteke građana jer tamo mogu pronaći i aktuelnu produkciju i antikvarne knjige, i mnogo toga što nije u redovnoj ponudi knjižara ili barem nije izloženo na vidnom mestu, čitanje tokom leta može imati ozbiljnije posledice.

Naime, građani su preko godine zasićeni zurenjem u ekrane na poslu i čitanje raznih parametara na raznim uređajima tako da čitanje štampanih formi u slobodno vreme predstavlja luksuz koji mnogi sebi ne mogu da dozvole. Međutim, pauze poput vožnje gradskim prevozom, letnji odmori, boravak na plaži, van posla i grada, otvaraju mogućnost da se čovek lati knjige. Otud je određena forma literature i dobila naziv „knjige za plažu“, što može imati i pežorativnu dimenziju. I zbilja, pod takvim štivom se obično smatraju knjige koje ne zahtevaju preveliku pažnju, ne teraju na duboko razmišljanje niti bude mučna osećanja. No, kada je čovek preko godine zasićen čitanjem svega sem knjiga, nema razloga da se mentalno štedi čitajući na plaži.

Svakako da čitanje na odmoru, na kupalištu ili u nekom ugostiteljskom objektu ne podrazumeva nošenje beležnice, sporedne literature i podvlačenje, ali ne mora automatski biti vezano za šund-literaturu koja se već jako dugo podvaljuje kao prijatno štivo.

Nekoliko knjiga ovog leta mogu spojiti „lepo i korisno“, u dinamičnoj formi ponuditi sadržaj koji će na kraju ipak oplemeniti čitaoca. Oni koji vole da recimo čitaju duhovite rukopise ne bi smeli da propuste roman Branka Dimitrijevića „Osveta Malog princa“, izdanje Čarobne knjige. Za razliku od ranijih Dimitrijevićevih romana čija se fabula lako mogla prepričati, između ostalog i zato što je on po struci dramaturg i radnja mu je uvek ispred pripovedanja, u ovom ostvarenju čini sve obrnuto. Dimitrijević piše rukopisom koji je vrlo blizak Vudiju Alenu koji je, kao što znamo pored filma i teatra, ostavio i simpatičnu literarnu zaostavštinu. Međutim, vudialenovski rukopis je u ovom slučaju iskorišćen za pričanje jedne uzbudljive mentalitetske priče koja po strukturi i entropičnosti podseća na Tomasa Pinčona. A ako uporedite naslovne strane Dimitrijevićeve „Osvete“ i Pinčonovoe „Skrivene mane“, videćete da je i sam izdavač aludirao na ovu vezu. Prava je šteta što NINov žiri nije prepoznao kvalitet Dimitrijevićevog dela, naročito jer je prošle godine bio senzibiliziran za ovu vrstu poetike i podržao neuporedivo inferiorniji roman Slobodana Vladušića „Mi, izbrisani“. „Osveta Malog princa“ je savršeno lokalizovano ukrštanje Vudija Alena i Tomasa Pinčona, štivo za ljude koji imaju smisao za humor, radoznalost i popularnu kulturu.

Iako nisam preveliki ljubitelj slučajeva kada pisac „visoke književnosti“ radi krimić – „Crveni april“ Santjaga Ronkarolja, u izdanju Lagune, pokazuje da se ovaj peruanski laureat vešto snašao u žanru a da se pritom nije lišio ubitačne socijalne kritike i kopanja po ožiljcima koje su u peruanskom društvu ostavili represivni postupci režima protiv pobunjenih levičara. Za razliku od „pisaca visoke književnosti“ koji se obično služe konvencijama kriminalističkog romana kao kosturom za svoje ideološke rasprave i na kraju završavaju sa raslojenim delima u kojima struktura nema nikakve veze sa sadržajem i vice versa – „Crveni april“ zbilja jeste punokrvni krimić, možda baš zato što je osnovna piščeva tema – zločin.

Srbi pišu sve više krimića. Neki od njih poput „Tito je umro“ Mirjane Novaković čak uspevaju da zaintrigiraju. Ali ipak Skandinavci i na filmu i u književnosti još uvek uspešnije prikazuju srpske kriminalce od naših autora. Laguna je nedavno objavila roman „Laka lova“ Jensa Lapidusa koji je u našim knjižarama bio donedavno dostupan u jako kvalitetnom izdanju VBZa sa ozbiljnim prevodom i anotacijama. Izuzev čudnog izbora imena, nekadašnji advokat a sada krimi-pisac Lapidus vrlo ubedljivo prikazuje srpsku mafiju u Švedskoj koja je u vreme Joksine vladavine uspela da ostvari dominaciju. Ipak, u korenu priče je jedna od tema koja se neumitno uvek otvara a to je da li je moguće kriminalu prići kao čistom biznisu ili on mora ishodovati u nasilju. Lapidusovi romani su postigli ogroman uspeh. A ekranizacija ovog romana je započela veliki uspon švedskog reditelja Danijela Espinoze.

Konačno, udruženo izdanje Evro Đuntija i Blica „Dosije Snouden“ Luka Hardinga, predstavlja vrlo poučno štivo iz najmanje dva aspekta. Pitkim i argumentovanim rukopisom objašnjeno je ko je Snouden, šta je otkrio, na koji način je čitava planeta bila pod nadzorom i ono što je najvažnije – kako nastaju novinarska remek-dela poput onog koje su napravili Glen Grinvald i Gardijanova ekipa. Harding se služi dokumentima ali se „Dosije Snouden“ čita kao triler.

Kao što se dinamika čitanja i trgovine knjigama menja, tako se očigledno adaptiraju i pisci. Ove preporuke navide dela i autore koji su se izrazili „letnje“ a nisu izgubili na svojoj „kaloričnosti“.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)