NA RUBU VREMENA

Možda kasnim sa preporukom za gledanje filma „Na rubu vremena“ reditelja Daga Lajmana i možda je nudim u najgorem trenutku, kada se Mundijal zahuktao a ovaj film polako kopni sa repertoara, ali ukoliko se do kraja ovog leta pojavi neki bolji holivudski spektakl od ovog – moći ćemo da 2014. smatramo izuzetno uspelom sezonom. 

„Na rubu vremena“ je film koji će jedva povratiti uloženi novac i to na osnovu prikazivanja van Sjedinjenih Američkih Država čime pokazuje da je Tom Kruz danas više internacionalna nego lokalna zvezda i to na duže staze može označiti njegovo pomeranje iz fokusa holivudskih studija kojima komercijalni uspeh u Americi i dalje predstavlja fokus, manje zbog novca a više zbog kulturnog kapitala. Naime, film se smatra hitom onda kada je hit u Americi, čak i kada to cifre iz ostatka sveta opovrgavaju. Rečju, danas se reputacija holivudskog hita pravi kod kuće ali se novac zarađuje van Amerike.

Jedna od prepreka na putu novog Kruzovog filma prema statusu blokbastera bila je navodna nesposobnost publike da iz reklamne kampanje razume koji su aduti ovog filma pored naučnofantastične akcije, kao i da razlikuje „Na rubu vremena“ od njegovog prethodnog filma „Zaborav“ koji je takođe hodio teritorijom tvrđeg SFa.

„Na rubu vremena“ je međutim film koji se da vrlo lako opisati upravo na osnovu postojećih naslova, i to mu se ne mora uzeti kao mana - ako sagledavamo ovu temu iz filmskog ključa, možemo navesti naslove kao „Dan mrmota“ i „12:01“ kao kljulčne reference, oba su priče o junaku kome jedan dan kreće da se ponavlja.

U ovom konkretnom slučaju, glavni junak je major američke armije iz bliske budućnosti, zadužen za odnose sa javnošću. Kada vanzemaljska sila napadne Zemlju on nastupa u javnosti kao glavni promoter vojnog otpora združenih snaga protiv zavojevača sa drugog sveta. Posle sukoba sa glavnokomandujućim, ovaj plašljivi birokrata i propagandista biva poslat na front gde gine prvog dana, a onda se budi, gine ponovo i počinje da shvata kako će mu se taj dan ponavljati zauvek ukoliko ne uzme ozbiljnijeg učešća u ratu.

Uprkos sličnostima sa „Danom mrmota“, smatram da je potpuno pogrešno sagledavati film iz te vizure. Naime, iako će se ciklus završiti i onda kada se junak promeni, odnosno kada Kruzov lik pređe put od kukavice do heroja, suština je ipak u nadovezivanju filma na tradiciju kompjuterskih igara. Dakle, film u pogledu razvoja karaktera ima jasnu nit ali je forma praktično kao u igri, junak i gledaoci zajedno uče iz svakog neuspelog pokušaja i pokušavaju da dokuče kako da uspeju u svom naumu.

I u tom pogledu film „Na rubu vremena“ donosi dramaturgiju jedne nove generacije, i paradoksalno prolazi slabije od mnogih znatno površnijih ekranizacija kompjuterskih igara koje su postizale uspeh gotovo isključivo na osnovu brenda. Reditelj Dag Lajman u saradnji sa scenaristima uspeva da prodre u samu suštinu igračkog iskustva i da iz njega izvuče emociju, ono što su mnogi osporavali igrama i na tom nivou ih onemogućavali da steknu status umetnosti.

Verujem da bi autori filmova po igrema trebalo da obrate pažnju na ovaj naslov jer je jedna od njihova grešaka između ostalog u tome što rekonstruišu milje i likove ali ne i efekat koji ostavlja sama igra.

Ljubitelji istorije filma sa druge strane mogu prepoznati dosta sitnog veza u nizu detalja. Ključne bitke sa vanzemaljcima se dešavaju u Verdanu i Normandiji, kao u Prvom i Drugom svetskom ratu, a Kruzov lik propagandiste kog šalju na front jasna je parafraza Garnerovog junaka iz satiričnog remek-dela „Amerikanizacija Emili“. Širom filma raspoređena su još neka vrlo ljupka „kinder“ jaja sa filmofilskim iznenađenjima, a našoj publici će naročito biti zanimljivo to da jednog od članova udarne jedinice igra Dragomir Mršić, glumac našeg porekla koji se proslavio igrajući srpskog mafijaša u filmu „Laka lova“ Danijela Espinoze.

Kad je reč o brendovima, „Na rubu vremena“ je izašao tokom leta koje je ponovo preoptrećeno nastavcima uspešnih filmova, ekranizacijama narativa o igračkama, ekranizacijama stripova i romana. Ipak, „Na rubu vremena“ odskače kao originalan materijal iako je zvanično baziran na romanu Hiroshija Sakurazake. No, javna je tajna da je prvobitni scenarista filma zapravo iskoristio Sakurazakin roman kao svojevrsnog trojanskog konja ne bi li ponudio svoj scenario pošto je shvatio da će producenti veću pažnju obratiti na nešto što je već oslonjeno na postojeću intelektualnu svojinu nego na nešto originalno. 

No, sva ova formalna rešenja na stranu, i pouke koje se mogu izvući, „Na rubu vremena“ zapravo sadrži sve one potrebne elemente koje čekamo godinama - ima zanimljive likove, finu dozu humora, žustru akciju paklenog intenziteta, zaplet i premisu koji su neprekidno zanimljivi, i jedan visoko izražen rediteljski instinkt.

Upravo u pogledu rediteljskog instinkta, moram ovaj film uporediti sa vrlo različitim a zapravo vrlo sličnim filmom – „Početak“ Kristofera Nolana. Naime, Nolanov film je nosio u sebi slične "igračke" detalje, maltene kao da se razrađivao po nivoima, sa sve elementima koji menjaju „fiziku igre“ (nivo koji se dešava na snegu npr.). Uz sve nesporne kvalitete Nolanovog filma, Lajman se pokazao kao reditelj sa čistijim "filmskim" instinktom pre svega u tom pogledu što je podjednako "složenu" priču ispričao sa mnogo manje "tutoriala" odnosno „igračkih uputstava“, mnogo manje odmorišta u kojima junaci zastanu da objasne o čemu se radi, gde su, šta su im namere i ciljevi. Najbolji primer za to je završnica filma, odnosno završni "preokret" u kome se na jednostavan vizuelni način, bez ijedne replike plasira zapravo vrlo složena tačka u zapletu.

Kruz je izvanredan u toj transfomaciji iz kukavice u heroja, i svakako je zanimljivije gledati ga kad je kukavica nego kad je heroj čim proširuje svoj repertoar. Njegova partnerka u ovom filmu, Emili Blant je 2005. govorila kako bi radije bila siromašna pozorična glumica nego podrška u skupom Kruzovom akcijašu. Pogazila je reč ali nije pogrešila.

Kao što u izvesnom smislu „Na rubu vremena“ možemo nadovezati na „Skakač“ u filmografiji Emili Blant, isto tako se još više može nadovezati na Kruzov inače vrlo solidan „Zaborav“, ali je „Rub“ još energičniji i ekspresivniji. Ipak, u osnovi, reč je o filmovima slične glumačke mehanike, gde se Kruz uparuje sa uglednom britanskom glumicom a protivnik su vanzemaljci koji su složeniji nego što smo navikli.

Upravo vanzemaljci kao protivnik možda mogu da se čitaju kao ključ za internacionalizaciju Kruzove glumačke persone. On je imao iskustvo u raznim žanrovima, bio vrlo uspešan i u krimićima i u ljubićima, ali zaokret prema tvrđem SFu u poslednjih nekoliko sezona nagoveštava da je Holivud zapravo odlučio da ga smesti u žanr kojim suvereno dominira širom sveta, odnosno u kom nema nikakvu lokalnu konkurenciju.

Kraj filma donosi vrlo suptilnu mešavinu tragičnog ishoda i hepienda, i nudi više čitanja. Međutim, najveći optimizam nalazimo na špici kada se film završi – na mapi Evrope bliske budućnosti, u kojoj besni rat sa vanzemaljcima - Kosovo je u sastavu Srbije. 

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)