ŠKOROLIKS

Smena Srđana Škora sa mesta šefa deska u „Novostima“ otvara novo poglavlje u represiji nad medijima u Srbiji. Posle ovog slučaja shvatićemo kako u našim medijima više ništa nije isto, odnosno isti su zahtevi ali se klima nepovratno promenila.

Škorov televizijski nastup je javnosti već dobro poznat i nema potrebe da se ponovo prepričava. Ipak, vrlo je važno sumirati šta se zapravo u njemu desilo – Škoro je naime naveo nekoliko dobro poznatih činjenica o sastavu nove Vlade i nepovoljno ih protumačio, i to sasvim u skladu sa krajnje konvencionalnim kriterijumima. Aforističaru „Novosti“ je potom bilo zabranjeno da podrži Škora aforizmom o „čoveku koji je rekao ono što svi mislimo“. Ali taj aforizam nije do kraja precizan. Trebalo je da kaže, „čovek je rekao ono što smo svi vaspitani da mislimo“.

Potom sledi kazna za Škora, trapava smena koja se može tumačiti i ovako i onako, u rasponu od ishitrene reakcije na nezadovoljstvo vladajuće stranke, do pravdanja menadžerske odluke pritiskom Vlasti. Ipak, šta god da su motivi za smenu, njen rezultat je jasan, ovo je veliki autogol za vladajuću stranku i biće vrlo zanimljivo kako će ona posle njega pokušati da se vrati u igru.

Zašto je klima u medijima drugačija nego ranije?

Za početak, razlika je u tome što je po svemu sudeći multipolarnost srpskog političkog bojišta stvorila utisak kod novinara da postoji prostor za različite stavove. Sada naša scena ponovo postaje monopolarna, dakle neće biti strpljenja za različite poglede. Novinari još uvek ne stižu da se naviknu na to. Otud, imamo ovakve incidente jer niti su novinari svesni da su se stvari promenile niti su visokotiražni mediji detaljno očišćeni kao u Miloševićevo vreme.

Pritisak na medije sada postaje dvosmeran. On će se javljati i odozgo - od Vlasti, i odozdo – od naroda koji je nadražen da okrene novi list, barem dok ne shvati šta okretanje novog lista znači. U zemlji gde su se mediji profilisali tako da ne pišu ono što treba nego ono što redovna publika očekuje od njih, taj pritisak odozdo može uniformisati stavove brže od onog iz Vlasti.

S druge strane, ovu vrstu entuzijazma za državnu politiku Milošević nije uspevao da generiše čak ni u trenutku kada je država bila napadnuta od strane NATO pakta. Iako su tada barem svi novinari koji su služili vojsku imali priliku da se sete zakletve i ugovora sa državom koji su potpisali na „dan svečane obaveze“, bilo je puno disonantnih tonova. Odanost evrointegracijskom i neoliberalnom katehizisu je očigledno jača od zakletve koja je trebalo da stupi na snagu kada su prve bombe pale na Jugoslaviju.

To nas vraća na temu „čišćenja medija“. Naime, mediji Miloševićevog vremena jesu očišćeni od kadrova koji se nisu slagali ali su svi ti kadrovi naišli na raširene ruke u kućama koje su pripadale tzv. „civilnom sektoru“, stranim vlasnicima ili direktno stranim državama. Danas više nema takve dobrodošlice za novinare koji se ne slažu sa vladajućom garniturom pošto nema ni snažne strane podrške opoziciji.

Dušan Mašić, nekadašnji rukovodilac B92 napisao je zanimljiv tekst o tome kako su Srbiji potrebni antivladini mediji kako bi se konsolidovala opoziciona misao. U tom inače korisnom tekstu ipak postoji jedan ciničan detalj – Mašić naime kaže kako oglašivači imaju interesa da se reklamiraju u mediju koji će imati simpatije brojnog biračkog tela koje nije glasalo za vlast. Pa ipak, iako se sećam „komercijalnih“ reklama na B92 i drugim medijima „civilnog sektora“ teško mi je da prihvatim da bi ijedan takav „glas“ mogao opstati bez politički motivisane strane finansijske pomoći. Ako tome dodamo neprekidnu mantru same Vlade o slabosti privatnog sektora i dominacije javnog, logično je pretpostaviti da se ključni deo novca za oglašavanje i crpi iz javnog novčanika ili iz privatnog koji želi da se umili Vlasti.

Međutim, iako je situacija sa medijima mračna, sudbina će se možda krajnje ironično poigrati sa Škorom. Naime, Milošević je gajio svoju opoziciju. Ne samo da je mnoge stranke sam osnovao već joj je agresivnom negativnom kampanjom davao na značaju. Uostalom mnogi opozicionari iz tog vremena dan-danas sebe ponosno nazivaju „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“ iz prostog razloga što je period kada ih Milošević nije voleo bio jedini u kome je njihova egzistencija imala ikakvog smisla. Njima se jedino tada uopšte bavio neko iole ozbiljan.

Vučić je međutim čovek konsenzusa. On želi da svi, uključujući i one koji se ne slažu sa njim, budu deo njegovog tima. Zato me ne bi čudilo da Škoro bude novi čelnik „Novosti“ ili Vladin savetnik za medije. To ne znači da pojedini novinari neće nailaziti na neprijatnosti, ali one će biti tihe, i biće sve efikasnije što su disonantni tonovi diskretniji.

Kad je reč o timu koji pobeđuje, širenje konsenzusa na duže staze može povećavati Vučićevu moć ali će je u jednom trenutku samo naglo ukinuti. Kada svi budemo vlast, niko više neće biti vlast.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

CENA OSMEHA

Zamislite seriju reklama za samoposluge u kojima se predstavlja struktura cene neke robe, recimo mleka. Reklama počinje u seoskom domaćinstvu, gde domaćin muze kravu i nosi ga na otkup. Tu saznajemo prvu cifru, za koliko se otkupljuje mleko. Potom vidimo cenu mleka koje odlazi proizvođačima. Zatim, sledi nabavna cena prerađenog mleka koje ide u prodaju. Potom, se prikazuje transport, skladištenje i prodaja pa se ispisuje i njihova cena. Sve završava iznos poreza i raznih taksi. Sledi zbir koji važi u samoposluzi, cena za koji građani mogu da kupe mleko i slogan, „Ne može jeftinije od ovoga“. Eventualno, dok se reklama gasi može da se pojavi još i mali detalj – Prodavačica se osmehuje a spiker naglašava, „Osmeh dobijate besplatno“.

Šta bismo postigli ovom reklamom?

Za početak, cena proizvoda postala bi transparentna. Čak i ukoliko je neka od usluga u preradi ili plasmanu mleka precenjena, građani bi sa time bili upoznati i sami bi mogli da procene.

U protivnom, suočeni smo sa reklamama koje neprestano insistiraju na cenama a gledaocima uopšte nije jasno koliko dobijaju tim eventualnim sniženjima, prazničnim ponudama i poklon paketima. Još je Slavoj Žižek primetio taj fini detalj da je roba čiji se određeni procenat poklanja kupcu, recimo flaša osvežavajućeg pića gde je četvrtina gratis, besplatna samo ako se taj proizvod kupi i da je nemoguće otići u radnju i bez kupovine natočiti ono što je besplatno. Međutim, u ovoj inflaciji reklama u kojima je glavni akcenat na pojeftinjenjima, mi više uopšte ne možemo ni da prepoznamo povoljnost.

Pored usluga čija je cena inače krajnje netransparentna, kao što su na primer ponude mobilnih operatera, u reklamama se često predočava ekonomičnost proizvoda koju gledalac teško može da prepozna i proceni. Međutim, u toj priči o povoljnostima krije se jedan novi trend.

Naime, konzumerizam se u našem društvu pre svega odlikovao potrebom građana da dođu do statusnih simbola i načina života koji je odlikovao strane, prevashodno zapadne uzore. Otud je marketing baziran na načinima života koje ovaploćuju pojedini proizvodi godinama funkcionisao kod nas, na sličan način kao i u svetu. Određena lokalna specifičnost bila je vezana za šaljiv ton reklama za bankarske kredite koja nije svojstvena na svim drugim tržištima.

Danas imamo promenu paradigme – glavni adut više nije način života već štednja. Imamo reklame za supermarkete u kojima se kupovina više ne prikazuje kao vesela i glamurozna aktivnost već kao strateško planiranje kako bi se uštedeo novac. Čak je i luksuzna roba za čiju se cenu ne pita, koja pretenduje na to da je kvalitetna a ne jeftina, počela da se reklamira sa idejom uštede. Recimo, u gradu su neko vreme stajali bilbordi sa Mercedesima i predlogom kako se oni mogu povoljno kupiti. A barem za Mercedes znamo da nikada nije bio automobil koji se kupuje da bi se uštedelo.

Umesto, vesternizovanog srpskog građanina koji konačno može da živi kao Parižanin ili Njujorčanin, naš marketing danas stvara sliku ekonomičnog, marljivog nevoljnika koji uprkos krizi čiji se kraj ne vidi, ipak može da priušti ponešto što će mu život učiniti prijatnijim.

Najveću promenu pretrpele su reklame za bankarske kredite, taj ključni aspekt svakog konzumerizma. One su i dalje šaljive ali sada stavljaju akcenat na refinansiranje već preuzetih obaveza. Njeni protagonisti su sve češće žrtve vlastitih kredita ali je humoristički ton ostao isti. Recimo, imamo junake koji se opuste dobacujući se loptom sa nevidljivim partnerom preko zida pa ih onda iznenada zgnječi ogromna lopta ili pak idu poliveni hranom po gradu kako bi pokazali da su „u sosu“. Nasmejanu lakoću upadanja u nevolje nasledio je utisak kako je moguće očuvati osmeh i u procesu oporavka.

Iz svih ovih razloga još uvek niko nije spreman da nam prikaže pravu cenu proizvoda. Oni su uostalom, što se reklame tiče, oduvek bili najjeftiniji. Ali sada su jeftiniji nego ranije jer se u cenu uvek uračunava i mogućnost kupaca da plate. Ona je sada opala, možda čak do tačke da će uskoro osmeh našeg građanina postati najređa i najskuplja roba.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

KRALJEVAČKA PRESUDA

Krajem prošle sedmice, u Kraljevu se desila tragedija – navodno nezadovoljan rezultatima lečenja, pacijent je ubio hirurga. Ovaj užasni incident, međutim, ukazuje na ozbiljne probleme koji postoje u našem zdravstvu.

Razjareni pacijent je povukao obarač ali srpsko zdravstvo mu je dalo pištolj u ruku.

Kako?

Za početak, naše zdravstvo kroz sinergijsko dejstvo korupcije među lekarima, česte nekompetencije i neodgovoran odnos medija, odavno nema poverenje građana. Setimo se nekoliko talasa medijske histerije u vreme svinjskog gripa. Prvo je javnost besnela zašto nisu nabavljene vakcine. Onda, kada su vakcine nabavljene, mediji su počeli da opstruiraju vakcinisanje tvrdeći da su ove toksične. Nekoliko nepotpisanih izvora, blogera i protivnika Svetske zdravstvene organizacije dovelo je do toga da apeli lekara na vakcinisanje ne budu uslišeni. Konačno, kada je kroz niz mera sprečeno širenje zaraze, otvorilo se novo polje medijske histerije – zašto nije više ljudi umrlo od svinjskog gripa kako se prognoziralo?

Sve to vreme, u javnosti se pojavljuju lekari sa imenom i prezimenom, a nasuprot njih se nikad ili vrlo retko pojavljuje iko iole kompetentan da zastupa suparnički stav. Takav odnos medija u spoju sa slučajevima korupcije, koji su zainteresovali i policiju, doveo je do toga da pacijenti više nikome ne veruju.

Bolest je vrlo klizav teren. Da li je lekar pogrešio, ili za tu bolest nema leka, obično ostavlja isti efekat na pacijenta i mora se računati da on ne može potpuno racionalno proceniti svoje stanje. U tom pogledu, kraljevački slučaj zapravo ne govori o tome da li je hirurg kriv ili ne.

Reč je o tome da je pacijent bio nezadovoljan svojim stanjem, poverovao da je hirurg za to kriv i ubio ga. Sve je to moglo biti sprečeno da je pacijent posle hirurškog lečenja, bio lečen i zbog svog nezadovoljstva ishodom. Ipak, znajući naše lekare i njihovo apsolutno odsustvo sluha za teškoće pacijenata tik izvan delokruga najuže specijalnosti, sklon sam da poverujem kako je ubica bezobzirno otpušten i prepušten da se sam nosi sa svojim bolom.

S druge strane, ako imamo u vidu neefikasnost našeg sudstva, nefunkcionisanje lekarskih komora i kolegijalnu solidarnost lekara itd. teško je i najsocijalizovanijem čoveku da osmisli sankciju za lekarsku grešku. Stoga, u afektu, naročito ako se suočava sa smrtnim ishodom, vrlo lako može da posegne i za ovom vrstom odmazde.

Kraljevačka tragedija je stoga odnela dve žrtve – lekar je izgubio život a pacijent je postao ubica. Obe žrtve međutim idu na račun zdravstvenog sistema koji je zastareo i računa na to da su pacijenti nemoćni nevoljnici a lekari plemenski vračevi kojima se svi klanjaju. 

Iako u srpskoj politici lekari i dalje imaju vrlo visoko mesto, a sećamo se početka višestranačja kada su oni bili najzastupljenija profesija u Skupštini Srbije, autoritet im je ipak opao. Kod nas su lekari oduvek imali status svojevrsne aristokratije, klase za sebe, uživali su u tom položaju – ali svaka aristokratija se pre ili kasnije suočavala sa time da kao što stiče veliku moć na iracionalan način, za svoje greške često biva kažnjena nasiljem. Ovaj čin lekaroubistva stoga treba da ima politički efekat prvorazrednog terorističkog akta i da se umesto puke ljudske tragedije pretvori u zametak ozbiljnih reformi u zdravstvu, pre svega u domenu odnosa prema pacijentima.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

MI SMO MI

Napustio nas je Vujadin Boškov i svedočimo o brojnim vrlo nadahnutim nekrolozima koji nabrajaju njegove titule, značaj za razvoj pojedinih klubova i igrača. Ipak, retki među njima uspevaju da proniknu u samu suštinu njegove fudbalske filozofije koja ga je učinila jednim od najuglednijih stratega svoga doba, i verovatno najznačajnijim trenerom u istoriji srpskog modernog fudbala.

Boškov se po mnogo čemu izdvajao od naših trenera. Za početak, umeo je da se nosi sa asovima. U jednom intervjuu dok je još bio aktivan, na pitanje, ko je najbolji igrač kog je trenirao, odgovorio je - „Vijali“ a na pitanje ko je najbolji igrač kog je gledao, odgovorio je - „Maradona“.

Međutim, Boškovljev posao sa asovima svetske klase kreće početkom osamdesetih kada je u prvi tim Reala uveo Kamača, kasnijeg velikana španskog fudbala i na terenu i na klupi.  U tom sastavu bio je i Miljanićev učenik Del Boske koji će potom postati jedan od najtrofejnijih reprezentativnih trenera u istoriji ali i legenda Reala Huanito, vešti dribler problematičnog karaktera, kome su navijači i posle smrti nastavili da kliču svakog sedmog minuta kada se igra kod kuće.

Potom u Sampdoriji vodi Roberta Manćinija i Đanluku Vijalija u napadu, i pretvara ih u funkcionalan tandem iako selektori poput Bearcoa i Sakija sa njima nisu mogli izaći na kraj, sa Đanlukom Paljukom na golu i sredinom terena na kojoj su bili Atilio Lombardo i Srećko Katanec. Po povratku u Sampdoriju vodio je i Vinćenca Montelu u jednoj od golgeterski uspešnijih sezona. I Vijali i Manćini i Montela ušli su na velika vrata u svet trenerskog posla. Manćini je potom i na klupi postao velikan, a Montela je na dobrom putu da mu se pridruži.

U Romu je doveo Sinišu Mihajlovića, tada kao igrača sredine terena, gde se pridružio Tomasu Hesleru, sa Aldairom u odbrani i Kaniđom u napadu. Ipak, najvažniji događaj te sezone jeste debi Frančeska Totija kog je Boškov kao šesnaestogodišnjaka uveo u igru a ovaj je postao ikona Rome i megazvezda svetskog fudbala - i to starog kova jer nikada nije napustio svoj matični klub.

Pored velikih imena sa kojima je izlazio na kraj, donosio je i rezultate. Sa Vojvodinom je osvojio prvenstvo SFRJ u oštroj konkurenciji barem četiri velika i jaka kluba. Potom je u Španiji osvojio duplu krunu sa Real Madridom, praktično nasledivši Miljana Miljanića na klupi „kraljevskog kluba“, i to početkom osamdesetih, kada je konkurencija u tamošnjoj ligi bila izuzetno jaka, pored tradicionalnog rivala katalonske Barselone i umereno baskijski Real Sosijedad je imao izuzetne rezultate, a Frankova strateška okrenutost „kraljevskom klubu“ počela da se Madriđanima obija o glavu. Sa Realom je došao do finala Kupa šampiona koje je izgubio od Liverpula.

Konačno, sledi period najvećih uspeha u istoriji Sampdorije, kada je ispunio ambicije agilnog predsednika Mantovanija, osvojivši italijansko prvenstvo, dva kupa, Kup pobednika kupova i prošavši u finala Kupa šampiona i Kupa kupova koja je izgubio od Krojfove Barselone iz „drim tim“ faze.

Boškovljevi trofeji su osvajani u surovoj konkurenciji, nijedan od njih nije izboren u periodu lagane dominacije kluba koji je vodio ili bilo koje druge vrste kadrovske odnosno finansijske nadmoći. Samo da bi osvojio Skudeto morao je nadmašiti snažni Milan - čiji je tadašnji sastav u jednoj nedavnoj anketi izabran za najbolji tim svih vremena, a za kupove se borio u konkurenciji pomenutih crveno-crnih, Maradoninog Napolija i svih ostalih italijanskih velikana. Mantovanijeva ulaganja su bila velika, ali sigurno nisu bila veća od Berluskonijevih, o tradiciji, snazi kluba i pozicioniranju u tradicionalno nepotističkoj italijanskoj ligi da i ne govorimo.

Specifičnost Vujadina Boškova je u tome što je svoje igračko ime izgradio nastupajući za Vojvodinu i reprezentaciju, između ostalog i kao deo tima koji je osvojio olimpijsko srebro. Trenersko ime je izgradio vodeći Jugoslaviju i Vojvodinu, bez dodira sa Zvezdom i Partizanom. Ipak, kada je postao trener pokazao je da ima „veliku fudbalsku ideju“ koja je retko krasila naše trenere koji su stasavali van „velikih fudbalskih institucija“. Primer jugoslovenskog trenera nesporne veštine ali „male fudbalske ideje“ recimo bio je Ivica Osim, a stručnjaci smatraju da je deo razloga za to i to što je stasavao u Željezničaru.

Ako licitiramo samo brojem titula, svakako da se po tome izdvaja Miljan Miljanić, ali je on svoje trofeje osvajao isključivo sa velikim klubovima kao što su Crvena zvezda i Real Madrid. Boškov je uspevao da osvaja trofeje i sa Vojvodinom i sa Den Hagom i sa Sampdorijom, a ostavio je značajan trag i u evropskim klupskim takmičenjima. A opet za razliku od Radomira Antića koji jeste vodio u svojoj karijeri i Real i Barselonu, u velikim klubovima je takođe umeo da se nametne i snađe, dočim je ovaj ostajao u domenu „uspešnog kriznog menadžera“ koji nije ni dobijao ni uzvraćao poverenje ambicioznih uprava.

Poslednji posao u karijeri Vujadina Boškova bio je pravi primer njegove trenerske vitalnosti. Preuzeo je jugoslovensku reprezentaciju u jednoj od najtežih situacija. Posle Živadinovićevog kratkotrajnog i u suštini neuspešnog režima, a zatim i NATO agresije, Boškov preuzima tim jedne izolovane zemlje i vodi ga u kvalifikacijama koje podrazumevaju dvomeč sa Hrvatskom koja u tom trenutku provocira našu javnost i usled teških političkih odnosa i zbog traumatičnog iskustva sa Svetskog prvenstva na kome su oni bili treći a mi suočeni sa velikim nepoverenjem u to da li je tim mogao više od „tesnog“ prolaska grupe.

Boškov je jednu potrošenu i sporno vođenu ekipu uspeo da provede kroz kvalifikacije, prevaziđe Hrvatsku u grupi, uprkos velikim tenzijama i da na Evropskom prvenstvu 2000. godine ostvari dva značajna uspeha koja tek treba da dostignemo. Tada je naša reprezentacija poslednji put uspela da prođe grupu i plasira se u eliminacioni deo, iznedri najboljeg strelca turnira, i tada smo poslednji put igrali na Evropskom prvenstvu. Ovi dometi ostali su u senci poniženja protiv Holandije, ali to je bila utakmica koju naš tim nije mogao da odigra dostojanstvenije – pao je u svlačionici, došao je iz zemlje koja je bila na kolenima, podržan savezom čiji će čelnici uskoro biti ubijani, a Holanđani su to samo ozvaničili na terenu.

Ipak, igra te reprezentacije sublimira Boškovljevu fudbalsku filozofiju – sposobnost da se nosi sa jačima i „veliku“, pobedničku fudbalsku ideju od koje nikada ne odustaje. Posle njega se nije pojavio trener koji je to mogao da ponovi baš zbog toga što se ideja izgubila.

Boškov je pažnju medija držao duhovitim izjavama od kojih se u svetu pamti ona „loro sono loro, noi siamo noi“ tj. „Oni su oni, mi smo mi“. Ta enigmatična izjava je prikladna i za pobedu i za poraz. Ono što našem fudbalu i trenerima već generacijama nedostaje jeste to „Mi“. Izlazeći na teren znajući ko su „Oni“, gubimo utakmice unapred, bilo da „Njih“ precenjujemo ili potcenjujemo.

Dimitrije Vojnov

  

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)