OBLIK GNEVA*

Previše smo duboko u poštovanju Teorije autora da bismo Srpski film definisali kao išta drugo nego kao film Srđana Spasojevića. Pa ipak, nema nikakve sumnje da je podjednak autor tog filma i njegov scenarista Aleksandar Radivojević, nekadašnji filmski kritičar i popularizator shock cinema pravca u srpskoj kulturi, kako kroz pisanje tako i kroz kultnu emisiju Šok koridor koja je išla na odavno ugašenoj beogradskoj lokalnoj televiziji Art.

U srpskoj kulturi, emisija Šok koridor, nazvana po čuvenom filmu Semjuela Fulera, danas ima kultni status, i posle ukidanja televizije na kojoj je emitovana, nastavila je da postoji u formi tribina u beogradskom kulturnom centru najvišeg ranga Dom omladine. Max Renn, glavni junak filma Videodrome Davida Cronenberga, sanjao je da svoju malu stanicu u Torontu obogati noćnim programom koji je skidao sa opskurnog signala koji je skinuo njegov verni tehničar. U Srbiji se putem Šok koridora ta njegova zamisao desila, mala gradska stanica dobila je kultnu emisiju po kojoj je postala ozloglašena u delu konzervativnih krugova (iako je imala visokopozicionirane fanove – recimo najbliža saradnica konzervativnog predsednika i premijera Vojislava Koštunice bila je fan i navodno je uticala da se prekine kampanja njene stranke protiv autora i emisije) ali je ostavila dubok pečat u srpskoj kulturi.

Šok koridor više nije u etru ali na nacionalnim frekvencijama zamenili su ga još bizarniji sadržaji. Ekspanzija reality programa u Srbiji krenula je na klasičan način. Prvo su to bili licenčni formati kao Big Brother ili Farmen koji su krenuli kao višemesečni pokušaji da se povećaju rejtinzi. Big Brother je kao holandski format koji je postao slavan u Britaniji i Americi krenuo sredinom dvehiljaditih prvo na televiziji B92, koja je bila namenjena urbanoj publici, liberalnih gledišta, sa idejom da joj generalno digne gledanost u čemu je tokom svog trajanja uspeo. U tom periodu populistička televizija Pink okrenuta kombinaciji populističkih šou programa, šund muzike, političkog senzacionalizma i skupog inostranog filmskog i televizijskog uvoza nije imala potrebu za takvim podsticajem gledanosti. 

Vremenom, B92 nije uspela da se fundamentalno podigne u gledanosti ni sa Big Brotherom ni sa prenosima Lige šampiona ali je reality preuzeo Pink. Prvo je po licenci radio Big Brother, potom Farmen, i to je ubrzo postala okosnica njihovog programa. Ono što se ispostavilo kao problem bile su licence – nijedna nije omogućavala da se reality emituje po ceo dan a gledaoci su želeli sve više i više. Na kraju, Pink je napravio vlastite reality formate u kojima je mogao da drži ljude neograničeno dugo, sa krajnje nejasnim takmičarskim okvirima i da taj program emituje po ceo dan, koliko god poželi.

Sa dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, Pink postaje njihov Fox News, ili ono što je Mediaset bio za Berlusconija, a integralni deo njihovog delovanja postaje nesputana propaganda vladajuće stranke i odustajanje od bilo kakvih novinarskih principa jer to privatna televizija sebi može da dozvoli i ne mora nikome da se pravda, reality show je dominantno programsko opredeljenje i danas njihova sezona traje celih deset meseci a preostala dva svako veče u formi kontakt programa idu višečasovne katarzične sesije u kojima građani telefonom sasipaju učesnicima u lice svoje primedbe.

Reality emisije su dugo imale devetomesečne cikluse, sinhronizovane sa trajanjem normalne trudnoće. Delovalo je kao da je to neki prirodan ciklusa praćenja jednog života – tih devet meseci u kojima gledalac prati stvarnost grupe ljudi u nekoj vrsti represivne izolacije. Danas, reality traje deset meseci a trudnoća od deset meseci daje bolestan plod.

Srpski mediji sada u tim desetomesečnim patološkim ciklusima proizvode samo škart.

Aleksandar Radivojević u svojim emisijama Šok koridor jeste prikazivao bizarne prizore iz shock cineme širom sveta ali to danas ljudi u srpskim reality emisijama zaista rade.

Motiv reality showa, motiv trudnoće, prešli su u novi nivo inspiracije – i Aleksandar Radivojević je o tome poželeo da snimi film.

Nimalo, slučajno, njegova glavna junakinja je trudnica, zove se Jelena, isto kao i glavna glumica u filmu Jelena Đokić. Ona je začela vantelesnom oplodnjom u godinama kada se to smatra čudom. Blizu je termina za porođaj kada joj se na telefon javlja misteriozni glas, predstavlja se kao content creator i traži od nje da ubije nekoliko ljudi. Ona se opire ali glas je kažnjava time što joj pokazuje da je svemoćan i da može ugroziti dolazak njenog deteta na svet.

Da li je taj entitet ono kako se predstavlja, a objašnjenje je metafizičko i teološko, ili je to samo njen psihički poremećaj uslovljen strahom, trudničkom manijom ili do tada neotkriven šizofrenijom, ne znamo tačno – međutim ona kreće na put osvete.

Treba da ubije jednog veoma popularnog influensera i da likvidira jedan reality show u kom je zarobljen mladi jurodivi momak.

Reality show se zove Ludnica i u njemu učestvuju psihijatrijski bolesnici. Groteskno? Samo naizgled. U Pinkovom reality showu Zadruga a pre toga u Parovima na televiziji Happy učestvovala je Miljana Kulić, mlada žena sa psihijatrijskom dijagnozom koja je u više navrata ostajala trudna u reality emisiji. Jednom je iznela trudnoću a ostale je abortirala a često je odluka o abortusu donošena u diskusiji tokom direktnog prenosa i sa uplivom razmišljanja raznih drugih marginalnih osoba i devijantnih ličnosti koje učestvuju među kojima su i osuđivani kriminalci.

Sve najluđe u pogledu miljea u kom se prvi rediteljski film Karmadona Aleksandra Radivojevića dešava praktično je deo srpske svakodnevice ili će postati sutra. U tim okolnostima, autor Šok koridora umesto transgresora, kolokvijalno rečeno „Ludaka“, mora preuzeti ulogu moralnog sudije koji donosi osvetu koja je sticajem okolnosti preuzela određene prakse shock cineme.

Međutim, kao što je bioskopsko formatiranje avangardnog i bordwellovski rečeno autorskog filma poznato kao art house vremenom postalo leksikon klišea koji izazivaju podsmeh isto koliko i oni koji krase visoku holivudsku produkciju, isto se desilo i tom shock cinema aspektu žanrovskog filma namenjenog festivalima. Danas već imamo podsmešljiv odnos prema tzv. elevated horroru kompanije A24 itd.

Karmadona je doživela premijeru u najelitnijoj selekciji tog festivalskog žanrovskog filma na svetu, u Midnight Madnessu na festivalu u Torotnu i krenula je potom na žanrovske festivale počev od Sitgesa pa nadalje. Međutim, koliko god Karmadona bila prototipski primer filma za Midnight Madness, ona u suštini danas možda više pripada nekim hrabrijim selekcijama mejnstrim kao što je recimo Coralie Fargeat našla svoje mesto sa filmom The Substance u Kanu, pre nego što će kasnije naravno biti i u Torontu itd.

Karmadona naprosto mnogo odstupa od klišea koji su zavladali u tom festivalskom žanrovskom izrazu. Jednim velikim delom jer Radivojević donosi gnev koji nije šala. Njegova društvena kritika je agresivna koliko i ona koju je doneo Jovan Jovanović u filmu Mlad i zdrav kao ruža. Jovanović je tada pokušao da pokaže kako mladi ljudi ne veruju u potrošeni socijalizam koji je nagrizao konzumerizam. Radivojevića muči nešto drugo, balkanski pandan singapurskog kapitalizma bez demokratije, a to je autoritarnost bez javnog morala.

I ta inovacija koju je donela postpetooktobarska odnosno postmiloševićevksa Srbija a Vučić je doveo do paroksizma – a to je da se može graditi autoritarna vladavina ne samo bez insistiranja na javnom moralu, već uz pospešivanje njegovog potpunog razaranja, zaista je ravna Titovom pokušaju da gradi socijalizam oslonjen na konzumerizam.

Gnev koji takvi ideološki mutanti podjednak je. U svoje vreme, Jovanović je pravio kinetičan iako malo zakasneo refleks na udar anarhičnog pristupa francuskog Novog talasa, kombinujući u svojoj dijegezi godarovsku ironiju i nešto viši stepen ubedljivosti filmskog prizora svojsven američkom filmu. Karmadona slično profiliše svoje uzore, s jedne strane tu je svakako Gaspar Noe sa svojom slikom korodiralog sveta i erodiralih ljudi estetizovanom do tačke vizuelne zasićenosti muzičkog video klipa ili televizijske reklame. S druge, tu je narativni kostur koji Radivojević preuzima s neočekivanog mesta – to je Richard Donner i taj buddy krimić, kakve je on snimao sa Melom Gibsonom osamdesetih i devedesetih.

Dakle, odnos Glasa i Jelene kreće kao jedna tipična larrycohenovska postavka zatvorene situacije sa ucenom kao osnovnom dinamikom, ali vremenom se prolazi luk razvoja likova i odnosa i to se pretvara u jednu partnersku postavku.

Film je strukturiran kao igra, kreće se od lakših ka težim misijama, i ako imamo u vidu da Radivojević nije gejmer, veoma je zanimljivo kako je Karmadona u perspektivi ključ za ekranizacije igara – gde imamo junakinju koja vrši egzekuciju i koja je avatar i imamo Igrača, to je u ovom slučaju Glas.

Iako je prva verzija scenarija za Karmadonu nastala pre objavljivanja stripa Happy Granta Morrisona, svakako da i tu ima određenih preplitanja. Kako sa stripom tako i sa serijom. Tu je realni junak sa svojim imaginarnim prijateljem na misiji, kao i niz krajnje grotesknih protivnika upletenih u naizgled benigne medijske forme kao što je dečji televizijski program itd.

Ove strukturalne reference dajem pre svega zato što je to unikatan spoj arta, žanra i visokog mejnstrima, ali isto tako u njima nalazim i razloge zašto je Karmadona film koji je već sada postigao zapaženiji položaj van Srbije od Jovanovićevog klasika, koji je uprkos Titu i avangardnim postupcima ostao favorit jugoslovenskih filmofila, studenata dramskih akademija i stranaca koji vole da kopaju po zaostavštini kinematografije koje više nema.

Karmadona je svetski film koji će na raznim nivoima komunicirati sa raznom publikom širom sveta, uz vrlo realnu mogućnost da će ga zbog društvenih tenzija usled kojih ne rade bioskopi i ne održavaju se festivali, možda i najduže ostati nedostupan srpskoj publici.

Spajajući rešenja koja publika vezuje za stari dobri holivudski film kakvog više nema, savremene ali već umorne transgresore kakav je Noe, dajući smisao ekstremnom nasilju kroz živopisnu verbalnu radnju, Radivojević pravi film u kom ima onoga što smo voleli i onoga što tek treba da zavolimo.

U odnosu na Srpski film, Radivojević snima u potpuno obrnutoj situaciji, to je ipak bio film o porno glumcu, po definiciji diskretnom marginalcu, umešanom u tajnu operaciju snimanja snuff pornića sa umetničkim i ideološkim ambicijama. Sada je ovo film o izlasku najmračnijih strategija prikaza izopačenosti ne samo u najširu javnost, gde se oni koriste za povećavanje gledanosti. Srpski film je bio kritika potrebe Zapada da odavde dobija sadržaje koji svedoče o našoj bedi i izopačenosti. Karmadona je kritika Srbije u kojoj je zajedno sa zapadnim vrednostima, beda i izopačenost stigla u medije, i izgubio se veo tajnovitosti nad traumom.

Od zabave za dekadentne bogataše u Srpskom filmu, izopačenost postaje okov kojim se narod drži u pokornosti u Karmadoni. Kao kad bi u Videodromeu Max Renn uspeo da pusti signal od kog je poludeo u etar, i uveo celu populaciju Toronta (istog grada u kom se dešava Midnight Madness) u kolektivno ludilo, Radivojević ovde izražava gnev trenutnim stanjem.

* Oblik gneva je slobodni prevod knjige The Shape of Rage koju je napisao glavni junak Cronenbergovog filma The Brood