STARI - TOP 10 - 2020

 

iznad crte >

TENET, Christopher Nolan

Pozicija "iznad crte" obično je namenjena filmu koji je svojim dometom proširio polje delovanja, uveo nešto novo i nešto dobro u naše gledalačko iskustvo.

TENET nije taj film, ali SPIES IN DISGUISE jeste. Po pravilima ove liste, na nju već godinama ulaze filmovi koji su svoju premijeru doživeli u godini iza nas. I tu se vrlo često dešavaju razni svesni previdi, recimo na listu nekada ne uđe najbolji pogledan film iz te godine, ako joj ne pripada, ili film koji je imao festivalsku rpemijeru ranije a tek u njoj postao dostupan za gledaoce.

TENET Christophera Nolana je film o tome kako je vreme, hm, teško je shvatiti kakvo. Ali svakako manje jasno nego što smo mislili. Pa onda samim tim, možemo da stavimo TENET na ovo mesto i ne prekršimo pravila liste, a da malo progovorimo i o najboljem filmu koji sam gledao u 2020. a to je SPIES IN DISGUISE koji je doživeo premijeru 2019.

SPIES IN DIGUISE Nicka Bruna i Troya Quane je briljantna parodija i dekonstrukcija filmova o James Bondu i rekao bih jedan od onih iz plejade naslova koji poslednjih godina pokušavaju da dozovu zvanični serijal pameti. Bilo da su u pitanju U.N.C.L.E. ili KINGSMAN ili INCEPTION odnosno sada SPIES IN DISGUISE, ti naslovi su nudili bolje razumevanje Bonda od svakog filma u kom igra Daniel Craig, a naročito od poslednja dva.

SPIES IN DISGUISE je namenjen deci i ima outlandish premisu kakvu bih lako mogao da zamislim u nekom 60s Bond-spoofu. Supeagent krojen po Bondu i mladi nerdy naučnik, koji kad poraste želi da bude Q, daju se u bekstvo i ulaze u obračun sa negativcem koji želi da uništi celu američku obaveštajnu zajednicu.

Da, naravno, umalo da zaboravim, posle prvog čina, glavni junak popije neku špeciju od koje se pretvori u goluba. I zahvaljujući tome shvati kako su mu sve nasilne metode kojima se vodio zapravo ne samo bile udaljavanje od tajnovitosti i suptilnosti špijunskog posla već i da su mnoge ljude unesrećile i učinile ih gorim i opasnijim nego što su bili.

U tom smislu, SPIES IN DISGUISE dekonstruiše mnoge ključne aspekte Bond-franšize, od nesputanog razaranja i fetišističkih gadgeta koji seju smrt, preko maskuliniteta i konzumerizma koji prati junaka, pa sve do same kontraproduktivnosti takvih špijunskih operacija.

Generalna transhumanistička dimenzija ove priče je uostalom vrlo jaka, i pokazuje da je to možda jedan od onih najosetljivijih aspekata Bonda gde se otvara pitanje šta ako ne bude muškarac i belac. A ovde se razrađuje ideja šta ako u nekom trenutku više nije ni čovek.

Voleo bih ipak da su ga pogledali i neki odrasli, recimo oni zaduženi za nove Bond-filmove.

U TENETu pak Nolan ponovo posle INCEPTIONa ističe svoju kandidaturu za taj posao.

Postoje oni čarobni trenuci u jugoslovenskom fudbalu kada neki igrač krene u dribling i čuvar zaista ne može da se snađe i ne zna gde je pošao, ali to ne zna ni sam dribler. E taj magični trenutak je Christopher Nolan uspeo da zarobi i produži na dva i po sata u svom novom filmu TENET.

Poput šibicara koji se toliko zaneo da ne zna više ni on sam gde je kuglica, Nolan u ovom filmu igra jednu od svojih partija u kojima obično - kao kod vrsnog šibicara - kuglice ni nema.

TENET je razočarao Nolanove fanove ali je odabrao sve nas koji to nismo jer je ovo krenulo kao pokušaj pametnog filma za glupe ljude, formata u kome se ovaj autor afirmisao i obogatio a završio je kao jedna salata od jako zanimljivih scena koje ni policija ne može da razjasni, ali koje ostaju povezane nekom opštom idejom i smerom u kom se kreće priča.

Nolanovi fanovi nisu dobili svoju porciju high concepta koji im je otvorio vidike, jednim delom jer se Nolan toliko zaneo da je izgleda malo i samom sebi otvarao vidike tokom ovog filma. Međutim, ono što jesmo dobili je divlja nekontrolisana globtroterska parafraza Bonda, bitno energičnije izvedena u inscenacijskom i rediteljskom pogledu od Nolanovih dosadašnjih radova, sa nekoliko kapitalnih scena koje treba videti.

Potcenjen deo tradicije špijunskog filma, taj psihodelični momenat iz filmova o Bondu, taj motiv izmenjene percepcije realnosti itd. ovde dolazi do većeg izražaja. U tom smislu, osetan je kontinuitet psihodelije iz 60s i 70s bondolikih filmova gde su prvo sami filmovi o agentu 007 imali oniričke figure negativaca, neke često arhetipske situacije iz snova u svom imaginariju, a zašto ne reći i same kenadamovske scenografije su delovale kao prostori iz podsvesti. Setimo se da je lično Ken Russell režirao filma BILLION DOLLAR BRAIN sa Harry Palmerom, Caineovim bondovskim junakom a da je Pinter pisao QUILLER MEMORANDUM. Dakle, realizam već preko pola veka ne živi u špijunskom filmu ali mu se povremeno vraća i to ne nužno u formi visokooktanskog akcionog eksapizma.

U TENETu se dešava upravo to - priča o uništenju sveta pod okriljem novog Hladnog rata, mistifikovana do krajnje granice i dignuta na metafizički nivo gde samim tim zakoni mehanike ustupaju mesto kvantnim.

Warner je precenio TENET i njegovu moć da vrati publiku u bioskope. Nolanov kult evidentno jeste dovoljno jak da privuče publiku da rizikuje život u bioskopima ali očigledno nije uspeo da napravi dovoljnu trakciju na blagajnama. Međutim, ako je za utehu ono što je ponuđeno publici jeste film koji je atipičan, sa snažnim autorskim pečatom, upravo u domenu kršenja konvencija, a opet i sa fizionomijom blokbastera. Evidentno ovo nije film koji je obavio posao ali ima poetske pravde u tome što je to baš sa ovim filmom pokušano i što to nije bio neki bezličan blokbaster.

top 10 >

1. EMBATTLED, Nick Sarkisov

Nikolaj Sarkisov je neverovatno dobro čuvana tajna postsovjetskog filma, Gruzin koji se kretao po marginama ruske produkcije bez zapaženih rezultata i onda eksplodirao u svom američkom debiju, i to sa filmom koji je možda najameričkiji po svojoj temi i rukopisu. Prošlo je više od dve decenije od kada je Dave McKenna zadužio moju generaciju scenarijem za kultni film AMERICAN HISTORY X i posle godina lutanja, navodnih neslaganja sa kolegama koje su ga etiketirale kao teškog za saradnju, vratio se u Heartland, sa jednom muškom pričom o porodici MMA šampiona koja je otuđena od njega ali opet sudbinski vezana u jedan ciklus ljubavi koja se smenjuje sa nasiljem, i nasleđem koje vreba u raznim formama. Sarkisov je snimio film bez lošeg mesta u glumačkoj podeli i sa Stephenom Dorffom koji iznova potvrđuje kolika harizma čeka da bude upregnuta u nešto što ima smisla. EMBATTLED je sve ono što je O'Connorov WARRIOR hteo da bude, i mnogo više od toga.

 
2. THE BABYSITTER: KILLER QUEEN, McG

Prvi THE BABYSITTER koji je po Duffieldovom scenariju snimio McG zauzeo je osmo mesto godišnje liste Starog Kadra pre tri godine. Nastavak je sada na drugom mestu. Da li je to znak da je godina bila slaba ili da je nastavak toliko superiorniji?

Svaki odgovor na to pitanje je jeftin, a razlozi za ovaj skok se nalaze u nečemu drugom. Naime, THE BABYSITTER je bio Netflixov negative pick up filma koji je snimao New Line za klasičnu bioskopsku distribuciju. To je film koji je završio na streamingu ali je inicijalno pravljen za klasičnu distribuciju u bioskopima i potom na kućnim formatima te je poštovao određene zakonitosti i ograničenja. Drugi deo je pravljen za Netflix i u njemu je McG zaista mogao da se autorski opusti i napravi jedan visokoestetizovan film koji po mnogo čemu odstupa od bezobrazne ali ipak kontrolisane dekonstrukcije slashera iz prvog filma, i ode korak dalje u specifično audiovizuelno iskustvo koje ispituje jedno od ključnih pitanja savremene kinematografije a to je pojam sequela.

I teško je pobrojati do kojih je zaključaka došao ali za početak pokazao je da sequel čak i kada ponavlja uspešne elemente prvog filma može biti nešto potpuno drugačije. Naročito, ako se pravi za Netflix.

3. SPONTANEOUS, Brian Duffield

Brian Duffield je veteran Black Lista na kojoj se holivudski poslenici izjašnjavaju o najboljim nesnimljenim scenarijima, i već godinama dobija priliku da mu se ponešto realizuje ali ili izmiču njegovi kanonski radovi ili se pojavljuju bitno izmenjeni. Kada se poduhvatio ekraniizacije romana Aarona Starmera, Duffield je uzeo stvari u svoje ruke i odlučio je i da piše i da režira. U senci mnogih većih produkcija, na vetrometini između indie filma i nekog sporednog projekta velikog studija, snimio je raskošan debi, ostvarenje o mnogo čemu koje se žanrovski može odrediti kao cronenbergovski ljubavni film o odrastanju. Namenjen mladima. SPONTANEOUS izmiče žanrovskoj klasifikaciji i teško ga je zamisliti u bilo kom kalupu koji nameću studiji u današnje vreme. Međutim, pandemija Covid-19 je povećala značaj streaminga, i pojačala je odjek priče o nečemu što u sebi ima elemente enigmatične zaraze. Na taj način je i SPONTANEOUS dobio pažnju koju zaslužuje.

4. THE HUNT, Craig Zobel

THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je pretprošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polarizujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda prošlog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske produkcije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo jače udarila.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu. Ne znam koliko su autori zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali mene je obradovalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

Dobili smo višelojan film, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

5. PROJECT POWER, Schulman & Joost

Zatvaranje bioskopa dovelo je do povlačenja velikog dela najambicioznijih blokbastera sa rasporeda. Uprkos tome što je godina krenula veoma dobro sa DCEU filmom BIRDS OF PREY a završila se katastrofalno sa WONDER WOMAN 1984 iz iste kuće, publika je bila pošteđena strip ekranizacija i superheroja. Tom temom se međutim na svoj način pozabavio Netflix na nekoliko načina. Pogrešan je bio onaj u formi ekranizacije Millarovog IPa OLD GUARD ali je zato PROJECT POWER bio onaj pravi. Schulman i Joost su snimili stripovski film o superherojima koji nije baziran na stripu i koji ove priče dovodi u pravi kontekst. Ovo nije niskobudžetni film, ali svakako ne prilazi temi superherojstva u A+ produkcionom formatu, već jednom racionalnijem, street-level maniru, sa spontanim i ubedljivim Woke intervencijama, sa ulicama Nju Orleansa koje funkcionišu kao lik za sebe i konačno sa odličnom glumačkom podelom koju predvode Jamie Foxx i Joseph Gordon-Levitt. PROJECT POWER je daleko od savršenog filma, baš onakav kako strip ekranizacija i treba da izgleda.

6. SHADOW IN THE CLOUD, Roseanne Liang

Max Landis zbog svojih nepočinstava prolazi kroz poništenje u Holivudu, i proživljava i jednu sasvim nezasluženu negaciju kao umetnik, delom zbog tih događaja a verovatno i zbog eksponiranja na socijalnim mrežama. Te dve stvari se sada hrane jedna drugom, a morali bismo da ih ipak razdvojimo. Svaki novi realizovan Landisov scenario je vredan pažnje, a SHADOW IN THE CLOUD je naročito zanimljiv jer stoji kao jedan mali, nestašni, žanrovski film nove generacije.

Max Landis je pisac za gledaoce koji su odavno "prezupčili" i koje zanima krtina. Uprkos tome što se on veoma dobro snalazi i u mejnstrim formama, sposoban je da pravi velike prodore upravo o oblasti pikantnijih žanropvskih sadržaja, namenjenim onima koje zanima "krtina" i koji nemaju previše živaca za neke klasične rasporede intervala i akcenata po akademskim pravilima.

SHADOW IN THE CLOUD je munjevit akcioni horor smešten u Drugi svetski rat, u trup jednog savezničkog bombardera kojeg spolja napadaju Japanci a gremlin iznutra. U filmu se susreću priče iz AMAZING STORIES i TWILIGHT ZONE, Looney Tunes crtać za upozoravanje savezničkih pilota ali i Tex Avery kao inspiracija za postupak, Joe Dante i George Miller, pa i rani Peter Jackson.

Ovo je žanrovski film pravljen za sladokusce, i posle OVERLORDa Juliusa Averyja i JJ Abramsa povratak horora o Drugom svetskom ratu u ruke sirotinje.

7. EUROVISION SONG CONTEST: THE STORY OF FIRE SAGA, David Dobkin

Nisam preveliki poštovalac komedija u kojima se Will Ferrell bavi parodiranjem pojedinih profesija ili sportova, ali EUROVISION je film koji uspeva da zarobi jedan čitav niz istinskih kontradikcija koje čine ovo takmičenje toliko važnim i privlačnim već decenijama. Brojni filmovi iz raznih zemalja su u većoj ili manjoj meri obrađivali temu Evrovizije i svi oni su snimani u državama koje učestvuju u takmičenju. Paradoksalno, najbolji i najtemeljniji film o tome snimili su Amerikanci, i to u pokušaju da se podsmevaju toj tradiciji. Srećom, ovde je Ferrellov princip da kroz pučku komediju dekonstruiše ozbiljne teme uzeo da se bavi fenomenom koji je samo formalno neozbiljan, i uspeo je da u njega pronikne. Međutim, ako je Ferrell ovde uradio ozbiljan posao iza kamere, pred njom srce filma je Rachel McAdams koja je učinila da cela ova bizarna zamisao dobije dušu i zaista zaživi.

8. SYLVIE'S LOVE, Eugene Ashe

SYLVIE'S LOVE je melodrama smeštena u period od 1957. do 1963. godine sa Tessom Thompson u glavnoj ulozi. Ipak, pored jedne od najmagnetičnijih glumica svoje generacije u glavnoj ulozi, ovaj film ima još tri specifična aduta. Prvo reč je o zaista klasičnom ljubavnom filmu, formi melodrame koja je gotovo isterana iz bioskopa u prestige pictures a tamo se onda obično mora dodati još nešto. Ovde tog nekog dodatka suštinski nema ali ga itekako ima u pogledu forme. Za početak, ovo je film koji je smešten u epohu kada su afroamerički likovi imali određeni protagonizam u američkom filmu ali nikako u ovako čistom ljubavnom filmu koji je bio rezervisan za bele likove i glumce. Naravno da neka kompleksna pitanja rasnih odnosa u ovom filmu nisu sasvim zaobiđena, ali ona su mnogo manje prisutna nego što bi recimo bila u ostvarenju iz epohe u koju je smešten i kada se crni lik "morao opravdati" nekakvim činom emancipacije i angažmana. Drugi element filma je još osetljiviji za krajnji utisak a to je rekonstrukcija Technicolor izgleda raskošnih melodrama iz tog perioda koja je lako mogla skliznuti u parodiju ali srećom nije. zato, SYLVIE'S LOVE stoji kao jedan veoma fini izuzetak u kom se iznova slave fundamentalni kvaliteti holivudskog filmmejkinga, lepi ljudi i lepi kadrovi.

9. LOVE AND MONSTERS, Michael Matthews

MONSTER PROBLEMS Briana Duffielda je bio ambiciozan i briljantan scenario koji je godinama bio pri vrhu raznih lista nesnimljenih predložaka. Da bi došao na ekran, morao je doživeti neke korekcije, i one su ga bez ikakve sumnje prilično mejnstrimizovale. Međutim, i dalje je ovo ostao jedan veoma neobičan film koji se obraća Young Adult publici, i govori o svetu koji su pregazili monstrumi i gotovo iskorenili čovečanstvo. Duffieldov scenario obiluje ironijom i zanimljivim odnosima, a Matthews veoma snalažljivo na limitiranom budžetu stvara utisak apokalipse koju je teško opisati rečima.
 
10. SONGBIRD, Adam Mason

Ako postoji nešto zanimljivije od rediteljskog opusa Michaela Baya, to je njegov producentski rad. Čovek koji je proteklih godina samo ovu listu zadužio takvim draguljima kao što su A QUIET PLACE Johna Krasinskog i PROJECT ALMANAC Deana Israelitea, a da ne govorimo o serijalu THE PURGE koji se ovde nije vrhunski kotirao ali je kroz godine napredovao, onda ne treba da čudi da je baš on snimio prvi covidsploitation triler. Po reputaciji reditelj i scenarista deluju kao da ih je Bay pokupio dok su se grejali pored nekog upaljenog kontejnera, ali su u njegovoj produkciji uspeli da naprave svoje najznačajnije delo, jedan mali, napet, klaustrofiobičan triler koji se koristi raznim tehnikama i nevaljalo koristi tenziju generisanu Covidom. Prava je poslastica što je film izašao dok pandemija još traje, ali je i šteta što nismo mogli da ga vidimo u punom bioskopu.


ex-YU >

1. SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU, Mladen Đorđević

U ovom filmu Đorđević se bavi klasičnim gastarbajterima koji su otišli u Austriju trbuhom za kruhom i uprkos tome što su tamo našli ono što su hteli, nisu našli ono što su želeli. Kako jedan od njih u uvodu filma kaže, Austrija je želela radnike a dobila je ljude. Izveden je u hibridnoj formi gde su autentični ljudi snimani u dužem periodu, delom rekonstruišići neke od svojih životnih situacija, ali sama tehnika realizacije ovog filma nije ni važna, pošto je iskustvo gledanja u ravni najboljeg igranog filma snimljenog u savršeno kontrolisanim uslovima, sa vrhunskim glumcima. Rezultat je film koji je pitak, zanimljiv i što je najvažnije atraktivan na način koji je umnogome atipičan za ostvarenja u kojima se pojavljuju autentične ličnosti. U tom smislu, iako naš film ima izuzetno značajne preteče u ovoj formi kao što je pre svih veliki klasik Želimir Žilnik, Đorđević pravi nešto potpuno novo i sasvim drugačije, što je izuzetno teško kada se nad tebe nadvijaju senke takvih impozantnih preteča.

Ova tema je naravno aktuelnija nego ikad. Koliko pre par sedmica Nemci su doneli zakon koji će dodatno olakšati doseljavanje stručnjaka, a statistike o iseljavanju iz bivše SFRJ - naročito put Nemačke - izražavaju se u stotinama hiljada. SUMRAK U BEČKOM HAUSTORU je priča o životnoj ničijoj zemlji na koju ti ljudi dolaze.