STARI - TOP10 - 2021

top 10 >

1. FREE GUY, Shawn Levy

Shawn Levy je čovek koji je snimio REAL STEEL a to znači da se na njega mora računati koliko god on u međuvremenu zatrpavao svoj opus mediokritetskim filmovima bez mnogo ideja i identiteta. Sposobnost da snimi veličanstven film povremeno vratila mu se po drugi put u životu, u filmu FREE GUY.

A dva puta u karijeri jednog reditelja nije malo.

FREE GUY je uspešno izveden spoj niza poznatih koncepata koje je na svež način iskombinovao specijalista za takve stvari Matt Lieberman. Ko-autor ovog filma Ryan Reynolds, čovek koji se definitivno mnogo pita na projektima koje snima, tom spoju polovnih delova ulio je dušu i sa Jodie Comer napravio likove koji su odjednom svemu ovome dali smisao i pretvorili ovu celinu u nešto sveže, relevantno i to ne uprkos već upravo zahvaljujući toj derivativnosti.

2. KING RICHARD, Reinaldo Marcus Green

U čisto akademskom pogledu, KING RICHARD je možda i najveštije sklopljen i izveden film koji sam gledao prošle godine. Način na koji scenario Zacha Baylina uspeva da sažme uspon sestara Williams pod strogom i samouverenom rukom ekscentričnog oca Richarda, a da pritom film itekako diše; način na koji Will Smith svojom dominantnom naslovnom rolom usmerava ceo film, deluje kao ozbiljna lekcija koja deluje da je laka ali je zapravo veoma teška.

Ovo je treća Smithova istinita priča iz istorije sporta, i ponovo je reč o dubinskoj studiji ličnosti i problema, na neki način zaokružujući temu crnog atlete u Americi - od Alija kao ključnog čoveka koji je otvorio pitanje rase i emancipacije, preko doktora Omalua koji se bavio razaranjem tela i psihe sportista i nebrige o tome pa sve do Williamsa kao oca dve šampionke.

U ovoj priči o ocu dominantne teme su naravno njegov ekscentrični plan, način kako je ceo podvig sportski i karakteno izveden ali i rasa i klasa. KING RICHARD je priča o prvim nesalomivim crnim šampionkama u belom sportu koje su došle iz kraja u kom se taj sport ne igra, i kroz svoj nastup promenile i svoju sudbinu ali i sam sport.

Tenis je generalno moćan agens tranzicije. Mi to najbolje znamo ne samo kroz Novaka Đokovića već i kroz naše ranije teniske šampione čiji su rezultati najavljivali društvene promene. KING RICHARD je to prepoznao kao temu na vreme.

3. MALCOLM & MARIE, Sam Levinson

Sam Levinson se protekle četiri godine pojavio kao furija i stigao je da u svom trećem celovečernjem filmu snimi i autorefleksivnu priču o savremenim filmskim autorima. U specifičnom istorijskom trenutku Covid pandemije, Levinson je zabeležio jedinsven istorijski trenutak u kulturnom životu Amerike a samim tim  i celog sveta, a to je epoha #MeToo, Woke i Black Lives Matter pokreta. John David Washington i Zendaya igraju filmskog reditelja i njegovu muzu koji posle premijere dolaze kući i ulaze u jednu dinamičnu polemičku dramu. Slika u filmu je crno-bela i evocira ne samo art house već i period u kom afroamerički likovi nisu dobijali ovakve priče. Levinsonovi uzori u ovom filmu su retro, dijalog je mametovski i veoma stilizovan, ali sama priča je grčevito aktuelna na svakom nivou i Levinson zaslužuje priznanje kao jedan od najubedljivijih reditelja koji tumače trenutak uporedo sa njegovim proticanjem.

4. CANDYMAN, Nia DaCosta

CANDYMAN Bernarda Rosea ostaje jedna od mojih prvih ljubavi kad je reč o hororu. Ovaj nastavak, ponovno promišljanje, obnova - iz pera i u produkciji Jordana Peelea ne samo da je dostojan originala već ga na neki način produbljuje gotovo do nivoa filma eseja. Za razliku od THE MATRIX RESURRECTIONS, apsolutne abominacije Lane Wachowski u kojoj je neuspešno pokušano nešto slično sa THE MATRIXom, DaCosta i Peele su snimili film u kom Candyman kao legenda o crnom slikaru kog je ubio belac sa čijom kćerkom se zavoleo, konačno dolazi do nivoa savremene umetnosti.

Od prvog CANDYMANa preko jednog bioskopskog i jednog DTV nastavka do ovog najnovijeg, mogao se napisati esej o odnosu prema slikarstvu unutar ovog serijala. I kod DaCoste je i sam protagonista slikar koji je deo savremene umetničke scene, i sam film je isti takav jer preuzima čitav niz postupaka baš iz moderne umetnosti.

Ipak u korenu svega leži jedna stvar vidljiva još u izvanrednom dokumentarnom filmu HORROR NOIRE: A HISTORY OF BLACK HORROR a to je da Jordan Peele ima ozbiljnu vezanost za Roseov izvornik. I u novom CANDYMANu se osećaju decenije njegovog razmišljanja o ovom filmu, pa je on između ostalog i film-esej o fenomenu Candymana i načinu na koji on opstaje u savremenim političkim i umetničkim okolnostima.

Roseov film je imao jedan veoma specitičan izraz - režiran je kao horor od prvog do poslednjeg kvadrata, sa neprestanim stvaranjem tenzije ali na nivou izlaganja priče u scenariju bio je atipičan, asimetričan, višeznačan. Nia DaCosta snima CANDYMAN sa sličnim atributima ali isto tako horor je u njemu u drugom planu i povremeno izbija u priči o umetnosti, rasi i džentrifikaciji.

Ovo je film kome ću se svakako još vraćati.

5. THE MITCHELLS VS THE MACHINES, Michael Rianda & Jeff Rowe

Lord i Miller su ponovo producirali briljantan animirani film. THE MITCHELLS VS THE MACHINES nije SPIDERVERSE po svojoj trangresivnosti i preispitivanju forme ali jeste vrhunska verzija zapleta o neumitnom ratu ljudi protiv mašina, u svetu u kom su mašine već duboko zašle u naše živote, intimu i svakodnevicu. Tema nije nova, ali je ovde sveže i maštovito izvedena. Ulogu stripa iz SPIDERVERSEA pruzima kultura DIY videa kojima se bavi kćer iz naslovne porodice. Rianda i Rowe prave raskošan film sa sjajnim formalnim bravurama i spremnošću za uzbudljive digresije, po čemu uspeva da zaliči i na indie igrenjak, iako nije. Drago mi je da se film kao negative pickup od Sonyja pojavio na Netflixu. Ne znam kako bih podneo da je propao u bioskopima kao SPIES IN DISGUISE.

6. BENEDETTA, Paul Verhoeven

Verhoeven je zagazio u devetu deceniju ali i dalje ima vitalnost mladog reditelja oličenu u intenzivnoj potrebi da nam nešto kaže. Ovde se bavi pričom o sestri Benedetti za koju je nesporno da je bila lezbejka ali je ostalo nejasno da li su se tokom njenog boravka u manastiru i starešinstva u njemu desila i neka čuda ili nisu. Verhoeven nije snimio nepogrešivo remek-delo kao što je bio ELLE ali je snimio film sa specifičnim humorom, u stilskom pogledu nekako vanvremenski jer izgleda i savremeno ali i recimo kao POPE JOAN Michaela Andersona, napravljen sa punim uverenjem i željom da se priča prenese gledaocu.

Osim kad se filmskom režijom bavi Martin Scorsese, ona nije oblast u kojoj se s godinama stiče kvalitet. Verhoeven je međutim prilagodio stvari sebi pa sada i on ima plodno rediteljsko treće doba u kom nastaju dragoceni filmovi.

7. ARMY OF THE DEAD, Zack Snyder

U epohi raznih ekranizacija stripova, filmskih priča o igračkama, i uopšte snimanju filmova po svemu sem po originalnim idejama, Zack Snyder je uspeo da se nametne kao autor u bordvelovskom smislu, baveći se baš tim temama. Kada je na kraju u slučaju filma JUSTICE LEAGUE, Snyderova ideja autorstva, prožeta sa percepcijom fanova otišla naprosto predaleko, preselio se na Netflix. ARMY OF THE DEAD je doduše otišao sa njim kao projekat u turnaroundu iz Warner Brothersa, dakle razvijan je kao klasičan bioskopski film, nije autohtoni Netflix ali nije ni negative pickup kao McGjev THE BABYSITTER.

Ono što je ARMY OF THE DEAD pružio je jedan vagnerovski pristup zombie filmu, sa sve referencama na Wagnera u samoj priči. Nisam fan skupih zombie filmova, čak naprotiv, ali ova simfonija koju je Snyder orkestririao čini da napravim izuzetak. Ovakav anarhičan tentpole picture nije mogao nastati u produkciji nekog studija još od slavnih dana BAD BOYS 2. Ne čudi da je i Bay svoj najskoriji autorski projekat izveo baš na ovom servisu.

8. LOCKED DOWN & CHAOS WALKING, Doug Liman

Doug Liman je snimio svoju dozu skupih filmova sa devetocifrenim budžetima, dokazavši da ume da rukovodi preduzećem zvanim tentpole picture. Međutim, kao old money lik sa korenima u indie filmu, uspeo je da ostane atipičan reditelj u savremenom Holivudu, nikada nije sebi dozvolio da se ukopa u franšizama, nastavcima i ponavljanju. Osim ako nije ponavljanje iste životne situacije kao u filmu EDGE OF TOMORROW koji ostaje njegov magnum opus.

U 2021. godini nastupio je sa dva različita filma. LOCKED DOWN je high concept romantična komedija velike pljačke, snimljena za vreme COVID pandemije i okrenuta tom događaju. Taj film u sebi nosi dozu ekscesa, vidljiva ograničenja okolnosti u kojima je nastajao, i samim tim specifičnu indie poetiku koju Liman prepliće sa pitkom žanrovskom idejom.

CHAOS WALKING s druge strane je dugo snimani, i zbog nečega problematični pokušaj da se napravi YA franšiza čiji je osnovni problem u tome što je javnost previše znala o tome kako je nastajao. Da nismo znali koliko je to skup a samim tim i ambiciozan film, onda bismo mnogo bolje prihvatili ovaj svemirski vestern sa harizmatičnim Tomom Hollandom i Daisy Ridley u glavnim ulogama i nekim radikalnim rediteljskim rešenjima koje su pokušale da zarobe nešto što se možda i ne može ekranizovati.

Oba ova projekta bave se ekstremima, priča o njihovom nastanku je deo iskustva koje nas u njima čeka. Međutim, u oba slučaja reč je o jako zanimljivim filmovima kojima priča o nastanku nekada doprinosi a nekada i smeta.

9. A BOY CALLED CHRISTMAS, Gil Kenan

Gil Kenan, kao možda i najdosledniji nastavljač tradicije Amblina, našao se u nezavidnoj situaciji. Nijedan film koji je snimio nije bio dovoljno veliki hit da bi mu omogućio da se bavi onim što mu najbolje ide - a to su skupi filmovi za decu i omladinu, sa elementima fantastike i strave. Srećom, Kenan je dobio priliku van Holivuda, u Evropi i ekranizovao je roman Matta Haiga, u adaptaciji koju potpisuje sa Ol Parkerom. Ovaj film sniman u Češkoj donosi ugođaj starinske filmske bajke koja i potiče iz Evrope, sa hensonovskim osećajem za detalj, izvrsnom mešavinom digitalnih i fizičkih efekata, i rekonstrukcijom imaginarija i strukture knjige na ekranu.

10. LOCO POR ELLA & MAMA O PAPA, Dani de la Orden

Španske romantične komedije se često uzimaju zdravo za gotovo, kao potrošna roba koja nekako pada sa neba, ali reč je o žanru u kom je ova kinematografija uspela da izgradi ne samo visok nivo realizacije već uspeva da formira i svoje autohtone autore. Dani de la Orden se nametnuo kao jedan od njih, i u 2021. godini je nastupio sa dva vrhunska naslova. 

LOCO POR ELLA je svojevrsna parafraza ONE FLEW OVER THE CUCKOO"S NEST i govori o novinaru senzacionalističkog portala koji se ubacuje u duševnu bolnicu kako bi bio blizu pacijentkinje u koju se zaljubio. Ovaj film na jedan veoma interesantan način prikazuje odnos dvoje ljudi koji nikada ne iskoračuje iz ovkira romantične komedije ali je zapravo kompleksan jer u njemu manična depresija igra veoma značajnu ulogu.

MAMA O PAPA je duhovita, nestašna komedija o paru koji se razvodi i istovremeno oboje dobijaju ponude za posao van Španije. Tada roditelji kreću da se nadmeću kako da deca pripadnu onom drugom kako im ne bi ugrožavala ambicije.

Obe komedije vrše inverzije u bitnim segmentima konvencije žanra i guraju ih do same granice, ostavljajući vidljiv autorski pečat pri tome. MAMA O PAPA je rimejk francuskog filma, ali krajnji rezultat je upečatljiviji zbog de la Ordenove lakoće izlaganja likova i beskrajne kolekcije gegova koji izleću u visokom tempu a ne zaustavljaju priču.