KULTURNI KAPITAL

Jedna od ključnih tačaka u zapletu filma „Montevideo, vidimo se“ jeste suočavanje mladih jugoslovenskih reprezentativaca sa američkim menadžerom koji pokušava da ih angažuje za severnoameričku turneju i nudi im ozbiljan novac. Ta menadžerska ponuda pretvara se u razlog krize unutar tima, dovodi do razdora i poslednja prepreka na putu do preobražaja samih junaka jeste pronalaženje adekvatnog odgovora na ono što im se nudi.

Suština dileme koja je postavljena junacima filma „Montevideo“ smeštenog u 1930. godinu važi i danas, sa tom razlikom što se upliv novca u sport sada smatra normalnim i više nema nikakvih dilema o tome da je surovi profesionalizam pobedio. Međutim, to ne čini ovu dilemu deplasiranom. Naime, u sportu i danas postoji nešto što je vrednije od novca, a to je „kulturni kapital“ koji se stiče igranjem za određene timove i učešćem u pojedinim takmičenjima. 

U danima najsurovijeg profesionalizma, kada se zaista dosta toga meri novcem, sa podsmehom je doživljena odluka Samjuela Etoa da zaigra u ruskom Anžiju iz Mahačkale čime je postao najplaćeniji igrač na svetu ali se i pomerio u jedno manje izazovno takmičenje, angažovao u veštački podignutom klubu koji će potrajati samo onoliko koliko to zanima bogatog vlasnika i izmestio se iz glavnih tokova evropskog fudbala. 

Konačno, da je samo novac najvažniji u fudbalu, najjače lige bi već bile preseljene u Kuvajt, Emirate ili Saudijsku Arabiju. Međutim, tradicija klubova, kult reprezentativnog fudbala i konačno Svetsko prvenstvo kao planetarni sajam svega najboljeg u ovom sportu i dalje imaju veliki značaj.

Srpski fudbal je međutim prokockao svoj „kulturni kapital“. Fudbalska reprezentacija Jugoslavije je u periodu SFRJ, kada su se kontinentalna i svetska takmičenja „uozbiljila“ često bila izvor radosti a još češće frustracije za svoje navijače. Međutim, sačuvao se status reprezentacije, barem kao „tima koji volimo da mrzimo“. Sa raspadom države na sve sitnije delove, Srbija danas ima reprezentaciju prema kojoj u najmanju ruku vlada ravnodušnost. Nema ni velike frustracije zbog neuspeha niti prevelike radosti zbog uspeha, reakcije su začuđujuće umerene. Očigledno je svojevrsni poraz državne zajednice kao koncepta koji je rezultirao samostalnošću Srbije pretvorio njenu novu reprezentaciju u nus-proizvod niza nacionalnih poraza. Srpski nacionalni tim stoga tek treba da stekne svoj „kulturni kapital“ i filmovi poput „Montevidea“ zapravo više mogu da pomognu od događaja na terenu.

No, ako je već reprezentacija dosta nastradala pod pritiskom politike i nesrećnih okolnosti osamostaljenja države, klubovi poput Crvene Zvezde, Partizana pa u krajnjoj liniji i Vojvodine, OFK Beograda ili niškog Radničkog su takođe izgubili svoj identitet. Kao da se zaboravilo da je veći broj srpskih igrača osvojio Kup šampiona igrajući za Zvezdu nego za sve strane klubove zajedno, da su Partizan i niški Radnički redovno učestvovali u evropskim kupovima, da su Vojvodina i OFK Beograd dali mnoge asove i postizali značajne rezultate. Za sve igrače koji su do 1992. godine igrali za Zvezdu i Partizan, najbolji dani i najveći uspesi upravo su vezani za vreme provedeno u tim klubovima. A plašim se da kada sumiramo i period posle 1992. i doba kada su naši klubovi pretrpeli udare sankcija, rasprodaju igrača zbog besparice i sve ostale probleme, veći deo igrača koji se u njima afirmisao nije otišao u uglednije i jače klubove niti je bio prominentniji u evropskim kupovima od onih koji su zauzeli njihovo mesto. Na svakog Dejana Stankovića i Nemanju Vidića dolaze desetine koje su napustile Zvezdu i Partizan i nastavile da lutaju po bespućima istočnoevropskih ili azijskih liga kao fudbalski nomadi. 

Ako je mali broj igrača napustivši Zvezdu i Partizan, čak i u danima najdublje krize, zbilja uspeo da zaigra u uglednijim klubovima od ova dva, postavlja se pitanje da li je novac bio toliki da se tako olako odreknu „kulturnog kapitala“ koji su im dresovi naših velikana nudili?

Ne samo da jeste, već se ispostavilo da su upravo zbog takvog odliva mladih igrača, udruženog zločinačkog poduhvata protiv našeg fudbala koji su sproveli menadžeri, uprave i sami igrači sa svojim porodicama, Zvezda i Partizan danas postali svojevrsni protočni bojler koji retke srećnike šalje u osrednje evropske klubove a većinom đubri niz trećerazrednih liga. Od proizvođača igrača naši klubovi su postali izvor sirovine od koje se oblikuju fudbaleri. Uostalom, ni Nemanja Vidić nije otišao iz Zvezde u Mančester kako bi se očekivalo već ga je u međuvremenu oblikovao moskovski Spartak, klub sa tradicijom koja je smešna u odnosu na onu iz Ljutice Bogdana. 

Pohlepa se međutim osetila ubrzo upravo u smanjenim prihodima. Ne samo da naši klubovi više ne mogu da naprave transfere sa najjačim evropskim ekipama, da naši igrači nemaju „kulturni kapital“ da se bez prethodne potvrde pojave na nekom stadionu velike tradicije već nemaju ni imena koja bi na kraju mogli unovčiti u Mahačkali.

Uprkos tome što mislim da je fudbal jedan od težih načina da se zaradi novac, i da je glupo igrati ga samo zbog para, ako se već bira kao izvor prihoda onda se ne sme zanemariti njegova sveukupna kultura, između ostalog i tradicija i sazrevanje, sticanje afirmacije prvo u lokalnim, zatim u regionalnim, pa konačno u kontinentalnim i globalnim okvirima.

Krivica naših igrača i klubova je u tome što nisu bili spremni da ulažu i na kraju su im i prihodi pali. Stoga, kada Milutin Ivković odbije menadžera u „Montevideu“, to nije samo odlika njegove sportske etike i levičarskog pogleda na svet, već mudra investicija u budućnost. Turneja u Americi koja mu se nudi u filmu je cirkus, nema nikakav sportski značaj niti nudi usavršavanje, i na duže staze može samo da ga degradira kao igrača. 

Postoji li rešenje za ovu krizu u našem klupskom fudbalu, u svetlu teške finansijske situacije? Teško je reći, ali ako bismo za početak samo rasprodavali igrače koji su „prerasli“ današnje Zvezdu i Partizan, a ostavljali one koje ne traže jači klubovi, možda bismo vremenom uzgajili još velikih asova. Uostalom zar takvu strategiju nemaju veliki klubovi i proizvođači igrača poput Ajaksa?

Na socijalnim mrežama primećujem da sportisti gledaju „Montevideo“, recimo stručni štab Rada vodio je ceo tim na projekciju. Ako postoji jedna značajna stvar koju bi sportisti trebalo da nauče iz ovog filma jeste upravo to da je novac važan za život svakog profesionalca ali da se prave sume stiču samo odricanjem, igranjem u pravim takmičenjima gde fudbaler (ili bilo koji drugi takmičar) može da oseti kako njegov angažman ima širi društveni značaj. Zato za srpske fudbalere Crvena Zvezda i Partizan, moraju ostati cilj a ne sredstvo jer to su klubovi koji u njihovoj kulturi imaju najveći „kulturni kapital“.

Odluka da se smisao igre ne podredi novcu čini da fudbaleri prestanu da budu samo sportski profesionalci i postanu tema jednog rado gledanog filma kao što je „Montevideo“. Svi ostali ostaće samo fusnote u evidencijama zagriženih fanatika jer i navijači i televizijske arhive i autori kompjuterskih igara ili filmova pamte samo velike asove, značajne utakmice i nezaboravne poteze. A kada se tako nešto postigne, onda niko više ne pita za cenu.

Dimitrije Vojnov 

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)