ISTINITE PRIČE

Drugi svetski rat je bio prvi vojni sukob koji je generisao čitav podžanr filmova čiji je zajednički imenitelj bio ovaj istorijski događaj dok su stilska sredstva, žanrovske forme i skrupule u odnosu prema samoj prošlosti bile prepuštene autorima i producentima što je neumitno dovelo do toga da su ratni filmovi na kraju postali komercijalni proizvod koji se transformisao u skladu sa trendovima. Otud Tarantinovo nažvrljavanje „nove istorije“ u „Prokletnicima“ nije samo umetnička provokacija već nalazi svoje korene u samom karakteru filmova o Drugom svetskom ratu, ne samo da su oni dosta odstupali od istorijske istine u fikcionalnim prikazima sukoba već su vrlo često stavljali akcenat na bioskopsku zabavu i u tzv. istinitim pričama.

Ratovi koji su usledili posle Drugog svetskog međutim dobijaju drugačije prikaze na filmu. Ruku na srce, i o korejskom i o vijetnamskom ratu postoje propagandni i akcioni filmovi koji pokazuju situaciju crno-belom, a svakako se i o nekim potonjim ratovima mogu pronaći takvi filmovi, poput „Vojnika vojničine“ Klinta Istvuda o invaziji na Grenadu, ipak fokus autora se u principu menja. Kasniji ratovi su tretirani sa više skrupula prema istorijskim događajima, sa većom političnošću i pokušajima da se prodre u srž konflikta, i sa izraženijim moralnim dilemama glavnih junaka.

Deo takve transformacije proističe i iz toga što se većina ratova posle Drugog svetskog rata nije „nirnbergizovala“ i njihovi ishodi nisu ugrađeni u samo tkivo savremene civilizacije i međunarodnih odnosa. Od tog pravila delimično odstupa rat u Vijetnamu kao primer fijaska jedne supersile o kome je slika znatnim delom upravo definisana kroz filmove koji su ga problematizovali. Zbilja, veće su šanse da savremeni čovek ima saznanja o ovom ratu iz filmova kao što su „Apokalipsa danas“ Frensisa Forda Kopole ili „Voda“ Olivera Stouna nego na osnovu „Zelenih beretki“ Džona Vejna ili „Leta intrudera“ Džona Milijusa.

Rat koji nikako nije uspeo da iskomunicira sa širom publikom je američka serija sukoba proistekla iz događaja od 11. septembra. Iako je ponuda filmova na ovu temu žanrovski bila raznovrsna, i raspon je sezao od propagandnog akcionog trilera Pitera Berga „Kraljevstvo“ do psihološke studije Ketrin Bigelou „Katanac za bol“ preko direktnih osuda rata koje su potpisali Brajan De Palma i Jirži Skolimovski.

Prvi film iz ovog tematskog kruga koji je izborio uspeh u esnafu bio je „Katanac za bol“, osvajač „oskara“ a ista rediteljka je snimila i do sada komercijalno najuspešniji film na ovu temu „00:30 Tajna operacija“ o smaknuću Osame Bin Ladena. Oba njena filma o ovoj temi su izvanredna, nude vrlo sofisticiran filmski jezik i bazirani su na ozbiljnom istraživanju. Isto tako, oba su pošla iz festivalsko-elitističkog kruga prema opštem prihvatanju.

Njen svojevrsni antipod je Piter Berg koji posle filma „Kraljevstvo“, dinamičnog akcionog trilera, donosi novi film, ekranizaciju istinite priče Markusa Latrela, mornaričkog specijalca koji je jedini preživeo fijasko u lovu na talibanskog saradnika Ahmeda Šaha.

Od Zalivskog rata, jedan od nefilmičnih aspekata sukoba koalicije okupljene oko SAD u sukobu sa ostatkom sveta jeste njihova vojno-tehnička nadmoć. Otud su upravo priče o pojedincima koji su upali u nevolje postale glavna tema filmova o tim ratovima. U Britaniji su recimo snimljeni čak i konkurenstki filmovi o jednoj neuspeloj operaciji SASa a njeni učesnici Kris Rajan i Endi MekNeb su postali javne ličnosti i svojevrsni rivali ostvarivši respektabilne „selebriti“ karijere.

Latrel se nadovezao na ovu Rajan-MekNeb liniju i proizveo je bestseler memoare koji su i nadahnuli Berga da snimi ovaj film. Međutim, njegovo delo nema puno dodirnih tačaka sa postupkom koji je ponudila Ketrin Bigelou. Umesto kliničke rekonstrukcije vojno-obaveštajne operacije, ponudio je akcioni film u kome je „istinita priča“ (od koje odstupa i sam Latrel u memoarima) iskorišćena kao „smokvin list“ kojim bi se „opravdala“ ratnička tema. Sličan postupak sproveo je i Ridli Skot u filmu „Pad crnog jastreba“ o propaloj akciji u Somaliji.

Paradoksalno, dakle, danas hermetičniji autorski postupak nude filmovi koji govore o uspešnim ishodima vojnih akcija, kao što je ubistvo Bin Ladena, dočim neprikriveno akcioni filmovi, sa izraženom ako ne patriotskom a ono militarističkom notom, imaju rekvijemski ton i bave se vojnim neuspesima.

Deo odgovora na pitanje zašto je tako nudi i sam Berg u svom novom filmu. Kada se njegovi junaci sretnu sa paštunskim čobanima za koje osnovano sumnjaju da će ih odati Talibanima ako ih puste da odu, odluče da ih ne ubiju u strahu od medijske hajke koja bi mogla nastupiti ako se za taj ratni zločin sazna. Berg dakle nije ni pokušao da falsifikuje čovečnost među svojim junacima, što je za svaku pohvalu. Ipak, ostaje pitanje šta je agenda takvog rešenja – da li on želi da kaže da su američki specijalci okorele ubice koje samo svest o javnom mnenju sprečava da ubijaju nenaoružane civile ili je ovo direktna osuda medija koji remete ispravno izvršavanje vojnih zadataka?

U svakom slučaju kao i kod vojnih zadataka, transformisani kulturni kapital rata, i njihova medijska slika ometaju i jednostavno izvršenje „filmskih zadataka“. Otud se sa nostalgijom možemo sećati vremena kada su ratni filmovi mogli da nastaju bez ideoloških ograda. Ipak, u svetu u kome je politika prikrivena humanitarnim opravdanjima i priče o ratnicima se moraju kamuflirati kao priče o opstanku ljudi u nevolji.

To je prepoznato i na prostoru bivše Jugoslavije. Hrvatski reditelj Kristijan Milić, inače veteran Domovinskog rata, sada dovršava film „Broj 55“, akcionu priču o akcijama hrvatskih boraca početkom devedesetih, takođe zaklonjen formom „istinite priče“. U Srbiji u isto vreme u bioskope je zalutala „Vojna akademija 2“, otužna montaža atrakcija iz druge sezone RTSove serije, fikcija o studentima ove škole u kojoj nema ni militarizma ni patriotizma, niti ičega drugog. Čini se da naša kinematografija nije ni blizu toga da snimi barem „rekvijemski“ ratni film o nekom hrabrom, požrtvovanom, iako možda neuspelom gestu, recimo pilotima koji su branili zemlju 1999. godine protiv znatno nadmoćnijeg protivnika. Srećom, na primer, baš o ovoj temi barem postoji scenario što znači da lična inicijativa autora čeka promenu društvene klime.

Rečju, Berg i Bigelou nam pokazuju da u savremenom ratnom filmu „istinita priča“ ne mora uvek imati isto značenje. Kad je reč o tzv. „Ratu protiv terorizma“, Bigelou o njemu govori jezikom njegovih neprijatelja a Berg jezikom njegovih učesnika.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)