INSAJDER

Veliki američki reditelj Majkl Man je 1999. godine snimio film „Insajder“, istinitu priču o pokušaju čuvenog gurua istraživačkog novinarstva Lauela Bergmana da pripremi emisiju o sumnjivim praksama duvanske industrije. Tokom rada, on pronalazi Džefrija Vajganda, otpuštenog službenika duvanske industrije koji je voljan da pomogne ali nailazi na niz prepreka jer proizvođači cigareta žele da po svaku cenu spreče izlazak te priče u javnost, a spremni su na sve vrste poslovnih pritisaka, kleveta i pravnih intervencija. „Insajder“ je postigao veliki uspeh, izborivši i sedam nominacija za „oskara“ u najznačajnjijim kategorijama.

Četiri godine kasnije televizija B92 je uvela emisiju „Insajder“ koja je bila bazirana na istraživačkom novinarstvu. Originalnog autora emisije nasledila je novinarka Brankica Stanković i pod njenim vođstvom ovaj program je postao najgledaniji sadržaj na B92 i ostvario je značajnu društvenu ulogu.

Ovih dana na kioscima se pojavila i njena knjiga „Insajder, moja priča“. U njoj autorka opisuje strašne pritiske sa kojima se suočavala, stavlja poseban akcenat na fazu kada joj je bio ugrožen život usled čega je dobila celodnevno obezbeđenje i morala da podnese velike lične i poslovne žrtve, usput predstavljajući istorijat nekih slučajeva na kojima je radila i samog B92 kao medija.

Sama knjiga je vrlo zanimljiva, nudi dosta novih informacija a one već poznate sada su konačno skupljene na jednom mestu. Brankica Stanković se ne uzdržava da iskaže ne samo svoje lične utiske već i stavove o pojedinim ljudima i političkim procesima, tako da ova knjiga dosta može pomoći i razumevanju ideološke pozadine emisije „Insajder“. Uz više uredničkog truda neke trapave formulacije su mogle biti popravljene, neka ponavljanja izbegnuta, ali ukupno uzev, kao što je „Insajder“ znatno ispred drugih televizijskih emisija u Srbiji tako je i ova knjiga daleko kvalitetnija od sličnih ličnih ispovesti koje se prodaju na trafikama.

Televizija B92 u svojim reklamama za knjigu najavljuje „Moju priču“ kao ličnu ispovest koja podseća na triler i po mnogo čemu je to poštena najava. I tu dolazimo do ključnog pitanja, zašto nas televizija B92 poziva da čitamo ovu priču umesto da je gledamo?

U samoj knjizi, u jednom delu Brankica Stanković preispituje programsku politiku B92 i zaključuje da je ono što povezuje sadašnje stanje te stanice sa onim izvornim jedino informativni program a da su ostali segmenti zagađeni spornim zabavnim sadržajima koji više priliče nekim drugim stanicama.

Međutim, zar nije triler televizijska zabava prvog reda? Zar nisu događaji koji su zadesili sam B92 i pre slučaja „Insajder“ bili zanimljiva tema za njihov eventualni dramski program, i to u raznim žanrovima, od isterivanja iz prostorija, solidarnosti među zaposlenima i slušaocima, značajnim muzičarima koje su afirmisali pa sve do ugrožavanja bezbednosti Brankice Stanković.

Umesto da se zabavni program B92 sinergijski izgradi upravo kroz delimično okretanje nečemu što je njihova aktivnost, a imaju vrlo bogatu riznicu uzbudljivih priča u svojoj istoriji i sadašnjosti, B92 je domaću dramsku produkciju sveo na serije koje su tematski a često i estetski bile sve ono protiv čega se ova stanica ranije borila.

U određenom smislu, rekao bih da B92 danas od svoje ideološke zaostavštine, u najširem smislu, ima još samo sposobnost da iznervira one koji se ne slažu ali da nema nekog ozbiljno argumentovanog zastupanja ranijeg pogleda na svet.

Otud je možda upravo priča zašto čitamo a ne gledamo uzbudljive priče kao što je ova na B92 takođe nekakav kriminal, mada nedovoljno ozbiljan da bi se njime bavio „Insajder“.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)