SEKS LAŽI I VIDEO TRAKE

Kada mi je drug javio da sam izašao na naslovnoj strani Kurira, ceo život mi se odvrteo u glavi, kao kad u lošim romanima pisci prikazuju stanje junaka suočenog sa velikom opasnošću ili izvesnom smrću. Srećom, tekst je isključivo usmeren na ugrožavanje mog profesionalnog ugleda tako da sam mogao da odahnem.

Tekst “Skandal: Tasovac daje pare za novi film porno dive” autora Katarine Blagović, otvorio je pitanje da li Ministarstvo kulture treba da finansira film u kome igra porno glumica Stoja. Sutradan je izašao tekst “Bivši ministar kulture: Sramota je šta Tasovac radi s porno-divom!” autora Biljane Bojić otkrio je da se nad ovom mogućnošću zgražava bivši ministar Bratislav Petković.

„Skandal“ i „Sramota“ dali su predznak ovim tekstovima iako su oni mahom bili bazirani na već publikovanim informacijama koje nikoga nisu zgražavale, između ostalog ni na Kurirovom portalu gde je recimo u martu sa puno entuzijazma prema „Ederleziju“ preneta vest Blica „Porno Stoja: To što sam Srpkinja mi je mnogo pomoglo!“

Činjenica da će Stoja igrati u filmu bila je dostupna javnosti još od novembra 2012. kada je ona to objavila na socijalnim mrežama, i kada su to uredno preneli naši mediji, a Komisija Filmskog centra Srbije bila je upoznata sa tom odlukom na prezentaciji projekta u užem krugu Konkursa u februaru 2014.

Očigledno je da se radi o dnevnopolitičkom sukobu unutar koga su uklješteni filmski autori, naročito kada ukalkulišemo uticaj stranačkih frakcija na kulturu sa naglaskom na kinematografiju kao njen segment specifične produkcione složenosti i finansijskih zahteva. Tako je pređen put od „Porno Stoja: To što sam Srpkinja mi je mnogo pomoglo!“ do „Skandal: Tasovac daje pare za novi film porno dive”.

Mnogi će reći - ne bi bilo prvi put. No, sada su političari naišli na slučaj koji bi mogao razobličiti njihovo nepoznavanje kulturne politike pa čak i nepoštovanje ljudskih prava.

Brojni su primeri porno zvezda koje su prešle u kinematografiju glavnog toka, pa i dobile priliku da sarađuju sa najuglednijim rediteljima, ali kako su u ovom slučaju najrelevantniji filmovi snimljeni novcem iz javnih fondova navešću dva filma francuske autorke Katrin Breja u kojima je igrao doajen porno glumišta Roko Zifredi, donoseći svoju reputaciju i stručnost iz tog miljea,“Romansa X” i “Anatomija pakla”.

Pojavljivanje porno zvezda u mejnstrim filmovima je detabuizirano davnih dana, a kao relevantnu referencu za Filmski centar Srbije možemo navesti „Besno“ Dejvida Kronenberga iz 1977. godine u kome je glumila Merilin Čejmbers, a pomogao je kanadski javni fond. FCS je izdao knjigu o njemu 2009. godine čime ga je prepoznao kao kanonskog autora.

Hajka na bazi kontrovezi u vezi sa Stojom, svakako može privući i radoznalost nevladinih organizacija koje se bore protiv diskriminacije ljudi po osnovu njihovog eventualnog angažmana na tržištu seksa jer se očigledno to navodi kao sporan detalj.  

Ako se ispostavi da ti ljudi zapravo nemaju osnovna prava u Srbiji, onda i filmovi kao što su “Marble Ass” klasika Želimira Žilnika ili “Ja, kada sam bila klinac, bila sam klinka” Ivane Todorović (naš predstavnik na Berlinalu prošle godine) moraju biti izbrisani iz naše baštine. Da li su Bratislav Petković i Ivan Tasovac spremni na ovakav korak?

Iskreno, nadam se da nisu.

A što se novinara tiče, oni imaju štošta da nauče od Stoje – ona jeste porno glumica ali je u jednom trenutku pisala za Gardijan. Plašim se da u našim medijima više ljudi ima šanse da se nađe u porniću nego da potpiše tekst na stranicama uglednog londonskog dnevnika.

Dimitrije Vojnov

 
(Tekst objavljen u Našim novinama)

ORLOVI RANO LETE

Krajem prošle sedmice grad je danima blokirala policija, prvo zbog pokušaja atentata na Milana Beka, potom zbog Šešeljevog mitinga, i u tom stanju pripravnosti zaboravili smo na one tradicionalne razloge za policijsku intervenciju – srpski fudbal. A igralo se sa Dancima. 

Policijska intervencija u slučaju srpskog fudbala ima najšire moguće značenje, od očekivanog angažmana na očuvanju reda i mira tokom samih utakmica, preko rešavanja ubistava zvaničnika – od onih u federaciji do klupskih, pa sve do istraživanja poslovanja klubova i hapšenja čelnika.

Kada je Dik Advokat doveden za selektora, kad god bih video naslov u kome se pominju Advokat i Fudbalski savez, prvo bih pomislio da su zvaničnici zatražili pomoć pravnog zastupnika pa tek onda na trofejnog holandskog stručnjaka.

Zlobnici bi rekli da bi naša reprezentacija bolje prošla sa notarom nego sa Advokatom. Neki drugi koji vole igre reči na engleskom preporučili bi FSSu da posle Dika dovede Pekermana. Oni koji vide fudbal kao simulaciju rata mogu da se sete moje letošnje kolumne u kojoj sam najavio geopolitičke implikacije Advokatovog postavljenja rečima, „Stoga, ako Dik Advokat uspe i učini da zaigramo kao domaćini na Svetskom prvenstvu 2018. u Rusiji, to će biti možda najveći podsticaj usponu Srbije. Ali ako ne uspe, možda će izazvati veće istorijsko Ne Rusiji uprkos velikom trudu ostalih Holanđana da nam smuče ulazak u EU.“

Posle albanskog drona pred Putinov dolazak, i otkaza njegovog omiljenog trenera Dika Advokata, neko bi rekao da se kroz fudbalsku simulaciju rata, Srbija naizmenično približava i udaljava od Rusije. Nažalost, to sve može reći neko ko nije gledao igru naše reprezentacije.

Naime, to kako su naši igrači shvatili reprezentativne obaveze govori više u domenu geopolitike od svih detalja van terena. Nema tog Dika Advokata, Husa Hidinka pa ni Fabija Kapela koji bi mogao uterati u red ekipu čiji nijedan odbrambeni igrač ne utrčava da interveniše dok se „živa lopta“ šeta šesnaestercem posle odbranjenog penala u Jerevanu.

Dakle, šta god se dešavalo sa strane i ko god da je na klupi, sami smo krivi za ogromno nezalaganje. Ali, nije stvar samo u pogrešnom odnosu prema igri već i u nerazumevanju ko je kriv. Najveća žrtva haosa u našoj reprezentaciji nisu ni navijači ni Nemanja Matić ni Advokat, već Tomislav Karadžić.

Karadžić je već godinama žrtva toga što nema svoj Čelzi (mada ima svoj Partizan) kao Matić u kome će igrati dobro već ima samo reprezentaciju. Fokusiranje javnosti na problem reprezentacije dovelo je do toga da se potpuno zamagle osnovni razlozi zašto Karadžić treba da bude smenjen a to je razaranje srpskog klupskog fudbala koji je temelj ove igre kod nas.

Što se reprezentacije tiče, Karadžić je zapravo jedan od najsposobnijih čelnika našeg Saveza. On je učinio apsolutno sve što je bilo moguće kako bi se ovaj „smokvin list“ naše fudbalske sramote očuvao, i ukoliko se zahtevi za njegovo smenjivanje baziraju na krizi reprezentacije onda njegov odlazak ništa neće rešiti. S druge strane, ukoliko se shvati da se  „Srce tame“ našeg fudbala ne nalazi u periodičnim okupljanjima „Orlova“ već u svakodnevnom javašluku na srpskim terenima i u svlačionicama, u klubovima i Savezima, onda možda ima spasa.

Srpski fudbal stoga pre svega dobro oslikava krizu naše političke svesti gde dobro stvaranje buke i ukazivanje na senzacionalističke probleme, ponekad dovede do uklanjanja problematičnih zvaničnika, ali potom sledi kriza rukovođenja koja vremenom dovodi do nostalgije za starim, poznatim zlom jer do novog, nepoznatog dobra nije došlo.

Advokatov odlazak je u srpskim medijima ispraćen mlako. Ne samo da je ovo odlazak srpskog selektora koji je ponajmanje odjeknuo već mi se čini da su i neke ranije Advokatove smene i rezultati, kada nije radio kod nas, bile atraktivnije srpskim medijima. Deo zasluga za to imaju i naši igrači koji posle dužeg vremena nisu ostavili utisak sjajnih pojedinaca kojima nedostaje bolje vođenje sa klupe.

Pošto reprezentacija sada igra i bez publike, možemo slobodno reći da je srpski fudbal prestao da zanima i policiju.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

POVRATAK VOJVODE

U antologijskom intervjuu datom "Vremenu" Stanko Cerović kaže: "Sve ovo ne znači da su nacionalisti loši ili uvijek štetni ljudi. Štetni su, skoro uvijek, samo kad uđu aktivno u politiku. I to zato što nemaju blage veze o čemu se u politici radi. Ali su korisni kao konzervativni čuvari tradicija i nezavisnosti, naročito u vremenu kao što je današnje, u kome se narodima prodaju površne i glupe mode kao velike vrijednosti i ideje. Ovako, kad izađu iz politike, a ostanu vjerni svome narodu, ja za njih imam mnogo više razumijevanja nego za raznorazne mondijaliste, u bilo kom vidu."

Cerovićev odgovor, doduše inspirisan slučajem Dobrice Ćosića, važi i za Vojislava Šešelja. Slobodan Milošević, iako političar krajnje sumnjivog nacionalnog kredibiliteta, na kraju je u svom minulom radu ostavio Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244, svojevrsno "međunarodnopravno zlato" današnje srpske diplomatije i borbe za suverenitet i teritorijalni integritet. Šešelj je bio protiv tih dokumenata iako je veliko pitanje da li bi politika koju bi on vodio donela veće rezultate ili bi navela JNA da se okrene protiv Srba, a ne protiv ostalih.

Međutim, izmešten iz politike i poslat u Hag, Šešelj je upravo preuzeo društvenu ulogu nacionaliste koju Cerović podržava. Uprkos tome što se može reći da je lično opstruirao proces protiv sebe iako je argumentacija haškog tužilaštva bila klimava i verovatno najpolitizovanija od svih slučajeva (uostalom, i sama Karla del Ponte svedoči o molbi Zorana Đinđića da sud skloni Šešelja iz Srbije), svojim držanjem nastavio je tradiciju hrabrih antikolonijalnih aktivista i revolucionara koji nisu priznavali institucije imperijalističkih sila. Za razliku od svojih prethodnika, Šešelj je sam otišao na sud i u samom procesu nije bio u beznadežnoj situaciji, pa samim tim i njegov gest deluje još hrabrije.

Konačno, teško obolevši u Hagu, Šešelj je zadao i završni udarac samom sudu koji ga je toliko dugo držao zatvorenog, onima koji su izmolili njegovo izručenje i ostalima koji nisu činili dovoljno da se brani sa slobode.
Svojom haškom epizodom Šešelj se u priličnoj meri iskupio za sve ono što je radio dok je bio na slobodi, a to je upravo period njegovog bavljenja politikom u kome je mahom imao štetan uticaj, i to na način koji Cerović opisuje. I sadašnja vlast nosi "Cerovićev pečat", a sva je prilika da će i oni poslužiti kao potvrda njegovih reči.

Međutim, čini se da neki ljudi iz vlasti, poput Vulina i deo medija koji su im lojalni, pokušavaju da dokažu kako je Šešeljev povratak iz Haga zapravo njegov ponovni prelazak iz nacionalističkog bdenja u politiku, i to ne kao kandidata već kao poluge kojom zapadne sile žele da vrše pritisak na premijera. Nezavisno od toga da li je ova procena tačna ili ne, ona pokazuje barem dve potresne istine - jedna je neprikrivena arbitrarnost Haškog tribunala i njegova potčinjenost imperijalističkim interesima - što smo znali - koju naša vlast priznaje, ali sa njima i dalje sarađuje: a druga je da Vojislav Šešelj, koji je proteklih jedanaest godina bio u zatvoru još uvek može da predstavlja politički faktor iako je njegova ideologija u ovom trenutku potpuno deplasirana kao politički program.

Kad je reč o Hagu, njegova politička uloga u okrivljivanju Srba za sve što se desilo na prostoru bivše Jugoslavije, kako bi se ceo sukob sveo na sprečavanje zločina i potpuno depolitizovao, dobro je poznata. Međutim, Srbija nije imala čak ni minimalnu korist od Haga u smislu čišćenja svog javnog prostora od toksičnih uticaja. Čak naprotiv - po mišljenju mnogih najlogičniji kandidat za Hag - Vuk Drašković - ne samo da je na slobodi već je i u prozapadnim koalicijama.

Jedno od objašnjenja suđenja za ratne zločine u Hagu bila je nesposobnost lokalnih sudova da vode takve slučajeve. U redu. Ako nam Ujedinjene nacije zaista do te mere žele dobro, zašto ne osnuju Haški sud za lopove pošto te slučajeve procesuiramo još slabije? Možda je razlog u tome što ćemo na kraju podvući crtu i videti kako su stranci zapravo mnogo veći lopovi od domaćih tajkuna i tihe ubice svih naroda bivše SFRJ. Šešelj jeste uticao na raseljavanje nesrpskih sela, ali je tek prozapadna ekonomska politika učinila da čitavi predeli opuste.

Kad je reč o Šešeljevoj političkoj potenciji, ona razoktriva još bolnije istine. Ruku na srce, ceo svet robuje ideologijama iz devetnaestog veka i mi se po tome u osnovi ne razlikujemo, ali konkretni politički programi kod nas su zarobljeni u početku devedesetih prošlog veka i od tada se nisu odmakli, nisu se pojavile ni ličnosti ni ideje koje bi ih zamenile.

Činjenica da se Vojislav Šešelj, uprkos jedanaestogodišnjoj robiji može smatrati političkim faktorom, znači samo jednu stvar - to što nismo u Sheveningenu, ne znači da smo na slobodi.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

SLAVSKA TRPEZA

Počinje sezona slava, prostor velike političke rasprave, redovni gosti se polako pripremaju uz isečke iz novina i stručnu literaturu, domaćini spremaju svoje polemičke specijalitete kao što je recimo – rasprava o Hagu za tri osobe – i baš kao za baksuz u sred svega toga kreće pritisak na medije. Ne kažem da prekaljeni slavski diskutanti ne mogu da se pripreme bez medija, ali na duže staze njihova kriza mora ostaviti posledice na slavskoj trpezi.

Posledice su prisutne već sada kada je opozicija uništena i kada zapravo nema nijednog validnog opozicionog narativa. Predviđam da će se na slavama ove sezone više pričati o eventualnim unutrašnjim lomovima u Vučićevoj vlasti nego o alternativama. Sa uklanjanjem kritički nastrojenih novinara i razaranjem opozicije, došli smo do krajnjeg sužavanja političke mašte i svoju budućnost vidimo samo unutar jednog čoveka i njegove eventualne spremnosti da radi nešto što nam se sviđa.

Očigledno je da krupan deo naše javnosti koji se godinama zalagao za slobodu medija, ljudska prava i ostale tekovine, pre svega zapadnog sveta, zapravo nikada nije baštinio tamošnje vrednosti već isključivo interese. Oni su dočekali trenutak kada Vučić radi nešto što im se sviđa, neki među njima čak i po drugi put u životu - jer su u vreme premijerovog histeričnog etnocentrizma i oni bili takvi bećari – i ova erozija javne reči prolazi uz veliku podršku ljudi od kojih bi se to najmanje očekivalo.

Upravo podrška zastupnika Zapada pokazuje da je cilj potpuno uništenje političke mašte u Srbiji. Milošević nije uspeo da je uništi, samo ju je potiskivao u medije kojima je potom stvarao teškoće. Na kraju je dočekao da ga zgnječe alternativne vizije sa svih tačaka ideološkog spektra. U vreme posle Miloševića, medijska i ideološka batina je uvek imala dva kraja, nezavisno od toga što su oba često imala podršku nečasnih ljudi.

Sada po prvi put imamo situaciju u kojoj je zapravo moguće potpuno ugušiti političku maštu srpskog naroda, i svesti je na osmišljavanje strategije kako da se unutar jednog vladara desi lom koji će dovesti do promene političkog kursa. I Vladar u tome perverzno uživa raspaljujući maštu naroda svojim dvosmislenim nastupima. Bez namere da se i sam pecam na tu pretpostavku, čini mi se da prozapadni simpatizeri ovog istrebljenja političkih alternativa zaboravljaju da su i takvi lomovi mogući i da bi i za njih same bilo dobro da opstanu neki mehanizmi drugačijeg razmišljanja. 

Naprednjaci nisu raskid sa Radikalima, oni su samo novi evolutivni oblik tog načina mišljenja. Otud, i Zapad i građani su imali ista očekivanja kada su ih doveli na vlast jer su i jedni i drugi računali na njihov radikalski DNK. Razlika je samo u tome što su građani više računali na rodoljublje, borbu protiv korupcije, spremnost da se kaže „ne“ u situacijama u kojima bi drugi makar šapnuli „da“ i perspektivu nekakvog egalitarizma pa makar i u siromaštvu, a Zapad je računao na bezobzirnost, samouverenost, brzopletost i agresivnu površnost u tumačenju političkih ideja.

Čini se da je Zapad, barem za sada, bolje procenio stvari. Uostalom zato su oni Zapad a mi Srbi. Međutim, njihovi zastupnici u Srbiji kao da zaboravljaju da su Naprednjaci bolje sluge nego gospodari, i da koliko god oni sebe identifikovali sa Zapadom, neće nikada prestati da dele poziciju ostatka naroda u odnosu na njih.

Kad je reč o slavama, neke teme poput Haga, novog Hladnog rata i polovnih automobila nikada ne izlaze iz mode. Ipak, ove godine treba uvesti novi aksesoar -  digitron, da gosti računaju koliko je kome smanjena penzija, a može da posluži i za računicu gde se mogu kupiti najpovoljniji doktorati. U slučaju da vam ne stigne poziv na slavu od dragih prijatelja, ne brinite, možda vam je neko ukrao identitet i sada prima slavske pozive umesto vas.

A što se vlasti tiče, na vlast se ne zove, na vlast se dolazi.

Dimitrije Vojnov 

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

PRAZNE PRIČE

U Titovoj Jugoslaviji kinematografija je služila kako bi uspostavila osnovne narative – u rasponu od partizanskog filma koji je opisivao i naglašavao narodnooslobodilačku borbu kao temeljnu vrednost države preko melodrama o izgradnji i emancipaciji koje su govorile o izazovima posleratnog perioda do društveno kritičkih drama koje su prepoznavale devijacije u novouspostavljenom društvu iz kojih će kasnije nastati i slavni „crni talas“.

U današnjoj Srbiji nema filmova koji služe da bi se uspostavili narativi jer kinematografija je istovremeno zavisna od javnih institucija i svedena na svojevrsnu formu kocke, što nas vraća na jednu staru definiciju a to je da kod nas „država nema kinematografiju ali kinematografija ima državu“.

Međutim, hajde da zamislimo kakvi bi to filmovi nastajali kada bi se aktuelni narativi plasirali kroz kinematografiju?

Za početak, trileri o borbi protiv korupcije i kriminala – u širokom žanrovskom rasponu od preciznih akcionih rekonstrukcija praćenja i hvatanja narko dilera u Latinskoj Americi po uzoru na „Minhen“ pa sve do komičnih priča o falsifikatorima dokumenata koji godinama drže firmu na ime premijerovog brata, po uzoru na „Uhvati me ako možeš“. Zanimljivo, oba filma je snimio Spilberg,

Isti reditelj bi mogao inspirisati i film o nastanku „Beograda na vodi“ koji bi poprilično mogao da zaliči na „Park iz doba Jure“, uostalom ovaj bi govorio o stranim investitorima koji su vrlo slični kloniranim dinosaurusima – možda i mogu da se pojave ali se sa njima ne smemo igrati. 

Penzioneri koji doživljavaju katarzu kada im se smanji penzija i shvataju da su godinama robovali materijalnim vrednostima mogu inspirisati razne vrste filmova. Od priča o kolonizaciji i naseljavanju opustelih delova Srbije jer su po savetu Kori Udovički prodali stanove da plate račune i otisnuli se u avanturu, poput Linčove „Strejt priče“, pa sve do odlazaka u varošice slične „Tvin Piksu“ istog autora.

Ne smemo zanemariti školovanje, filmove koji pokazuju da se može poludeti od prevelikog učenja kao što je recimo „Blistavi um“ kroz koje bi se objašnjavalo da je bolje kupiti diplomu nego rizikovati zdravlje. Zdravstveni rizici su postojali i kad je reč o medijima, doduše uglavnom 1999. godine, a sada se gubi posao ako novinar ne prihvata da ne treba svako baš sve da zna – neki film po uzoru na „TV mrežu“ Sidnija Lameta u kome neuravnoteženi novinar počne da govori istinu a televizijska kuća to eksploatiše da bi podizala gledanost, čisto da bi građani shvatili da onaj ko kritikuje vlast mora biti lud. O medijima bi fino mogao da govori i neki lep rimejk stare priče o junaku koji zna šta će izaći u sutrašnjim novinama i onda može da spasi ljude koje čeka nesreća – kod nas u poslednje vreme ionako postoje mediji koji znaju za događaje pre nego što su se oni dogodili. 

Sigurno bi nam dobro došli i filmovi o našim rukovodiocima koji samopregorno rade na oporavku zemlje. Uzor bi tu mogao biti „Džeri Megvajer“, priča o sportskom menadžeru koji jedne besane noći shvata da je u svojoj trci za novcem zapostavio ljudskost svojih klijenata. Nije li to priča samog vrha naše države, koji su jedne neprospavane noći shvatili da su zbog četništva zapostavili evrointegracije i odlučili da se promene? Doduše, Džeri Megvajer promeni svoj stav a onda dobije otkaz. Naši su promenili svoj stav, dobili podršku stranih sila i dvotrećinsku većinu. 

Scenaristi bi morali da se napnu da prepoznaju šta je u priči sa uništenim protivnicima glavnih junaka izazov i gde leži dramski sukob. Ali, moraju i da se čuvaju, kako ne bi napravili film o tome da apsolutna moć apsolutno korumpira. 

Dimitrije Vojnov

  (Tekst objavljen u Našim novinama)