PUN KRUG

Neko ko se zove Dimitrije ima vrlo male šanse da u životu sretne puno imenjaka. Još su manje šanse da na filmu sretne junaka koji se tako zove, premda poneki i vrlo redak Dimitrije na filmu donosi uspeh, recimo kao Dimitrije Pantić iz „Tesne kože“. Tim pre me je zaintrigirao britanski krimić „Montana“ čiji je glavni junak bivši srpski komandos Dimitrije koji je na londonskim ulicama uzeo pravdu u svoje ruke i počeo da ih čisti od narko dilera.

„Montana“ je prilično slab film čija ekipa ispred kamere daleko nadilazi talente onih iza. Srbi kao protagonisti kriminalističkih filmova odavno nisu nikakva ekskluzivna vest, od kada su se desili ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, postali smo jedna oz zastupljenijih filmskih domovina za negativce raznih profila.

Štaviše, moglo bi se reći da su Srbi već pre nekih šest godina napravili „pun ideološki krug“ kada je Niko Belić  bio glavni protagonista popularne igre „GTA 4“ i postao pozitivac baš zato što dolazi iz jedne tako opasne i ozloglašene sredine.

Kada su Srbi prešli put od negativaca do antiheroja, nastupio je period dekadencije u kome zapravo ne da nije bilo nekakvog „istorijskog“ objašnjenja za njihovu poziciju negativaca već su na jedan apsurdni način globalizovani.

Recimo, u ovogodišnjem filmu „Plaćenici 3“, sve počinje i završava se u dve različite despotije u kojima se govori srpski jezik. Prva nema ime ali u njoj je prikazan oklopni voz koji juri - dakle sigurno nije Srbija jer ovde nema takvih pruga. Druga se nalazi na Kavkazu i zove se Azmenistan (ime liči na Gazimestan). Dakle, srpski jezik je postao „lingua franka“ filmskih negativaca što je vrlo zanimljiv paradoks. Dok se kod nas stalno upozorava da srpski jezik izumire, u B-filmu on cveta i govori se čak i tamo gde ga nikada nije bilo.

Za razliku od prvih filmova sa Srbima negativcima koji su pokušavali da objasne gledaocima zašto su oni takvi i koje istorijske okolnosti stoje iza karakterizacije, danas praktično više ni nema potrebe za tim. Srpska mračna prošlost se podrazumeva, kao recimo u trećoj seriji „Šerlok“ gde Srbi u ruskim šinjelima muče glavnog junaka. Tu nema nikakvog objašnjenja ni zašto su Srbi takvi ni zašto muče jer i jedno i drugo se podrazumeva.

Poslednjih nekoliko meseci Severna Koreja šalje zvanične proteste protiv filmova koji se agresivno ili posprdno odnose prema njihovom Vođi i državi. I zbilja, Severna Koreja je kao zemlja koja nema apsolutno nikakvo bioskopsko tržište zapadnih filmova postala idealna meta za američke akcione heroje. Njih mogu da prikazuju kako požele bez ikakvog straha od finansijskih gubitaka.

Međutim, kada Severna Koreja uloži protest protiv komedije u kojoj su glavni junaci američki novinari koji žele da ubiju Kim Džong Una, teško je a ne zamisliti se nad neverovatnom lakoćom plasiranja etničkih i ideoloških stereotipa koji idu dotle da se neko šali sa ubistvom predsednika strane države. Na kraju su, po svemu sudeći, ti protesti urodili plodom i japanski koncern Soni, vlasnik kuće koja je proizvela film, zahteva određene korekcije kako se ne bi remetilo poboljšanje odnosa između Japana i Severne Koreje.

Koliko god reakcije na stvaranje stereotipa u filmovima delovalo kao luzerski gest, kada to rade Kazahstan u slučaju Borata ili Severna Koreja u mnogim drugim, svaka od njih ipak uspeva da barem malo rasvetli prilično odsustvo takta kad god se Holivud lati junaka sa tržišta koje se smatra marginalnim.

„Montana“ je međutim novi korak u pogledu prikazivanja Srba na filmu. S jedne strane, Dimitrija igra ugledni danski glumac Lars Mikelsen, brat poznatijeg Madsa, a jednu od figura iz podzemlja igra i Zlatko Burić, veteran iz serijala „Diler“. Danci i Šveđani su najdalje otišli u prikazivanju našeg podzemlja na Severu Evrope i sada očigledno, postoje već i glumci koji nose taj „brend“ i van Skandinavije. Dakle, iz prikaza specifičnog etničkog miljea, Srbi iz Skandinavije su postali punokrvne filmske ikone koje se lako izvoze i na druga tržišta.

S druge strane, Dimitrije kao Srbin sa surovom ratnom prošlošću ovde biva iskorišćen kao austajder kroz čiju se „drugost“ iskazuje kritika britanskog društva. Autori na svoj trapav način pokušavaju da kažu kako bi Britanci imali šta da nauče od tih „plemenitih divljaka“ koji ne mogu da se snađu unutar sistema ali mogu biti vrlo poučni kada sistem prestane da funkcioniše.

Doduše, Dimitrije je na početku filma morao da se jasno distancira od ratnih zločina u Bosni i da doživi katarzu, ali mu je „srpska supstanca“ ostala netaknuta što znači da su zločini zapravo bili devijacija a ne sama suština našeg bića kako sugerišu drugi autori.

Kada se maštanje o Srbima otelo kontroli i kada su počeli da izmišljaju koliko i kako smo gori nego što jesmo, bilo je pitanje vremena kada će početi da preteruju i sa herojstvom. Taj trenutak je izgleda došao.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

O GENERALIMA I JABUKAMA

Rusija bi imala štošta da nauči od Srbije kad je reč o tome kako treba biti u pravu u međunarodnim odnosima. Ovo što se dešava u Ukrajini ne ide na čast Rusiji a sticajem okolnosti Srbi su u te finese upućeniji od drugih naroda jer i sami imamo iskustva sa etničkim separatizmom podržanim sa strane. No, sve ono što Evropska Unija radi iz dana u dan Srbiji, čak i onda kad joj nismo u fokusu, doseže ravan perverzije koja bi čak bila i intrigantna da se dešava nekom drugom.

Ako se evrointegracije jednog dana prekinu, i Srbija upadne u depresiju jer u taj odnos uložila jako puno – samo jedno jednostavno pitanje biće dovoljno da je prene, ono glasi – „A na osnovu čega ste vi pomislili da Evropska Unija ima dobre namere prema vama?“

I zbilja, teško je setiti se makar jednog gesta Evropske Unije koji je u sebi sadržao makar i trunku poštovanja za Srbiju i njene interese. Naravno, novac koji nam je Evropska Unija davala jeste bio od vitalnog značaja, ali je on uvek bio rezultat transakcije u kojoj se Srbija odricala nečeg značajnog.

No, za ovakav odnos nije kriva Evropska Unija već sama Srbija. Unija je imala pravo da traži ali Srbija nije morala da popusti. Konačno, tačka u kojoj je Evropska Unija postala jedina opcija za Srbiju, izgrađena je pre svega u Beogradu i direktan je rezultat korumpiranosti i bezidejnosti srpskih političkih elita.

Možda i najveću odgovornost ima deo političke elite koji je evroskeptićan jer nije uspeo da artikuliše uverljivu alternativu i povukao se sa scene u kritičnom trenutku, dokazavši da je Evropska Unija jedini put, samo je njima neprijatno da budu ti koji će nas njime voditi.

Sve ovo međutim znamo i nije to ništa novo. Problem je što srpsko društvo kao svako drugo, mora da ima nekakav sistem vrednosti, uspostavljen od vrha naniže.

Kada građani vide kako se na čelu države gaze osnovni pravni dokumenti i principi, povešće se tim primerom i kada se u svom životu suoče sa prvim iskušenjem.

Međutim, taman kada se 2012. godine uspostavila nova paradigma a to je stav da Srbija više nema snage i vremena za svoje nacionalno dostojanstvo, suverenitet, integritet i da će se ubuduće sve meriti kroz novac, proizvodnju, uvoz ili izvoz, i naravno najviši stadijum postojanja dostupan Srbima – „stranu investiciju“ – javlja se „ed-memoar“ Evropske Unije u kome se traži da ne stimulišemo izvoz u Rusiju i ne zauzimamo mesto firmama iz EU, stvoreno embargom.

Ako imamo u vidu da su poslednjih godina sve reforme preporučene iz inostranstva upravo išle u pravcu podsticanja tržišne ekonomije, zahtev da se ne iskoristi tržišna mogućnost deluje cinično i demistifikuje politički uticaj i državnu intervenciju kao važan deo nadmoći zapadne privrede. Naravno, jasno je da velike sile ratovima obezbeđuju jeftine sirovine, političkim pritiscima otvaraju tržišta i pojeftinjuju radnu snagu a fiskalnom politikom utiču na kretanja vlastitih valuta koje su prethodno nametnuli kao globalnu monetu. Međutim, ovakva gruba diplomatska intervencija sa ciljem da skromni kapaciteti srpske privrede ne zauzmu mali deo poslova firmi iz EU, ne liči toliko na podršku politike ekonomiji koliko na pokušaj da se kroz srpski oprez diskredituje Putin pred vlastitim glasačima. Srećom, Putin zna da se vlast ne osvaja na glasanju nego na brojanju.

Sada građanima više ništa nije jasno. Taman kada su ovu zemlju počeli da doživljavaju kao propalu firmu a ne kao državoliku tvorevinu, pojavio se ovaj novi zaokret u kome se u sred nacionalnog stečaja vrši preregistracija Srbije u nešto novo – možda nevladinu organizaciju?

Evrointegracije odavno deluju kao šibicarska partija u kojoj zapravo nema kuglice a posle ovog novog zahteva izgleda kao da nam Šibicar lično objašnjava kako pronalaženje kuglice nikada nije ni bilo cilj. Videćemo da li će građani posle ovog najnovijeg otkrića tražiti da se igra prekine. Ako ne budu tražili, onda Evropska Unija treba da nastavi sa maštovitim izvoljevanjem.

Srbija je prošlog petka postala zemlja koja je smela da proda svog Predsednika, svoje generale, svoju čast i deo svoje teritorije a ne sme da prodaje jabuke.

Dimitrije Vojnov

(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama novosadskim)

KO TE LJUBI DOK SAM JA NA PLATI

U čuvenom filmu „Poslednji voz za Katangu“ Džeka Kardifa, klasiku akcionog žanra i ličnom favoritu Martina Skorsezea, imamo jedan od najuzbuljivijih i najromantičnijih prikaza plaćenika. Rod Tejlor igra nekadašnjeg savezničkog komandosa a Peter Karsten ražalovanog nacističkog oficira koji se nalaze na istoj misiji, kao plaćenici kongoanske vlade. 

Nekoliko godina kasnije, Tejlor i Karsten su se sreli u filmu „Partizani“ Stoleta Jankovića. Karsten je tada živeo u Jugoslaviji, privučen jednom ženom, a Tejlor je došao kao „plaćenik“. Slična situacija je sada i u Ukrajini. Tamo ima Srba koji su došli da se bore iz ljubavi ali ima i onih koji su došli da se bore za novac.

Nažalost, filmovi poput „Poslednjeg voza za Katangu“ više ne važe. Danas posao plaćenika više ne okuplja romantične avanturiste i otpadnike, na ratištima se teško mogu sresti figure poput Remboa, između ostalog zbog toga što su taj posao preuzele korporacije. Rat je privatizovan.

Sjedinjene Američke Države prednjače u privatizaciji rata. One su prebacile značajan deo svojih napora u Iraku, Pakistanu i Avganistanu u privatne ruke a to im je olakšalo mnoga pitanja. Za početak, ratni zločini su sada postali nešto što čine zaposlenici kompanije a ne pripadnici zvanične vojske, ako neko nastrada biće tretiran sa mnogo manjim pijetetom nego da je pripadnik državnih oružanih snaga. Razmere i taktičko-tehnička složenost zadataka koji su prepušteni privatnim firmama su zapanjujući.

Ruku na srce, ako zanemarimo afričke preteče, mi smo bili pioniri u toj „privatizaciji rata“. Suočen sa slabim odzivom na mobilizaciju, Milošević je formirao paravojne formacije sastavljene od ljudi iz podzemlja i entuzijasta koje nisu postavljale mnogo pitanja ali često nisu poštovale ni ratno pravo. Ne čudi da je deo tih ljudi nastavio sa već uhodanim poslom na drugim mestima.

Posle ratova za jugoslovensko nasleđe, prvi masovniji izvoz naših plaćenika bio je u Zair kada je Mobutu, iako teško bolestan, želeo da sačuva vlast i ne izgubi je barem za života. Potom slede razne druge destinacije, među njima i Irak posredstvom američkih kompanija.

Danas je naš privatni bezbednosni sektor prilično razvijen. Po broju registrovanih pripadnika, on daleko nadilazi Vojsku, a može da konkuriše i policiji. U državi koja je toliko učinila da se demilitarizuje, gotovo da imponuje neuništiv ratnički duh koji je nastavio da postoji u tržišnoj formi.

Nadajmo se samo da su čelnici „Blekvotera“, to jest njenih firmi naslednica, čitali Dobricu Ćosića i da Srbima daju samo da ratuju ali ne i da pregovaraju zbog sklonosti da izgube sve za pregovaračkim stolom.

Ako imamo u vidu da naša sadašnja vojska može da brani zemlju jedino kroz seriju edukativnih radionica na kojima bi molila potencijalne zavojevače da nas ne diraju, nije ni čudo da građani sa velikom radoznalošću, pa čak i simpatijama, gledaju na Srbe koji su negde otišli da ratuju.

Doduše, srpski ratnici su kao malina, tu polako gubimo lidersku poziciju, pre svega zato što vojne obuke mladih ljudi više nema, i prosečna starost ljudi sa vojnim ili ratnim iskustvom se bliži petoj deceniji. Prosek vade jedino mlade Sandžaklije koje se za sada ispoljavaju u amaterskim kategorijama kao što je Džihad. Ipak, upravo taj sloj radikalizovane omladine u perspektivi može da se pretvori u veliki društveni pa i bezbednosni problem.

Jedina tekovina „mračnih“ titoističkih i miloševićevskih vremena koja je sasvim iskorenjena jeste rokenrol. U vreme dok je postojao, poseban podžanr činile su pesme o služenju JNA. Da rokenrol i danas postoji možda bi nastao podžanr o „radu za Blekvoter“, i pesme poput „Na straži pored Luganska“ ili „Ko te ljubi dok sam ja na plati“.

Sutra počinje Svetsko prvenstvo u košarci. Jedna od stvari koje mi najviše smetaju biće to što svaka reprezentacija ima ponekog Amerikanca što igru čini jednoličnom. Vrlo je moguće da će uskoro i svaka zaraćena strana u svojim redovima imati ponekog Srbina. Da li će to ratove učiniti jednoličnim?

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

APSURD SA ŠLAGOM

„Apsurd je zarazna bolest“, zbirka novinskih kolumni Zorana Ferića, odlično je izdanje VBZa sa samo jednom manom, čitaocu bi bilo olakšano praćenje kada bi kolumne bile označene datumima a svakako bi bilo korisno znati i u kom su tempu pisane.

Ferić je za ovu zbirku napravio izbor kolumni i odbacio je one koje su previše "dnevne". Tu odluku razumem ali mi je zbog nje ipak žao jer bi me i kao čitaoca i kao kolumnistu zanimalo i kako se Ferić kao pisac i "javni intelektualac" snalazi u temama na koje treba "hitno reagovati". To podrazumeva i procenu njegove moći anticipacije.

Ferić u odabranim kolumnama pokazuje kako izgleda kada neko darovit piše kolumne. U ovim izabranim tekstovima svaka stoji kao kratka priča a rekao bih da neke svojom maštovitošću i rukopisom bez problema mogu da nađu mesto u proznim zbirkama.

Ferićev dar je nesvakidašnji pa su i njegove kolumne prilično unikatna pojava. Ne mogu da kažem da su one nekakav standard kome kolumnisti treba da streme - za to treba čitati Tijanića i Tirnanića - ali svakako da bi književnici koji pišu u novinama morali da uzmu ovo kao standard.

To naročito moramo imati u vidu jer su po uzoru na hrvatsku štampu, upravo književnici sada postali vrlo aktivni kolumnisti kod nas i često se izražavaju u formama koje se omeđene kratkim rokovima koji njihovoj profesiji ipak nisu svojstveni. Otud se čini da postoji veliki disbalans između dela koja su pisali „za večnost“ i ovih „potrošnih“ - namenjenih medijima.

Poseban ugođaj pruža i činjenica da su ove kolumne izlazile u toku pripreme Ferićevog remek-dela - romana „Kalendar Maja“ i da mapiraju određene tematske preokupacije i topose kojima se bavi u tom značajnom ostvarenju.

Vrlo je zanimljivo kako pisac vrlo slobodno prepliće motive iz rada u nastajanju i novinsku produkciju, bez straha da će previše demistifikovati svoj rad. Isto važi i za vrlo duhovit, naizgled egzibicionistički a zapravo vrlo taktičan prikaz vlastite intime.

Ukupno uzev, „Apsurd je zarazna bolest“ daleko nadilazi ono što bi čitaoci po pravilu mogli da očekuju od zbirke novinskih kolumni, samim tim zaslužuje i širu publiku. Ipak, ova kolekcija izbrušenih minijatura, upravo kroz svoju nesputanu kreativnost i perfekcionizam stila otvara pitanje kakva je pozicija kolumnista danas.

Čini se da su novine upravo kroz gubljenje svoje osnovne informativne funkcije, svesne da ne postoji događaj o kome će čitaoci saznati prvo iz njih, počele da stavljaju veliki akcenat na kolumniste i da kroz njihov kolorit stvaraju svoje identitete. Odjednom smo se našli u situaciji da praktično samo kolumnisti mogu biti prepoznati kao odlika srpskih novina.

Time su srpske novine ušle u ćorsokak. S jedne strane, kroz afirmisanje kolumnista postale su medij koji se obraća istomišljenicima i praktično samo pothranjuje njihove stavove bez puno prostora za preispitivanje, a sa druge strane počele su da zapostavljaju svoj novinarski i istraživački rad.

Sa jačanjem stavova kao obeležja novina a slabljenjem istraživačkog novinarstva došli smo u situaciju da se policijske dojave i politička podmetanja rasprostrane kao jedini vid „ekskluzivne informacije“ po kojoj se naše redakcije razlikuju.

Isto tako „izjave eksperata“, koje nalikuju istraživanju, postale su zamena za pisanje tekstova. To se oseća po rezultatima članaka tog tipa, ako sagovornici imaju šta da kažu onda ima i tekst, ako nema, znamo šta biva, a o potencijalnim manipulacijama koje pozvani sagovornici mogu izvršiti, da i ne govorimo. 

Izbacivanjem kolumnista u prvi plan, srpske novine su počele da podsećaju na jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju iz dana kada je u njoj igrao Siniša Mihajlović – u jednom trenutku je njegov šut iz daljine, umesto detalja koji dotuče već nadigranog protivnika i eksces, postao okosnica igre na koju se isključivo računa.

Ferićeva kolumna je zbirka vanserijskih tekstova jednog velikog talenta, kakvog ni naša savremena proza nema, pa samim tim ni mediji. Međutim, kao što je i u sportu rad mnogo važniji od talenta tako i naši mediji moraju da prestanu sa oslanjanjem na ubojita pera nekolicine rečitih ljudi i da se okrenu radu na pričama. 

Kolumna je konac koji delo krasi. Ili šlag na torti.

Sada smo lepljivi od šlaga ali kora i fila uglavnom nigde nema.

Dimitrije Vojnov

 (Šira verzija teksta objavljenog u Novinama Novosadskim)

SRPSKI SIN

Ugledni strip autor Mark Milar napisao je trodelno specijalno izdanje Supermena „Crveni sin“ u kome je Kal El umesto u Sjedinjene Države pao u Sovjetski Savez. Umesto u kanzasku varošicu Smolvil, Kal El pada u ukrajinski kolhoz gde ga pronalaze Staljinove vlasti i vaspitavaju u duhu komunizma.

Šta bi bilo da je Kal El pao u današnju Srbiju?

Kao i u običnom strip-kanonu, a i kod Milara, pao bi u njivu, ali jedva bi preživeo jer je selo opustelo a zemljište se ne obrađuje. Kada bi konačno iscrpljen i poludivalj došao do nekih ljudi, ispostavilo bi se da su znatno stariji od bračnog para Kent i da bi ga usvojili kao unuče koje nikada nisu imali. Doduše, zbog bele kuge nisu imali ni decu ali apsurd da imaju unuče a nemaju decu jeste nešto što im previše ne smeta. Vlast svakako ne bi ni primetila ako imamo u vidu bizaran odnos naroda prema pošlom popisu gde su sa ponosom naglašavali kako su zavitlavali popisivače.

Kada Kal El kao mali pokaže supermoći, Usvojitelji ga vode kod lekara. Lokalni lekar ne primeti ništa previše čudno u tome što mališan može da zapali nešto pogledom. Štaviše postaje miljenik medicinskog osoblja jer im za sekund pogledom zagreje vodu za kafu. Usvojitelji nezadovoljni tim seoskim lekarom odlaze u regionalni medicinski centar, međutim tamo bivaju stavljeni na čekanje.

Čekanje se oduži a dečaku presahnu supermoći pošto je kriptonit zagadio vodu. Usvojitelji su pronašli i delove svemirskog broda u kome je Kal El pao, pokušavaju da saznaju odakle je došao ali odavno nema naučnih instituta koji bi mogli proučiti leguru od koje je napravljen.

Kada odraste, odlazi u Beograd u potrazi za poslom pošto u rodnom kraju nema ničega. U Beogradu je malo čistija voda, Kal Elu se vraćaju moći i on počinje da ih koristi u službi pravde i srpskog naroda.

Uprkos tome što je to vrlo slabo plaćen posao, odlučuje se da postane novinar jer mu je to dobro opravdanje da se uvek nađe na licu mestu gde su opasnosti i nevolje. Ubrzo se ispostavlja da su mu mnoge kolege sličnije nego što je mislio, odnosno da im je posao novinara pokriće za nešto drugo, da vrlo malo izlaze na teren i da se više oslanjaju na dojave iz policijskih i političkih krugova. Otud, mladi prilježni novinar postaje sumnjiv kolegama i brzo shvata da mu ova profesija nije dobro pokriće. Odlučuje da bude nezaposlen pošto primećuje da beogradske ulice uvek vrve od ljudi, čak i u sred radnog vremena.

Leks Lutor, najveći Supermenov protivnik iz stripova je bogataš željan moći. Takvog protivnika Kal El lako može naći u Srbiji koja je puna tajkuna željnih moći. Jedina razlika je u tome što je Leks Lutor zli genije sa vrhunskim tehničkim znanjima. Srpski tajkuni nisu takvi osim po zvanju jer su kupili dosta diploma i doktorata. No, kandidata za kakvog-takvog Leksa Lutora ima.

Sukob između Kal Ela i Leksa Lutora međutim slabo se rasplamsava. Srpskog Leksa ne zanima globalna dominacija, čak naprotiv, jedna od njegovih najgorih osobina je upravo potčinjenost stranom kapitalu. Lokalna ekonomija je pak toliko razorena da joj domaći Leks ne može previše nauditi. Vremenom Kal Elu ovaj konflikt postaje dosadan jer nema više šta da brani.

Tokom proleća 2012. Kal El shvata da nije sam. Pojavljuje se na vlasti čovek koji ima slične moći kao on. Ne spava noću jer radi, preko dana spasava ljude iz smetova i poplave, putuje po svetu i diskutuje sa uglednim diplomatama i stiče moćne prijatelje na svim meridijanima. Kal El počinje da se divi tom čoveku jer za razliku od njega nema strah da javnosti pokaže svoje moći.

Shvativši da je nepotreban, da istovremeno Srbiji nema spasa i da ima ko da spase Srbe, Kal El emigrira u SAD gde ionako žive svi superheroji i sleću svi vanzemaljci.

Ipak, u Srbiji će se lakše pojaviti Supermen nego Betmen. Naime, Betmen je dete bogatih ljudi, dakle tajkunče, čiji su roditelji ubijeni u povratku iz bioskopa. U Srbiji je lakše naći malog vanzemaljca u njivi nego tajkuna koji ide u bioskop. Osim ako nema nameru da ga kupi i pretvori u kockarnicu.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)