NAUČNA FANTASTIKA

Protivnici Beograda na vodi grubo se mogu podeliti u tri grupe. 

Prvu grupu čine oni koji vole Savamalu i ne žele da se u njoj nešto ruši i gradi ovaj moderni kompleks.

Drugu grupu čine oni kojima je ideja ovakve gradnje u principu prihvatljiva ali im se ne dopada arhitektonsko i urbanističko rešenje koje je predstavljeno.

Treću grupu čine oni koji nemaju neki profilisan stav prema arhitektonskom rešenju ili pak nemaju ništa protiv njega, ali ne veruju u sposobnost ove vlasti da takav projekat u potpunosti realizuje. To su ljudi koji su se nagledali velikih ideja, napuštenih ili neuspelih, iza kojih su ostale ruševine.

Zapravo, ova treća grupa je verovatno i najveća. Uostalom, teško da protesti beogradskih urbanista mogu da imaju odjeka kod nekoga ko živi u ovom gradu i zna kako su ovo do sada uspešno rešili. Pored srpskog junaštva, Krleža je slobodno mogao da doda i srpski urbanizam u ono čega želi da bude sačuvan.

Ipak, analiza strahova ove treće grupe protivnika Beograda na vodi nudi višeslojnu dijagnozu trenutne faze našeg istorijskog brodoloma. Naime, Srbi su postali narod koji se plaši budućnosti, i otvaranje nove fabrike vide kao uvod u dugi stečaj a gradnju nove kuće kao nastanak buduće ruševine. Strah od budućnosti je prilično opasna stvar – koliko god u duštvu prepunom rent-a-istoričara i prošlost deluje nepredvidivo – budućnost je nešto što ne možemo izbeći.

Za početak, građani masovno poistovećuju izgradnju navodno komercijalno isplativog kompleksa sa političkom odlukom koja zavisi od vlasti, i sa podsmehom gledaju na tobožnje tržišne inicijative poput prodaje stanova u kuli. Kako gledati na takve stvari drugačije kada već decenijama posmatramo političke intervencije u polju ekonomije gde su se spojile najgore tekovine socijalizma poput ispunjavanja interesa vlastodržaca i kapitalizma poput lične pohlepe i svakog zamislivog vida smanjivanja ulaganja i povećavanja zarade – bez prave proizvodnje vrednosti i ikakvog obaziranja na interese zajednice. Teško je poverovati da su sada stvari drugačije, velikim delom i zato što Beograd na vodi za sada uglavnom biva promovisan u aktivnostima vlasti, dočim su investitori mnogo tiši i manje prisutni. Otud nije neočekivano da u ovakvim slučajevima, građani ne znaju koga više treba da se plaše – državnih službenika ili kapitalista koje su oni doveli.

Beograd na vodi je očigledno preveliki projekat da bi građani mogli da dopuste ovoj vlasti da se sa time igra. Ruševine koje bi za njim mogle ostati u slučaju neuspeha su neprihvatljivo velike i na suviše vidnom mestu da bi se takav eksperiment mogao dozvoliti. Naročito moramo povesti računa o tome da i najmanji potres u globalnim političkim i finansijskim tokovima najpre može da se oseti upravo u jednom takvom infrastrukturnom projektu, na periferiji, u para-tržišnim okolnostima.

Očuvanje statusa kvo se u mnogim oblastima našeg života, od Kosova preko reorganizacije sportskih klubova pa do Beograda na vodi nameće kao najpametnije rešenje jer naprosto nismo dovoljno jaki da bismo u bilo kojoj delikatnoj oblasti mogli da izborimo pravo.

No, to ne znači da strah od budućnosti ne treba lečiti. Kada pogledamo naše filmove ili televizijske serije, prošlost dominira čak i nad prikazima sadašnjosti a budućnosti praktično ni nema. Nismo prvo društvo koje je odlučilo da sebe isključivo definiše kroz prošlost ali ako pogledamo najuspešnija, svako od njih je gajilo snažnu viziju budućnosti, bilo da je ona optimistična ili upozoravajuća. Kada je Ministarstvo kulture već raspisalo konkurs za film o Velikom ratu, mogao bi i Grad da raspiše konkurs za film o Beogradu budućnosti, da se ne svede filmografija te vrste na jedno slovo – odličan animirani rad Edit i ja Alekse Gajića.

Budućnost ne možemo da izbegnemo. A pošto je prethodna garnitura već sebe premestila u neki drugi film, bilo bi lepo da imamo šta da gledamo, dok sadašnja luta po žanrovima.

Dimitrije Vojnov 

(Tekst objavljen u Našim novinama)

STVARANJE ISTORIJE

Godišnjica bombardovanja koje se desilo relativno skoro, pre šesnaest godina, još uvek obeležava događaj kog se većina građana dobro seća i samim tim nemamo puno prilike da u medijima slušamo tumačenja raznih srpskih rent-a-istoričara koji inače nastupaju za praznike. To ipak ne znači da sami građani ne doživljavaju svoju prošlost kao stranicu nekog istorijskog udžbenika na kojoj bi se moglo ponešto prepraviti, obrisati ili ispisati ponovo. 

Ne znam šta kažu istraživanja, ali verujem da su Srbi na vrhu liste naroda koji veliki deo vremena provode zamišljajući i diskutujući kako bi im izgledala sadašnjost da su se neke stvari drugačije odigrale u prošlosti. Samo o bombardovanju postoji niz teorija – šta bi bilo da je Milošević poslušao Momčila Perišića, šta bi bilo da je izdržao još mesec dana bombardovanja, kako bi izgledalo da je NATO poslao pešadiju na Kosovo i da li bi to smeo da uradi itd.

Ovih dana u srpske knjižare stiže roman Stivena Fraja „Stvaranje istorije“, izuzetan višeslojni naučnofantastični triler nastao u kulturi koja razmatranje alternativnih istorija vidi pre svega kao zabavu ali i kao način da se steknu neke pouke. Glavni junak ovog romana je istoričar koji priprema doktorat o Hitlerovom najranijem detinjstvu. Kao najvećeg eksperta za Hitlerovo rođenje kontaktira ga fizičar sa traumom iz Aušvica i predlaže mu da uz pomoć mašine slične vremeplovu učine da beba Adolf ni ne dođe na svet. Kada im to uspe i promeni se tok istorije, ispostavlja se da je do nacizma ipak došlo, samo pod vođstvom mnogo pametnijih i opasnijih lidera...

Jedna od poenti Frajevog izuzetnog romana jeste da tako krupni istorijski događaji kao što je dolazak nacista na vlast ili Drugi svetski rat nisu bazirani na harizmi jednog čoveka već na duboko ukorenjenim i nataloženim frustracijama, ekonomskim i političkim vrtloženjima, i samim tim su neizbežni.

Dakle, bombardovanje Jugoslavije i njegove posledice možda su mogle imati drugačiji kalendar i nešto drugačiji redosled poteza zapadnih sila, ali suštinski sve to se moralo desiti. Na takav način moramo gledati i na farsu oko Šešeljevog povratka u Hag koja je počela pre nekoliko dana.

Potpuno je jasno da su pozivi da se Šešelj vrati u Hag usmereni ka povećavanju radne temperature u srpskom društvu i da im je cilj provokacija, kako Vlade tako i opozicije. Ono što se postavlja kao pitanje – čime su Naprednjaci kao najposlušnija srpska garnitura do sada zaslužili ovu neprijatnost?

Nažalost, suština svake politike koja se u Srbiji danas vodi mora biti antizapadna. Čak i kad je sprovodi garnitura sa najviše strpljenja, sluha i oduševljenosti Zapadom, ona mora biti antizapadna pre svega zato što se druga strana ponaša antisrpski. Zapad sa nama neprestano komunicira uslovljavanjem, pritiscima, neprincipijelnim proširivanjem zahteva i naši političari imaju sužen manevarski prostor – mogu ispunjavati ono što se traži ili ne, ali će sve što rade, kako god okrenu biti ispunjeno poniženjem i gorčinom.

Na duže staze, takav položaj daje razloge za optimizam. Koliku god štetu nanose srpski političari koji ispunjavaju hirove Zapada i razaraju državu, sve što su učinili ispunjeno je osećajem nepravde. Otud, čim se bude otvorila prilika da se nešto od toga promeni, bićemo spremni.

Taj osećaj nepravde ipak ne znači da sa ustupcima treba nastavljati. Realpolitička pretpostavka ranijih garnitura da sa osetljivim pitanjima treba razvlačiti jer će naši protivnici vremenom slabiti a naši prijatelji i/ili njihovi protivnici jačati, ispostavila se kao tačna. Nažalost, ustupci učinjeni u međuvremenu oslabili su Srbiju do tačke da tu promenu odnosa snaga ne može da iskoristi.

Ipak, proteklih četvrt veka vaspitani smo da su pojedini odnosi Srba i Zapada svojevrsni evergrin. Ako nas je Istorija, učiteljica života, ičemu naučila do sada jeste da nije problem u nama nego u njima. Ipak, ako se plašimo neprijatnog raskida, uvek možemo slagati da je problem u nama, i da zavidimo onima koji će nas naslediti u odnosima sa Zapadom, recimo Ukrajincima.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

VREME PAKLENIH VOZAČA

U jednom od najboljih početaka scenarija Bilija Vajldera i Čarlsa Breketa „Ustani, draga“, američki pilot dobrovoljac čeka streljanje u fašističkom zarobljeništvu u Španiji. Dok otac-ispovednik sa njim igra karte i moli ga da se posvete duhovnosti pred kraj, u kazamat dolazi američka novinarka i pretvarajući se da je njegova supruga uspeva da isposluje njegovo oslobađanje. Kada joj uspe naum, otkriva mu da je sve to uradila ne bi li napisala atraktivnu reportažu o bekstvu iz Frankove Španije. Međutim, novinarka ipak ima zlatno srce i pilota uskoro prestaje da doživljava isključivo kao „temu“.

Nažalost, u Srbiji nema novinara koji su slični liku Klodet Kolber u filmu „Ustani, draga“. Prošle sedmice bizarne nevolje u koje je upao Radomir Počuča u Ukrajini izazvale su senzaciju, a ona je kratko trajala. Umesto intenzivnog praćenja tog slučaja i pokušaja da se Počuča izbavi od najavljenog (i nikad do kraja razjašnjenog) streljanja ili druge kazne sumnjivog legaliteta, dobili smo nešto tabloidnih naslova, nekritički pušten video snimak i to je manje-više sve.

Reklo bi se da je pažnju srpskih novinara ubrzo privukao slučaj Džeremija Klarksona i da su se njime mnogo temeljnije bavili nego Počučom. Svako ko je radio u novinama zna da su kolege iz auto-moto rubrika jedna dobro organizovana družina ali „slučaj Klarkson“ prevazišao je specijalizovane rubrike. Naizgled, Klarkson je idealna zamena za Počuču. Obojica su kontroverzni i mačo televizijski autori, samo što Klarksonov slučaj naizgled nije politički osetljiv.

Međutim, Klarkson bi u rukama angažovanog novinara bio prava bomba. Naime, BBC je zbog jednog prilično benignog incidenta, tuče slavnog novinara i organizatora u kojoj su alkohol i obrok koji kasni navodno imali važnu ulogu, odlučio da otpusti čoveka čiji im je rad samo prošle godine doneo 225 miliona dolara od prodaje širom sveta. Ipak, nije Klarkson prvi voditelj te emisije o automobilizmu, ona je već bila resetovana, i BBC posle nekoliko skandala poslednjih godina sebi više nije mogao da dozvoli dalja kršenja radne etike i političke korektnosti. Klarkson je otpušten.

Potom se ispostavilo da mu nalaženje sledećeg posla neće ići tako lako. Naime, mnogi kanali bi pohrlili da ga angažuju kada svaki ne bi imao neke ranije sporove pošto je zbog sličnih incidenata otpuštao svoja slavna TV lica. Potencijalno angažovanje Klarksona bi moglo dovesti do novih tužbi svih onih koji su ranije otušteni zbog mobinga.

Šta je srpski novinar mogao da uradi tim povodom? Pa recimo da Klarksonovim tragom prouči kakav je ugled naših medija. Dok BBC otpušta svoju zvezdu zbog minornog incidenta, ni o Javnom servisu ni o drugim televizijama sa nacionalnom frekvencijom saradnici nemaju puno reči hvale. To važi i na nivou celih kuća ali i pojedinaca. Dugovanja, kašnjenje plata, nepotizam, razne malverzacije, mobing, kršenje radne discipline, nestručnost, sve to su svakodnevne pojave ali one ne utiču na ugled tih kuća.

U ovakvoj Srbiji i Počuča i Klarkson su potencijalna bomba za novinare koji rade u korist javnosti. Ovaj talog u koji smo zapali ušao je u sve pore i svaki tekst može da otvori Pandorinu kutiju. Recimo, ideja BBCa da Stiven Fraj zameni Klarksona, primer je briljantne kreativnosti, u ravni da recimo neko kao Jovan Ćirilov zameni nekoga poput Aleksandra Tijanića. Samo taj detalj bi mogao da otvori pitanje kada smo poslednji put takvu kreativnost mogli da sretnemo na našim ekranima? Današnja Srbija je za ozbiljnog novinara kao zapaljeni Rim za Nerona, ali ne znači da se plamen ne može prepoznati i u Londonu.

Ipak, inspiracija koja navire iz slučaja Klarkson ne može prikriti tabloidnost izveštavanja o Počuči od koje se ledi krv u žilama. Da li su se kola evrointegracijske političke korektnosti slomila na Počuči umesto na Klarksonu? Ovih dana je u Srbiji uostalom zabranjeno otići dobrovoljno u inostranstvo i boriti se protiv fašizma. A Ukrajina jeste nova Španija, i to nije nikakva politička konstrukcija, sami kijevski pučisti sa ponosom nose fašističke simbole. Da li to znači da ćemo uskoro imati neke malo intenzivnije urbanističke intervencije u Beogradu, recimo da se Ulica Salvadora Aljendea preimenuje u Augusta Pinočea a Španskih boraca - u čast naših nemačkih „prijatelja“ - u Ulicu Legije Kondor?

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

MIT O AVALI

Šel Silverstajn je 1964. godine napisao i nacrtao dečju knjigu „Dobro drvo“. Ona je govorila o prijateljstvu dečaka i jednog stabla jabuke. Kada dečak dođe u adolescenciju i zatreba mu novac, jabuka mu predloži da prodaje njene plodove i tako zaradi. Kada odraste, treba mu kuća, jabuka mu predloži da poseče njene grane i koristi ih kao građu. U srednjim godinama, poželi brod, jabuka mu predloži da uzme njeno stablo i napravi ga. Kada dečak ostari, ostao je samo panj. Drvo više nema šta da mu da. Ali starcu je to dovoljno jer mu treba samo mesto gde će da sedi i odmara.

Kada se klima ublaži, na proleće i s jeseni, na svakih godinu dana ponovo se aktuelizuje priča o privatizaciji Avala filma i setim se „Dobrog drveta“. Ovog puta izgleda da je privatizacija dosta konkretna, ne samo zbog odluke odgovornih organa već i zbog opšte atmosfere u društvu. Ko je sposoban da ukloni drveće iz Studentskog parka sasvim sigurno može i da privatizuje Avala film.

Jedan deo onih koji su nezadovoljni činjenicom da se Avala Film privatizuje insistira na tome da bi ovo preduzeće trebalo revitalizovati. To je besmislena inicijativa na više nivoa. Sam Avala film je u vreme svoje pune funkcionalnosti bio u blizini koridora za preletanje aviona što je remetilo snimanje filmova a danas se povrh svega nalazi unutar naseljenog područja, vrlo je teško prići studijima sa većim kamionima koji služe za donošenje dekora, deo tehnoloških kapaciteta koji tamo postoje su anahroni i kompenzovani drugim tehničkim bazama itd. a povrh svega Pink ima velike studije na mnogo boljem mestu i sa mnogo novijom infrastrukturom, i koliko vidimo više ih koristi za televizijske programe nego za snimanje filmova.

Drugi deo onih koji su nezadovoljni time zbilja imaju zapadnu crtu da stečaj ne vide kao slom već kao novu priliku, zahtevajući da država pretvori Avala film u građevinsko zemljište, proda ga skupo a onda od dela tog novca sagradi adekvatan filmski centar na nekom drugom mestu. Nažalost, mi već godinama živimo u neprestanom dokazivanju kako je neko nešto kupio jeftinije nego što vredi i potom profitirao. To je tačno. Međutim, niko ne postavlja pitanje da li bi iko kupovao i investirao da je išta moralo da se plati po realnoj ceni. Avala film se prodaje za bagatelnih devet miliona eura a tvrdi se da zemljište vredi desetak puta više. Međutim, da li postoji neko ko bi ga zaista toliko i platio? Nisam siguran. Precenjivanje resursa kojima raspolažemo može biti podjednako opasno kao i njihovo bagatelno rasprodavanje. Kada smo odlučili da uđemo u tržišnu ekonomiju onda se moramo voditi ne samo principom ponude već i potražnje.

Konačno, otvara se pitanje raspolaganja filmovima Avala filma u njihovom fizičkom obliku ali i u formi intelektualne svojine. To je svakako ključno, za naše društvo na duže staze značajnije čak i od finansijske kompenzacije za livadu. Za razliku od drugih zemalja u regionu, Srbija nije učinila praktično ništa u pogledu obnavljanja filmskih materijala svojih klasika, mnogi filmovi ostaju nedostupni i filmofilima i istraživačima, i da nije pirata, pola srpske filmske baštine uopšte ne bi imalo gde da se pogleda. Posle decenija potpune nebrige za filmski fond, sad odjednom dvesta filmova iz Avale pobuđuje interesovanje esnafa koji ni svoje savremene filmove ne čuva u adekvatnim uslovima, više ih čak ni ne izdaje na DVDu.

Avala film je bio stub jedne ozbiljne državne kinematografije koje više nema. Sada je postala tema laganog prolećnog aktivizma grupe filmskih radnika koji su učinili sve da se ta kinematografija transformiše kako bi oni mogli da rade šta hoće. Sada kada je i ta nova kinematografija oglodana do kosti, očekuju da stara Avala bude panj koji će upumpati još malo novca u njeno trulo telo iako to nisu zalužili.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

GROBOVI

Proteklu sedmicu obeležili su jedna sahrana i dva parastosa.

Preminuo je Vlada Divljan, jedan od najvećih umetnika u istoriji jugoslovenskog rokenrola, izuzetan po tome što se nikada nije ogrešio a mogao je. Bio je deo Idola, jednog od naših najvećih bendova, ali je otišao kao Vlada Divljan, uspeo je da izgradi ime i posle tog trijumfalnog perioda, iako nikada nije iskoračio iz sveta muzike. Paradoksalno, ali kada se bude podvlačila crta, Idoli će igrati prominentniju ulogu u biografijama njegovih kolega iz benda koji su napustili rokenrol i ušli u sfere biznisa, marketinga i politike, stvari koje se kod nas odavno ne mogu razdvojiti, kao rok i rol.

Nebojša Pajkić, jedan od savremenika i saučesnika Novog talasa izjavio je nekada da su Idoli najveći bend na svetu jer je Lajbah u sklopu svog koncepta izmislio državu NSK a Idoli su preuzeli kontrolu nad jednom koliko-toliko postojećom državom, Srbijom. I zbilja, trojica najprominentnijih Idola sumirali su težnje Beograđanina iz centra grada, da bude „Krle na ulici, Divljan u studiju, Šaper u banci.“

Ovolika koncentracija kulturnog kapitala i značenja u samo tri čoveka neumitno je dovela do toga da prerani odlazak Vlade Divljana postane kolektivna psihoterapija u kojoj je prvo nastupila duboka i iskrena žalost kakvoj odavno nisam svedočio, a potom je krenulo prepucavanje na bazi njegovog nasleđa, svojatanje Divljanovih stavova, pogleda na život i otimačina oko osećanja koja su njegove pesme proizvele.

Na kraju se Vlada Divljan pridružio mnogim našim velikanima čija je smrt postala svojevrsna Rubikova kocka za nas žive, tema koju ćemo raspredati u godinama koje dolaze. O perspektivama značajnih srpskih pokojnika najbolje govore godišnjice smrti Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.

Ove godišnjice padaju dan za danom i svaka od njih je prilika da se ismeju oni koji su ožalošćeni, s tim što monopol na ismevanje mrtvih i njihovih poklonika ipak imaju predstavnici Druge Srbije, teško je naći javno izrečene rezerve prema Zoranu Đinđiću, izvan govora Vojislava Šešelja. Tako je i ove godine. Poput najromantičnijih levičara, što ne treba da čudi jer su i sami Milošević i Đinđić u osnovi bili levičari, njihovi poklonici sa prijatnom rezignacijom, slatko slaveći vlastiti poraz, govore o svetu koji je ostao nedosegnut zbog preranog odlaska. Iz ove naizgled sasvim logične pojave ipak proizilaze dva paradoksa.

Prvi paradoks je da se ove dve grupe ožalošćenih nimalo ne poklapaju, i da insistiraju, a to naročito važi za Drugosrbijance, da su po svim osnovama drugačiji, i da bi voleli da se razlikuju još više ako bi to ikako bilo moguće. Ipak, u danima sećanja na svoje lidere, oni jako liče jedni na druge.

Drugi paradoks je to da je Slobodan Milošević bio predsednik Srbije a Zoran Đinđić predsednik Vlade Srbije, dakle da su obojica bili na najvišim državnim funkcijama u okviru iste zemlje čak i istog aparata, a da su im sledbenici tako sukobljeni i potpuno ubeđeni da je njihov mezimac imao najbolje namere prema državi i najmudriji plan kako da joj donese prosperitet.

Konačno, najradikalniji među njima okrivljuju onog drugog za smrt svog favorita iz čega proističe da su se Srbi na kraju pobili oko toga ko više voli Srbiju i ko ima bolju ideju kako da je unapredi i odbrani.

Ako ljudi koji su bili deo istog državnog aparata u praktično isto vreme mogu da se percipiraju kao zakleti neprijatelji, ako javnost može da se tako radikalno rasloji oko osoba koje sa svaka na svoj način imale isti cilj – napredak Srbije, onda ne treba da čudi kako su članovi istog benda uspeli da se tako različito profilišu.

Srbija je bila pod sankcijama kada je svetom vladao Britpop, zato verovatno nismo uspeli da naučimo mudrost iz jedne pesme danas takođe, vrlo srpski, zakrvljene braće Galager koji kažu da „ne treba stavljati svoju sudbinu u ruke rokenrol benda“. Divljan je znajući svoj bend u čije smo šake pali zato i živeo i umro u Beču.

Na duže staze ipak, verujem da se na Divljana „niko neće osvrtati u gnevu“. Njegov opus i teme kojima se bavio su veći od onoga što čini naše podele. Uostalom, na nekim pesmama Idola se time poigrao i nastavio dalje. Verujem da ćemo te teme prerasti i mi.

Umro je Idol. Slava mu.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)