GROBOVI

Proteklu sedmicu obeležili su jedna sahrana i dva parastosa.

Preminuo je Vlada Divljan, jedan od najvećih umetnika u istoriji jugoslovenskog rokenrola, izuzetan po tome što se nikada nije ogrešio a mogao je. Bio je deo Idola, jednog od naših najvećih bendova, ali je otišao kao Vlada Divljan, uspeo je da izgradi ime i posle tog trijumfalnog perioda, iako nikada nije iskoračio iz sveta muzike. Paradoksalno, ali kada se bude podvlačila crta, Idoli će igrati prominentniju ulogu u biografijama njegovih kolega iz benda koji su napustili rokenrol i ušli u sfere biznisa, marketinga i politike, stvari koje se kod nas odavno ne mogu razdvojiti, kao rok i rol.

Nebojša Pajkić, jedan od savremenika i saučesnika Novog talasa izjavio je nekada da su Idoli najveći bend na svetu jer je Lajbah u sklopu svog koncepta izmislio državu NSK a Idoli su preuzeli kontrolu nad jednom koliko-toliko postojećom državom, Srbijom. I zbilja, trojica najprominentnijih Idola sumirali su težnje Beograđanina iz centra grada, da bude „Krle na ulici, Divljan u studiju, Šaper u banci.“

Ovolika koncentracija kulturnog kapitala i značenja u samo tri čoveka neumitno je dovela do toga da prerani odlazak Vlade Divljana postane kolektivna psihoterapija u kojoj je prvo nastupila duboka i iskrena žalost kakvoj odavno nisam svedočio, a potom je krenulo prepucavanje na bazi njegovog nasleđa, svojatanje Divljanovih stavova, pogleda na život i otimačina oko osećanja koja su njegove pesme proizvele.

Na kraju se Vlada Divljan pridružio mnogim našim velikanima čija je smrt postala svojevrsna Rubikova kocka za nas žive, tema koju ćemo raspredati u godinama koje dolaze. O perspektivama značajnih srpskih pokojnika najbolje govore godišnjice smrti Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića.

Ove godišnjice padaju dan za danom i svaka od njih je prilika da se ismeju oni koji su ožalošćeni, s tim što monopol na ismevanje mrtvih i njihovih poklonika ipak imaju predstavnici Druge Srbije, teško je naći javno izrečene rezerve prema Zoranu Đinđiću, izvan govora Vojislava Šešelja. Tako je i ove godine. Poput najromantičnijih levičara, što ne treba da čudi jer su i sami Milošević i Đinđić u osnovi bili levičari, njihovi poklonici sa prijatnom rezignacijom, slatko slaveći vlastiti poraz, govore o svetu koji je ostao nedosegnut zbog preranog odlaska. Iz ove naizgled sasvim logične pojave ipak proizilaze dva paradoksa.

Prvi paradoks je da se ove dve grupe ožalošćenih nimalo ne poklapaju, i da insistiraju, a to naročito važi za Drugosrbijance, da su po svim osnovama drugačiji, i da bi voleli da se razlikuju još više ako bi to ikako bilo moguće. Ipak, u danima sećanja na svoje lidere, oni jako liče jedni na druge.

Drugi paradoks je to da je Slobodan Milošević bio predsednik Srbije a Zoran Đinđić predsednik Vlade Srbije, dakle da su obojica bili na najvišim državnim funkcijama u okviru iste zemlje čak i istog aparata, a da su im sledbenici tako sukobljeni i potpuno ubeđeni da je njihov mezimac imao najbolje namere prema državi i najmudriji plan kako da joj donese prosperitet.

Konačno, najradikalniji među njima okrivljuju onog drugog za smrt svog favorita iz čega proističe da su se Srbi na kraju pobili oko toga ko više voli Srbiju i ko ima bolju ideju kako da je unapredi i odbrani.

Ako ljudi koji su bili deo istog državnog aparata u praktično isto vreme mogu da se percipiraju kao zakleti neprijatelji, ako javnost može da se tako radikalno rasloji oko osoba koje sa svaka na svoj način imale isti cilj – napredak Srbije, onda ne treba da čudi kako su članovi istog benda uspeli da se tako različito profilišu.

Srbija je bila pod sankcijama kada je svetom vladao Britpop, zato verovatno nismo uspeli da naučimo mudrost iz jedne pesme danas takođe, vrlo srpski, zakrvljene braće Galager koji kažu da „ne treba stavljati svoju sudbinu u ruke rokenrol benda“. Divljan je znajući svoj bend u čije smo šake pali zato i živeo i umro u Beču.

Na duže staze ipak, verujem da se na Divljana „niko neće osvrtati u gnevu“. Njegov opus i teme kojima se bavio su veći od onoga što čini naše podele. Uostalom, na nekim pesmama Idola se time poigrao i nastavio dalje. Verujem da ćemo te teme prerasti i mi.

Umro je Idol. Slava mu.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

PLANETA DOSADE

Novi sukob medija i ostatka sveta dogodio se tokom realizacije emisije „Reporter“. Ekipa „Insajdera“ koja pravi ovu emisiju naišla je prvo na prepreke u pokušaju da snimi sagovornike iz velikih srpskih fudbalskih klubova da bi potom još pre emitovanja emisije krenule reakcije zvaničnika koji su naslutili da bi novinari mogli otkriti nešto neprijatno o njima. Poučeni ranijim iskustvima sa „Insajderom“ krenuli su u vrlo agresivan preventivni napad preko drugih medija, i rezultat je bio iznenađujuće povoljan po klupske čelnike – i sama ekipa „Insajdera“ je ubrzo sve prebacila na teren slobode medija, i zaboravila na ono što bi trebalo da budu nova otkrića.

Koliko god me takva lakoća angažovanja pojedinih medija u odbrani lika i dela sumnjivih tipova od istraživačkog novinarstva ozbiljno brinula, ne mogu da kažem da kao gledalac nisam zadovoljan. Najpre, sam „Insajder“ je već apsolvirao priču o fudbalskoj mafiji, i činjenica da se ti tokovi nisu bitno promenili naprosto nije dovoljan argument da nam autori ove emisije serviraju jedno te isto. Uostalom, kriminal u sportskim klubovima je pojeo njihovu supstancu, pa danas ti oglodani kosturi nekadašnjih velikana zapravo i nisu neka tema.

Otud ova medijska buka oko emisije „Reporter“ zapravo odgovara ekipi „Insajdera“. Da im je emisija puštena bez ikakvih intervencija, ona nikoga ne bi zanimala, sve to već znamo a sportski klubovi odavno nisu ni percipirani drugačije od legla kriminala. Ovako su umesto dosadne emisije dobili odjek kao da se i dalje bave nečim što je relevantno.

U svakom slučaju, posle autobiografske knjige Brankice Stanković „Insajder“ i jeste na neki način postao sam sebi tema. Doduše, ne na način koji bi zadovoljio javnost – recimo u formi istrage kako je Olja Bećković uklonjena sa B92, ali svakako u ravni koja zadovoljava same autore.

Konačno, ta ubistvena jednoličnost ponašanja sportskih funkcionera i novinara „Insajdera“ koja razara i jedne i druge u stvari predstavlja pravu temu. Očigledno je da u sportskim organizacijama nema ni novih ljudi, ni novih ideja koje bi odmakle ovaj milje od mahinacija. Nekoliko garnitura klupskih funkcionera je hapšeno i osmramoćeno i nije se pojavila čak ni nova generacija ljudi koji rade isto, da ne govorimo o nekim koji bi radili legalnije ili bolje.

Slično je i sa novinarima. „Insajder“ je očigledno završena priča posle knjige. Prvi potez posle ovog ekspozea je mlaka tematska repriza kultnog serijala. Zamor je očigledan. Nažalost, kao što nema zamene za Džaju, Zvezdana i Čovića u sportu, nema nikoga ni da odmeni Brankicu u novinarstvu.

U sportu i u medijima osuđeni smo na mlaku reprizu koja polako rasteruje publiku. Otud ne treba da čudi da publika reaguje sa svojevrsnim olakšanjem kada se umesto Zvezdinog igranja u Evropi desi zabrana, i umesto nekoliko tura od po devedeset minuta mediokritetskog fudbala gledaju emisije u kojima se nariče nad tom merom UEFA. Tako i sa „Insajderom“ – mnogo je uzbudljivije slušati o rovovskoj bici između novinara i establišmenta nego gledati konkretne plodove tog istraživačkog novinarstva.

Ovoj zemlji su potrebne nove teme, novinari koji su spremni za prodore u neka sveža istraživanja. Kao što će fudbal doći na stare grane onda kada ponovo igrači budu u centru pažnje umesto članova uprava, tako će i naše novinarstvo oživeti onda kada teme koje istražuje bude zanimljivije od onih koji ih obrađuju.

Dimitrije Vojnov

(Tekst objavljen u Našim novinama)

FEST U NEVREME

Počinje FEST. Ipak, postavlja se pitanje da li je sada pravi trenutak za ovu filmsku smotru. Setimo se one situacije kada je FEST prekinut 1997. jer su demonstranti prebijeni i polivani ledenom vodom na mostu. Da li je sada situacija dovoljno bolja? I sada imamo pritisak na medije, oštre i krajnje problematične poteze vlasti, a u krajnjoj liniji ni ne znamo da li su se mladi službenici Ministarstava – kao ipak ključna ciljna grupa ovog festivala – vratili sa odmora na Tajlandu?

Na FEST će recimo doći Ričard Drajfus, legendarni glumac. On je rođen 1947. godine, i pitam se da li on zna da dolazi u zemlju u kojoj se njegovim ispisnicima smanjuju penzije?

Da li autori koji tematizuju homoseksualnost ili nacističke zločine, a biće ih na FESTu, znaju da su poslali film u zemlju gde visokotiražni dnevni list bez ikakve ograde objavljuje izjave afirmisanog umetnika sa partijskom knjižicom da su nacisti promovisali homoseksualnost?

Konačno, da li znaju da će na FESTu biti žiri udruženja FIPRESCI koje je pre neki dan dodelilo svoju godišnju nagradu za dokumentarno-igrani film „Lav Hanteru“, odličnom naslovu koji zaslužuje pohvale, samo ne za dokumentarni već isključivo i jedino za igrani film. Dakle, ljudi koji otvoreno ne razlikuju igrani od dokumentarnog filma treba da arbitriraju o delima u koja su ekipe uložile ogroman trud.

Sve ovo govori da sada nije trenutak za FEST.

Međutim, nažalost, izgleda da kod nas taj pravi trenutak za FEST neće skoro doći i zato treba pružiti priliku ovom osveženom izdanju stare i umorne manifestacije. Prvi „naprednjački“ FEST bez ikakve sumnje podseća na srpsku svakodnevicu, kao da je dobio dodatnu dozu steroida, pojačao se, povisio svoju radnu temperaturu uvođenjem takmičarske dimenzije i nacionalne selekcije.

Novi umetnički direktor festivala Jugoslav Pantelić jeste čovek koji poznaje film, razume se u festivale i što je najvažnije ima strpljenja i ljubavi za sam FEST. Posle dužeg vremena na čelu ovog festivala imamo čoveka koji ne samo da vlada onim čime se bavi već ume da postavi i ispuni ciljeve. Posle decenija u kojima su FESTom rukovodili ljudi koji su u najboljem slučaju izazivali sumnju a uglavnom samo podsmeh, Pantelić donosi autoritet i želim mu svu sreću.

Štaviše, u užasnom paradoksu koji je nastupio tokom ovih smena na vlasti, kada su se na čelnim pozicijama pomešali novi naprednjački kadrovi i stari DSovi koji su im se prodali, Jugoslav Pantelić uspeo je da se izdvoji iz tog mulja kao retko dobro rešenje. I rezultati su se ubrzo osetili, FEST je obnovio svoju aktivnost na polju programa za filmske profesionalce, nametnuo se kao referentna tačka za nagrađivanje dometa u nacionalnoj kinematografiji, a sva je prilika da će biti atraktivniji i u pogledu stranih gostiju.

FEST po svojoj anatomiji svakako preuzima nešto od naprednjačke histerije. Ali ovo je manifestacija kojoj ta vrsta uzbuđenja, povećanih uloga i kompeticije pristaje. Možda sada nije vreme za FEST, ali treba mu se posvetiti jer ionako nismo u stanju da uradimo nešto pametnije u ovom trenutku.

Dimitrije Vojnov

  (Tekst objavljen u Našim novinama)

BLER ZA PONETI

Vest da sarađuje sa Vučićem je do sada nešto najbolje što sam čuo o Toniju Bleru.

Ovaj nekada dinamični političar od kog se puno očekivalo pretvorio se u karikaturu još dok je bio na vlasti, a sada to ni ne krije i radi kao plaćenik za razne režime i entitete, često krajnje sumnjive reputacije. Samo ime „Toni Bler“ prevazišlo je ovu ličnost i postalo je simbol izdaje ideala, služenja američkoj politici u njenom najopskurnijem periodu koga se čak i tamošnji „jastrebovi“ stide.

Međutim, uprkos tome što je jako teško prevazići inicijalno gađenje nad time da je Toni Bler postao savetnik Srbije, i to u njenom pokušaju da se izvuče iz nevolja u koje ju je on doveo, ne samo kao neko ko je bio na vlasti dok je bila pod raznim zidovima sankcija već i kao glavni arhitekta agresije 1999. koja ne samo da je ekonomski razorila državu već je i proizvela i naš najveći diplomatski problem – jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ovaj slučaj ima neke zanimljive implikacije.

Prva je svakako stanje u koje je dovedena Srbija, i u tom procesu je Bler imao dvostruku ulogu – prvo je učestvovao u politici urušavanja Jugoslavije, potom nam je ostavio u amanet kosovsku secesiju kao garanciju da se nikada nećemo dostojanstveno uključiti u EU. Da li je dovođenje Blera za savetnika kao zapošljavanje ozloglašenog hakera u kompjuterskoj firmi – ako je on znao kako da je ugrozi, znaće da spreči one koji bi to pokušali u budućnosti? Ili je pak ova zamršena situacija toliko složena da samo on ima ključ kako da je okonča?

Druga je još zanimljivija. Naime, Bler je prokaženi britanski političar čije veze sa britanskim državnim aparatom ali i međunarodnim institucijama nisu sasvim presahle. Dakle, ako više i nema ugled, i dalje ima kontakte na određenim nivoima. Postavlja se pitanje da li je srpska situacija zaista do te mere marginalna u svetskim okvirima da se može rešavati intervencijama funkcionera koji se ne stide da komuniciraju sa Blerom, a to su oni koji nemaju nameru da izlaze na izbore, ili još nisu uveli izbore u svojim zemljama? Ako jeste, onda je ovaj potez znak otrežnjenja, to što su stranci na našim naslovnim stranama, ne znači da smo mi na njihovim.

Konačno, treća implikacija u sebi ima i malo poetske pravde. Kao što su Naprednjaci dočekali da oni imenuju DSove kadrove na funkcije, sasvim je moguće da „zapošljavanje Blera“ od Vučićeve ruke nosi element fetišizma. Ministar informisanja i britanski premijer iz vremena bombardovanja, sada su zamenili uloge i Bler mora da zastupa „srpsku stranu priče“ a Vučić mu svakako ne olakšava posao.

Tekst u Gardijanu koji iznosi detalje Vučićevog angažovanja Blera, napisan u saradnji sa BIRNom, a finansiran austrijskim novcem, ipak predstavlja istinsko ohrabrenje. Naime, u ovom tekstu BIRNovci poznati po tome da ih finansiraju zapadne sile iznose suptilno zgražavanje nad time da Vučić sarađuje sa Blerom koji je bombardovao Srbiju. Naravno, ovo pozivanje na agresiju kada dolazi od BIRNa mora biti cinično, ali svejedno potvrđuje da napad NATOa na Jugoslaviju nije izgubio ništa na svojoj potenciji kao svojevrsni moralni kompas.

Bler je naneo mnogo zla Srbiji ali jedina trajna stvar koju je postigao jeste da nas i dalje ujedinjuje kad god se setimo NATO agresije. Na kraju je pokazao da i on ima svoju cenu koja očigledno dovoljno nevelika da i mi u sred krize i smanjivanja penzija možemo da je priuštimo. Problem je samo u tome što se ovi događaji ne vide na isti način gledano spolja. Dok mi iznutra perverzno uživamo, spolja izgledamo kao banana republika koja skupo plaća ocvalog aristokratu da je malo provede kroz skupe prestonice.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)

UELBEK, DOBRIČIN NASLEDNIK

U periodu disidentstva, Dobrica Ćosić je bio pisac koji je mogao da ujedini ljude koji će kasnije postati glavni predstavnici Slavske i Druge Srbije. Danas je njegovu poziciju nasledio Mišel Uelbek. Njegov ideološki fluidan pristup kritici savremenog Zapada, podjednako raspaljuje maštu našim evrofanaticima i evroskepticima. Evrofanaticima stvara utisak da su deo zapadnih intelektualnih rasprava, a evroskepticima potvrđuje da je zapadni model više razlog za strepnju nego za nadu.

Otud, brzi izlazak srpskog izdanja novog Uelbekovog romana Pokoravanje nekih mesec dana posle francuskog i nemačkog, predstavlja najznačajniji izdavački poduhvat u prvoj polovini ove godine. Paradoksalno, u našoj sredini Uelbeku čak i nije potrebna tragična kopča sa Šarlijem Ebdoom da bi zainteresovao čitaoce, izuzev za stvaranje određenog osećaja kako je čitanje ove knjige hitno.

Posle Ćosića, samo je Uelbek uspeo da u svim segmentima srpskog ideološkog spektra stvori utisak kako se u njegovim knjigama naratizuju neka apsolutno neophodna razmišljanja i emocije za savremenog čoveka, a Pokoravanje je u tom pogledu svakako i najuspeliji roman.

Naime, u stilskom pogledu, Pokoravanje je svojevrsno pojednostavljenje poslednjeg Uelbekovog kapitalnog dela Mogućnost ostrva. Umesto Elohima i genetskog inženjeringa, nihilzam liberalnog Zapada pronalazi katarzu i ponovno rođenje u prihvatanju Islama.

Ono po čemu je Uelbekov roman značajan jeste razrađivanje teze kako je Islam zapravo logično ishodište kako evrointegracijskih procesa, tako i težnji dveju naizgled suprotstavljenih sila a to su emigranti izvan hrišćanskog sveta i ekstremno desni identitetski pokreti koji žele slom liberalizma i povratak konzervativnijem uređenju, u evropskom slučaju, srednjevekovnih tekovina. Roman naglašava kako Islam i Katolička crkva nisu neprijatelji i da bi se lako mogli ujediniti protiv laika i sekularizma.

Druga značajna teza ovog romana jeste da Islam nije privlačan samo marginalcima sa Zapada koji se nisu snašli već da može zainteresovati i bogate, oportune liberale, kroz pristup petrodolarima, strategije potčinjavanja žena – kako u domaćinstvu tako i na tržištu rada - i poligamije sa mutnim ciljevima prirodne selekcije.

Konačno, treća i verovatno najaktuelnija teza ovog romana jeste da evropski narodi i države imaju korene koji sežu daleko pre uspostavljanja njihovih stabilnih političkih sistema u kojima se na vlasti smenjuju umerene stranke levice i desnice, i da kao što su postojali pre tog uređenja mogu nastaviti da postoje i posle njega. Otud pobeda Sirize u Grčkoj možda i ponajviše ilustruje ubedljivost Uelbekove premise o dolasku Muslimanske braće na vlast u Francuskoj 2022. godine.

Ideološka fluidnost Uelbekovog pristupa čoveku i društvu proističe iz njegovog vrlo ličnog rukopisa koji vrca od mizantropije i cinizma a naročito skepse prema svim proklamovanim vrednostima. Već skoro dve decenije takav pogled na stvari je savršeno sinhronizovan sa srpskim raspoloženjem.

Kada Uelbekov sporedni junak Rober Rediže, Belgijanac koji je prešao u Islam iako je ranije pripadao desnom idenitetskom pokretu, opisuje kako je prelomio da preobrati zbog osećaja da je „Evropa izvršila samoubistvo“, nemoguće je a ne pomisliti na nas. Ko je proveo decenije verujući da je na braniku hrišćanske Evrope a sada se manje ili više neskriveno raduje svakoj psini koju islamisti prirede Americi?

I tu se vraćamo na Ćosića čiji je ideološki svetonazor baziran na jednoj izrazito pesimističnoj viziji srpske sudbine, otprilike dopratio srpskog Roberta Redižea do tačke konverzije. Odatle ga preuzima Uelbek kao literarnog junaka, a kao čoveka - još ćemo da vidimo da li ikoga zanima...

Na književnoj sceni na kojoj se objavljuje Ulemek teško da možemo izgraditi svog Uelbeka, ali dosta radimo na tome da se pretvorimo u njegove junake. Zato je dobro što je ovaj brz izlazak Pokoravanja kod nas i ozvaničio njegovu titulu najvećeg srpskog pisca, a ako par puta posetimo psihoanalitičara priznaćemo sebi da smo ga izabrali i za novog Oca nacije.

Dimitrije Vojnov

 (Tekst objavljen u Našim novinama)