Ako se evrointegracije jednog dana prekinu, i Srbija upadne u depresiju jer u taj odnos uložila jako puno – samo jedno jednostavno pitanje biće dovoljno da je prene, ono glasi – „A na osnovu čega ste vi pomislili da Evropska Unija ima dobre namere prema vama?“
I zbilja, teško je setiti se makar jednog gesta Evropske Unije koji je u sebi sadržao makar i trunku poštovanja za Srbiju i njene interese. Naravno, novac koji nam je Evropska Unija davala jeste bio od vitalnog značaja, ali je on uvek bio rezultat transakcije u kojoj se Srbija odricala nečeg značajnog.
No, za ovakav odnos nije kriva Evropska Unija već sama Srbija. Unija je imala pravo da traži ali Srbija nije morala da popusti. Konačno, tačka u kojoj je Evropska Unija postala jedina opcija za Srbiju, izgrađena je pre svega u Beogradu i direktan je rezultat korumpiranosti i bezidejnosti srpskih političkih elita.
Možda i najveću odgovornost ima deo političke elite koji je evroskeptićan jer nije uspeo da artikuliše uverljivu alternativu i povukao se sa scene u kritičnom trenutku, dokazavši da je Evropska Unija jedini put, samo je njima neprijatno da budu ti koji će nas njime voditi.
Sve ovo međutim znamo i nije to ništa novo. Problem je što srpsko društvo kao svako drugo, mora da ima nekakav sistem vrednosti, uspostavljen od vrha naniže.
Kada građani vide kako se na čelu države gaze osnovni pravni dokumenti i principi, povešće se tim primerom i kada se u svom životu suoče sa prvim iskušenjem.
Međutim, taman kada se 2012. godine uspostavila nova paradigma a to je stav da Srbija više nema snage i vremena za svoje nacionalno dostojanstvo, suverenitet, integritet i da će se ubuduće sve meriti kroz novac, proizvodnju, uvoz ili izvoz, i naravno najviši stadijum postojanja dostupan Srbima – „stranu investiciju“ – javlja se „ed-memoar“ Evropske Unije u kome se traži da ne stimulišemo izvoz u Rusiju i ne zauzimamo mesto firmama iz EU, stvoreno embargom.
Ako imamo u vidu da su poslednjih godina sve reforme preporučene iz inostranstva upravo išle u pravcu podsticanja tržišne ekonomije, zahtev da se ne iskoristi tržišna mogućnost deluje cinično i demistifikuje politički uticaj i državnu intervenciju kao važan deo nadmoći zapadne privrede. Naravno, jasno je da velike sile ratovima obezbeđuju jeftine sirovine, političkim pritiscima otvaraju tržišta i pojeftinjuju radnu snagu a fiskalnom politikom utiču na kretanja vlastitih valuta koje su prethodno nametnuli kao globalnu monetu. Međutim, ovakva gruba diplomatska intervencija sa ciljem da skromni kapaciteti srpske privrede ne zauzmu mali deo poslova firmi iz EU, ne liči toliko na podršku politike ekonomiji koliko na pokušaj da se kroz srpski oprez diskredituje Putin pred vlastitim glasačima. Srećom, Putin zna da se vlast ne osvaja na glasanju nego na brojanju.
Sada građanima više ništa nije jasno. Taman kada su ovu zemlju počeli da doživljavaju kao propalu firmu a ne kao državoliku tvorevinu, pojavio se ovaj novi zaokret u kome se u sred nacionalnog stečaja vrši preregistracija Srbije u nešto novo – možda nevladinu organizaciju?
Evrointegracije odavno deluju kao šibicarska partija u kojoj zapravo nema kuglice a posle ovog novog zahteva izgleda kao da nam Šibicar lično objašnjava kako pronalaženje kuglice nikada nije ni bilo cilj. Videćemo da li će građani posle ovog najnovijeg otkrića tražiti da se igra prekine. Ako ne budu tražili, onda Evropska Unija treba da nastavi sa maštovitim izvoljevanjem.
Srbija je prošlog petka postala zemlja koja je smela da proda svog Predsednika, svoje generale, svoju čast i deo svoje teritorije a ne sme da prodaje jabuke.
Dimitrije Vojnov
(Šira verzija teksta objavljenog u Novinama novosadskim)
No comments:
Post a Comment