Trenutna diplomatska situacija je složenija od ranijih koje su već nadilazile pamet naših političara. Stoga, teško je ne sažaliti se na njihove pokušaje da svoj hod po žici sada uporede sa Titovom diplomatskom akrobatikom.
Oni su žalosni iz najmanje tri razloga.
Prvi je što misle da će umiriti narod evocirajući Tita, pokojnog komunističkog diktatora kog je njihov doskorašnji guru pre malo manje od četvrt veka pokušavao da otkopa lopatom a oni ga sada verbalno ekshumiraju. Nisko smo pali kada se posle četvrt veka demistifikacije i svaljivanja svega na Tita, narod jedino može umiriti uspomenom na njega.
Drugi razlog za žalost jeste to što svet nije bipolaran. A i ako bude, Kina će biti druga supersila a ne Rusija. Mi smo sada saterani da biramo između SAD, jedine supersile koja se do sada pokazala ne samo kao istrajni neprijatelj već i kao kohezivni faktor protiv koga se najlakše možemo masovno okupiti, i Rusije, regionalne sile u čijem se regionu baš i ne nalazimo. Dakle, svet nije isti kao u Titovo vreme.
Treći razlog je što mi nismo isti kao u Titovo vreme. Dvosekli mač Titovog internacionalnog ugleda oblikovao je sliku Jugoslavije kao sile pobednice, predstavivši njene narode boljim nego što su zaista bili za vreme rata. Danas smo u suprotnoj poziciji, Srbi su proglašeni krivim i za ono što nisu uradili, a počinjeno je znatno preuveličano. Imamo poziciju sile gubitnice koja nije dovoljno bačena na kolena, a Hag se postarao da našu veliku pobedu - osnivanje Republike Srpske predstavi kao zločin. Stoga, naš stav nije više onaj dat sa visine, sa mesta pobednika u ratu koji ostvaruje devizne prihode u nesvrstanim zemljama a kod kuće gaji samoupravljanje. Mi smo sada država čiji Premijer na CNNu mora da naglasi kako Srbi hoće da naprave normalnu državu, pošto je slika nas kao nenormalnih toliko ukorenjena da se i nešto sasvim očekivano mora naglašavati.
Mač Titovog ugleda bio je dvosekli jer je ulepšavajući sliku jugoslovenskih naroda pred svetom prilično našminkao stvari i pred nama samima. Rezultat toga je da se pedeset godina kasnije 1995. zaključilo raskusuravanje među bratskim narodima koje je načeto tokom Drugog svetskog rata. Baš ovih dana pada jubilej koji bi trebalo da nas podseti zašto Titova vizija nije više validna.
I sada bi naši da budu Tito u svetu u kome su ideali kvislinga pobedili na domaćem terenu, a ni u inostranstvu nije mnogo bolje.
Ipak, povratka na Titovo nema ne samo zato što je svet drugačiji i što smo mi prokaženi već i zato što je on uspevao da bude koliko-toliko nezavisni igrač. Ratovi za jugoslovensko nasleđe pokazali su da bratstvo i jedinstvo odnosno kohezivna društvena snaga Armije nisu ništa više od slabo ukorenjenog mita, ali barem je postojao period u kome smo mogli da se dogovorimo i među sobom i sa svetom da se u njih veruje. Današnja Vlast čini sve da sebe dovede u zavisnu poziciju. I to nema veze samo sa nasilnom demilitarizacijom, rasprodajom strateških resursa itd.
Briselski sporazum, Zakon o radu, smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, otpuštanja itd. jesu mere koje raduju Zapad. Ipak, tek treba da utvrdimo da li je njihova svrha normalizacija života i oporavak srpske ekonomije ili stvaranje kritične mase u građanstvu koja se može iskoristiti kao tempirana bomba za smenu vlasti u slučaju da ne ispune očekivanja velikih sila.
U tom smislu, zanimljivo je da se u ranijim decenijama, ta populacija čija muka transcendira "pokvarene stranke" i pokreće mase, vezivala za studente. Danas su penzioneri ono što su nekada bili studenti, pošto valjda diploma ima i ovakvih i onakvih, jedino je penzija državna i samim tim kredibilna.
Stoga okretanje Titu u teško vreme je samo znak da se kod nas nisu pojavile ni nove političke ideje ni novi političari. Narodu ovako neizvesne budućnosti očigledno su dovoljne prošlovekovne političke ideje i odavno pokojni lideri.
Dimitrije Vojnov
(Tekst objavljen u Našim novinama)
No comments:
Post a Comment