top 10 >
1. DON'T WORRY DARLING, Olivia Wilde
Tablodni pritisak oko premijere, kao i iznenadno buđenje poznavalaca opusa Ire Levina u svakome od nas, dovelo je do toga da DON'T WORRY DARLING naiđe na jedno zastrašujuće nerazumevanje. Odjednom su se svi setili STEPFORD WIVESa, krenuli da se gnušaju nad Woke ideologijom, i zanemaruju činjenicu da je Olivia Wilde osmislila i izvela jedan izuzetno precizan, visokoestetizovan naučnofantastični triler u kome je veoma lepo sublimirala veoma široko iskustvo američkog filma u proteklih sedamdesetak godina.
Sama premisa, odnosno ono što je tajna koja nosi ceo film data je u relaciji sa nečim što je realan socijalni problem, naglašeniji nego što je potrebno u aktuelnoj situaciji, no to je pitanje duha vremena. Svakako da je ipak tema manipulacije i potrage za utopijskim ambijentima trajno pitanje koje će prevazići detalje koji se smatraju samo trenutnim i neistinitim. Izvedena je sa osećajem za meru, nizom ideativnih rešenja koja iskoračuju izvan mejnstrim narativnog žargona, ali glavni film se dešava mimo toga, u atmosferi, u odnosima među junacima unutar nečega što je od početka čitljivo kao iluzija, samo ne znamo kakva.
Ovo je film gde je svaki kadar promišljen, svaki rez na mestu, svaki detalj u pravoj meri znakovit, impresivan podsetnik gde se današnji film nalazi upravo kroz oslanjanje na ono što je nekada bio.
2. FATHER STU, Rosalind Ross
U redu, da, možda se ovde desio POLTERGEIST, ali FATHER STU je ipak naslov koji je reformisao američku tradiciju verskog filma. Priča o propalom bokseru koji od ogorčenog ali ipak oportunog i na neki način optimističnog marginalca postaje čovek vere, a na kraju i sveštenik koji pomaže ugroženima, najpre zatvorenicima, dok mu smrtonosna bolest ne oduzme sve, mogla je ispasti i ovako i onako. Rosalind Ross je međutim snimila film kakav se poslednjih godina retko sreće, priču o karakteru, za kakvom Mark Wahlberg odavno traga, još od BOOGIE NIGHTSa Paul Thomasa Andersona preko THE GAMBLERa Ruperta Wyatta, pa i pre, u tradiciji studio filma sedamdesetih, koja je istovremeno i angažovani rad namenjen vernicima, izveden sredstvima kakva oni nikad ne mogu videti u sadržaju koji im je namenjen.
Zahvaljujući smislu za humor, kako crni tako i onaj pučki, FATHER STU donosi veru kao nešto što je zaista živo, prisutno i među onima gde se ne bi očekivalo, nikada ne gubi iz vida integritet junaka o kome govori koji je ovde najvažniji, naslovni deo filma. Kroz junaka, ne bežeći od toga da je ovo ipak pre svega film o čoveku, FATHER STU nagoveštava na jedan nepretenciozan način i širu sliku.
3. THE CONTRACTOR, Tarik Saleh
Tarik Saleh dočekuje svoj dolazak na ovu listu na širem spisku za oskara sa svojim drugim ovogodišnjim filmom, švedskom produkcijom na arapskom koja je imala premijeru u Kanu.
Nasuprot tome stoji THE CONTRACTOR, akcioni film snimljen pre pandemije koji je na kraju prikazan na Amazonu, slikan u Rumuniji, sa pričom koja deluje kao još jedna pustolovina doneta iz Sheridan-Versea, sa sve Chrisom Pineom i Benom Fosterom u glavnim ulogama kako bi podsetili na HELL OR HIGH WATER.
Međtuim, Tarik Saleh je ipak reditelj za švedskim senzibilitetom i kad mu se kaže da snimi sveden, jednostavan žanrovski film koji će biti ubitačan, i svoj minimalizam dovesti do nivoa umetnosti, onda on to zaista uradi. I zbilja, Tarik Saleh je uradio ono o čemu mnogi pričaju. Film ima zaplet, ima i dijaloge, ali glavna stvar je ćutljivi junak na mestu koje vidi prvi put u životu, izdan i progonjen.
Chris Pine se u tome svemu izuzetno snašao. Možda i bolje nego što je i sam svestan. I uopšte, ceo film je takav, mnogo bolji nego što njegovi autori mogu da shvate.
4. THIRTEEN LIVES, Ron Howard
Ron Howard je reditelj koga uzimamo zdravo za gotovo i oko njega nema mnogo priče jer je sve što je snimio uspeo i da kapitalizuje. Nije potcenjen, nije ni precenjen, tamo je gde treba da bude, u samom srcu najrazvijenije kinematografije. Tako je i njegov film o spasavanju tajlandskih dečaka iz potopljene pećine, događaju o kome je pre četiri godine govorio čitav svet isto tako uzet zdravo za gotovo, maltene kao da smo svi ga svi već gledali.
Međutim, kod Rona Howarda se i ovog puta ide sa sveskom i olovkom jer drži predavanje. Ovaj majstor holivudske naracije, bira da THIRTEEN LIVES koncipira kao tajlandski film iako su belci zapravo bili spasioci u ovom slučaju. Pripovedanje gradi iz vizure protagonista po redosledu uključivanja, i time nas aktivira na drugačiji način nego što smo navikli u holivudskim filmovima. S druge strane, u domenu izvedbe sve je na najvišem holivudskom nivou, i pravo je uživanje videti kako Ron Howard prepoznaje i predočava sve aspekte ove priče.
THIRTEEN LIVES je školski primer kako se gradi filmski narativ od istinitog događaja, kako prošlost u filmskoj formi postaje istorija, kako se prepoznaje i razdvaja važno od nevažnog. Napetost u filmu je arhetipska, ljudi su u pećini, suočeni sa elementarnom nepogodom usled koje ne mogu da dišu. To je više nego dovoljno za film, a Howard nam pokazuje kako se svi aspekti toga tempiraju i prenose i na koji način se čuvaju i oni manje filmični elementi dešavanja, i čine uzbudljivim.
5. EMILY THE CRIMINAL, John Patton Ford
John Patton Ford ima ime kome je teško dorasti.
Sa Aubrey Plazom u naslovnoj ulozi, Patton Ford snima uzbudljiv triler sa zapletom koji je oslonjen na svakodnevicu, bez ijednog pištolja u kadru, kriminalom koji nije čisto privredni ali maltene kao da jeste, bez fizičkih konfrontacija ili razbojništava ali sa napetošću koja je na visokom nivou.
Uprkos tome što je glavna junakinja inicijalno postavljena kao jedna od onih osoba iz savremenih krimića koja je preterano motivisana socijalnim okolnostima i životnim teškoćama, vremenom ovaj film počinje da se bavi onim što je ipak suština ovog žanra a to je sklonost ka zločinu koja postoji u svakom čoveku, i preispitivanjem te teme od tačke kada bavljenje kriminalom izgubi puku materijalnu neophodnost i postane način života bez kog čovek ne može.
Patton Ford u pogledu inscenacije i vizuelnog koncepta je vrlo visceralan, pripovedanje je propulzivno, sa licem Aubrey Plaze kao moćnim punktumom njegove filmske slike. Los Anđeles u kom se odvija priča je atmosferičan, ambijenti u kojima se ona odvija su opskurni industrijski parkovi, velikoprodajni centri, domovi raznih podstanara, sve u svemu jedan zatvoren i zanimljiv svet.
EMILY THE CRIMINAL se ne mora nužno posmatrati kao krimić, može i kao neobičan ljubavni film, ali kad stvari odu trilerskim putem, kome ovo nije uzbudljivo, zalutao je pred ekran.
6. ELVIS, Baz Luhrmann
Filmove Baza Luhrmanna uvek gledam za pažnjom mada mi je njihov domet do sada uvek bio u rasponu od nebuloze kod najslabijih do šarene laže kod najuspelijih.
To naravno ne znači da Luhrmann svojim radom i rukopisom nije sebi izborio mesto u istoriji filma uspevši da uvede u mejnstrim neke stvari koje su ipak dotle postojale ili u teatru ili u dalekoj prošlosti filma ili u ipak alternativnim radovima Guya Maddina, i ti uticaji su sporadično rezultirali konsekventijim delima od njegovih.
ELVIS je jedan monolit u kom Luhrmannov ekstravagantni, aistorični rukopis gradi zaokruženu celinu sa nesumnjivim autorskim pečatom. Postoje zaista sekvence koje je teško zamisliti u bilo kom drugom filmu, i kod bilo kog drugog autora, uključujući recimo i Scorsesea. To je nešto potpuno zaumno, spektakularno, ekstravagantno, moćno.
Ono što je vrednost Elvisa u istorijskom, a samim tim i scenarističkom pogledu jeste zapravo Luhrmannov uspeh da nam dočara njegov efekat na ljude. Čistu nesputanu seksualnost koja je bila maltene opipljiva. Mi gledamo devojke koje vrište na granici između uživanja i nelagode jer on u njima budi nekontrolisanu seksualnu reakciju donoseći nešto neviđeno u skučene konzervativne sredine. Scene egzaltacije na njegovim ranim nastupima, iako generalno u skladu sa njihovim realnim imaginarijem realizovane su maltene kao erotski film jer Luhrmann želi da nam pokaže da se između mladog Elvisa i njegovih obožavateljki zaista dešavao seksualni odnos. Time on prebacuje ono što znamo o burnim reakcijama kako obožavateljki tako i konzervativne javnosti na njega - sa polja histerije kako to izgleda kad se gleda na dokumentarnim snimcima na polje seksa koje samim tim postaje istinski preteće za establišment
Mračna Elvisova strana je u ovom filmu prikazana manje. Nekih stvari prosto nema, ali ih ima na drugim mestima već dovoljno. Baz želi da ga pamtimo onakvim kakav je bio kad je bio najbolji i smatra da je taj najbolji Elvis postojao nadalje i u onom karikaturalnom pred kraj života.
Kod Luhrmanna stvari blješte, grme, prepliću se, kamera ide tamo gde nismo slutili da može, muzički uticaji se ekstrapoliraju na licu mesta pa se u Memphisu začuje rep onda kad treba da shvatimo dalekosežne uticaje te scene, sve je stvarnost i sve je bajka, sve je tako bilo i sve je triput uvećano i to je nešto što samo on može da pomiri. To je jedna višeslojna audiovizuelna atrakcija u kojoj konačno ima svrhe, i to je ono gde Luhrmann konačno istorijski miri svoj rukopis sa smislom.
Nažalost, nisam imao prilike da ga gledam sa Urošem Stojanovićem. Ne znam da li bi mu se film dopao, možda čak i ne bi, ali verujem da bi ga radovalo što je meni konačno legao neki Luhrmannov film.
7. NOPE, Jordan Peele
NOPE je film u kom je Jordan Peele pokazao da sebe vidi kao autoru i da može da se ne obazire na gledaoce. Od doživljaja njegovih ranijih filmova zavisi i gledaočeva spremnost da se povinuje ovoj vrsti veoma retke slobode u Holivudu koja je dopuštena malom broju reditelja.
Ako ste smatrali da je US remek-delo u sezoni koja je u tom segmentu - pa čak i u toj temi bila dosta jaka - recimo dala nam je PARASITE - onda ćete uživati u ovom Peeleovom davanju mašti na volju.
NOPE je film o histrioničnim ljudima koji se izlažu ogromnim opasnostima kako bi sebe na ovaj ili onaj način vratili u žižu javnosti. U WAR OF THE WORLDS H.G. Wellsa vanzemaljci umru od prehlade koja je za ljude bezopasna a za njih smrtonosna. U NOPE gledamo svet u kome se snimanje neidentifikovanih letećih objekata za komercijalne potrebe pretpostavlja svakom odgovornom i ozbiljnom prvom susretu treće vrste.
NOPE je film o mnogo stvari. Definitivno nije fokusiran i zategnut na neki akademski način. Ali, ako je Peele i u vašem Panteonu autor, onda on to sebi može da dozvoli i imate šta da vidite.
8. STRIC, David Kapac & Andrija Mardešić
David Kapac i Andrija Mardešić kao autore pratim još od njihovog srednjemetražnog komičnog horora ZAGORSKI SPECIJALITET koji mi se nametnuo u svoje vreme kao zaista ključno ostvarenje savremenog hrvatskog horora, iako se ŠUMA SUMMARUM izborio kao bitniji u javnosti.
Dugo ih nije bilo, vegetirali su po televiziji na nekim nezahtevnim poslovima ali konačni dugometražni debi STRIC sasvim sigurno uvodi njihovu karijeru na jedan viši, što se mene tiče najviši nivo regionalne kinematografije. Štaviše, STRIC je film koji izgleda svetski, i na nivou izvedbe i vođenja priče.
U poetičkom pogledu, STRIC se nadovezuje na Lanthimosa pre svih, ali se sigurno mogu prepoznati uticaji Jordana Peelea, neko vidi i ranog Hanekea, ja ne toliko, ali istovremeno nudi i nešto svoje.
Uprkos tome što STRIC nije stricto sensu horor film, pre bih rekao da je crnohumorni triler, utisak koji ostavlja je strava, sa tek pomalo užasa.
Kapac i Mardešić prikazuju junake koji su u začudnoj situaciji i ona je spontano dosta znakovita. Ima ne samo psihološku već i veoma suptilnu ideološku dimenziju i može se čitati i kao neka vrsta društvene kritike. No, to je jako vešto i nenametljivo izvedeno.
STRIC je moćan debi i film vredan pažnje u svakom pogledu koji će sasvim sigurno moći da se jednog dana ugradi u reprezentativni uzorak radova sa naših prostora.
9. AS BESTAS, Rodrigo Sorogoyen
Slobodno možemo dodati titulu Don pred ime Rodriga Sorogoyena koji je uspeo da se nametne u proteklih pet godina kao možda i najzanimljiviji evropski reditelj trilera, a da je još uvek aktivan u Evropi. Uspeh nije izostao i AS BESTAS je bio u Kanu. Reč je o svedenom, veoma zanimljivom trileru koji se vrtloži ispod površine socijalne melodrame o dvoje Fracnuza i galicijskom selu koji ulaze u konflikt sa lokacima jer ne žele da prodaju svoju zemlju za norveški vetropark. Kao i u seriji ANTIDISTURBIOS, Sorogoyen pravi višeslojno delo koje ima šta da kaže i o postojećem socijalnom problemu, ali i da dopuni kanon žanra.
U socijalnom pogledu ovo je priča o smrti agrarne Evrope koja je zanimljiva samo ljudima iz grada, a oni koji su ceo život proveli u njoj žele da je napuste. To što žele da odu, ipak ne znači da nisu zadržali jedan divlji način obračunavanja sa ljudima koji im smetaju.
AS BESTAS je film opipljive tenzije, i novina u Sorogoyenovom opusu koji je do sada samo nagoveštavao ovakve zamisli.
10. ATHENA, Romain Gavras
Nema sumnje da je Romain Gavras u svojoj dosadašnjoj karijeri snimio neke zanimljive filmove i bio deo interesantnih filmadžijskih aktivnosti sa svojim autorskim kolektivom. Ali, ono što se očekivalo od njega, da ne lažemo ni njega ni sebe, jeste da u dugometražnoj formi sprovede u delo pre svega estetiku a zatim i kredo svojih spotova koje je snimio za Justice, MIAu i Kanye Westa. Dakle, taj spoj nesputane i rušilačke mladalačke pobune, nastale po socijalnim i etničkim šavovima u savremenom svetu, pre svega u Parizu sa jakim magrebskim i podsaharskim ukusom. I u filmu ATHENA on je posegao za onim što od njega želimo i izveo je tu tačku za nas. Imamo jednoipočasovni film, delom inspirisan antičkom dramom u svom oslanjanju na situacionu postavku, u kom se dešava Gavrasov spot, samo sat i po vremena a on daje gas u svakom pogledu. Tu su veoma kompleksne kadar-sekvence, tu je rušilačka pobuna, policijsko nasilje, urbana arhitektura geta, sve to estetizovano, visceralno i dizajnirano tako da izgleda stvarno, a nije. Dobili smo šta smo hteli. Hvala. Idemo dalje.
