iznad crte >
THE CONTINENTAL, Albert Hughes (+ Charlotte Brandstrom)
Ne volim da mešam televiziju i film jer između njih vidim sve veće razlike kako se naizgled približavaju i kako televizija sve više formira svoju autohtonu estetiku. Pa ipak, ako ljubitelji i poznavaoci Larsa Von Triera mogu da stavljaju RIGET, onda svakako i ja sebi mogu da dozvolim jednu takvu ekstravaganciju.
Nisam preveliki fan serijala JOHN WICK. Tek mi je u trećem filmu balans akcije i nažalost naivne stripovske parafraze Mel Gibsonovog filma PAYBACK postao prihvatljiv, i to pre svega zahvaljujući zaista nesvakidašnje izvedenim akcionim scenama.
Ipak, ne mogu više o Johnu Wicku da kažem išta loše jer da njega nema ne bismo dobili seriju THE CONTINENTAL.
Smeštena je u Njujork 1977. i oslanja se na atmosferu tog grada, na njegovu sliku koju smo stekli u Blaxploitiation filmu tog vremena, uličnom krimiću, pandurskim serijama, muzici tih dana i generalno svim drugim popkulturnim uspomenama koje su tada izgrađene.
Sam Albert Hughes za THE CONTINENTAL kaže da je disco noir jer disco podrazumeva inkluzivnost tog perioda kojoj se relativno brzo stalo na put, a u ovom konkretnom slučaju protiv moćnog negativca ustaje jedna rasno, politički i interesno izmešana ekipa dočim je on prikazan kao The Man koji svemoćno vodi podzemlje a i neke legalne tokove, baš kao u Blaxploitiationu iz tog vremena ali i u klasičnim krimićima.
Činjenica da Mel Gibson igra tog negativca, čoveka koji je pre Winstona vodio hotel daje poseban metafilmski aspekt, pre svega zato što je PAYBACK bio ekranizacija istog romana kao POINT BLANK, smešten je u jedno stripovski stilizovano vreme, blago arhaiziranu sadašnjost, a hijerarhija kriminalne imperije protiv koje je ustao pojedinac dana je kroz stratifikaciju jedne zgrade. Dolaskom u šerifovske godine, Mel Gibson od heroja koji je došao samo po ono što mu pripada pa makar to srušilo celu imperiju, postaje onaj koji vodi tu imperiju. Međutim, motivacija protagonista nije ista. Svakako i njih vodi osveta, ali ono žele da uzmu nije nešto što je „njihovo“ već „tuđe“ i tako naplate svoju traumu. Dakle, paradigma se promenila, verovatno i pod uticajem događaja kao što su Black Lives Matter i Woke pokret, više nema pojedinca koji želi „svoje“, već se cela grupa sveti za traumu i želi punu kontrolu.
Seriju čine tri jednoipočasovne epizode, praktično tri filma zbog čega se i formalno s punim pravom nalazi na ovoj listi, od kojih je prvu i treću režirao Albert Hughes, pre trideset godina budući veliki američki reditelj, što se na kraju nije ostvarilo, ali ne zbog manjka talenta već mnogo više zbog izbirljivosti. U pogledu stripa, Hughes ima najbolju moguću referencu, sa bratom Allenom snimio je veoma uspešnu ekranizaciju Mooreovog FROM HELL koja se odmakla od stripa ali je rezultirala dobrim filmom. Kad je reč o epohi, snimio je DEAD PRESIDENTS, smešten tu negde malo pre vremena kad se dešava THE CONTINENTAL. No, ovde je odlučio da se opusti i napravi jednu exploitation fresku u maniru KILL BILLa Quentina Tarantina, inače reditelja kog voli da gleda ali ga ne ceni previše.
Umesto Yuen Woo Pinga, tu su momci Chada Stahelskog i The Continental donosi akciju kakva do sada nije viđena na televiziji a ne sreće se prečesto na filmu. Hughes i francuska rediteljka Charlotte Bergstrom koja je režirala središnji "film", briljiraju i u onome što u JOHN WICKu nije valjalo a to su „mirne“ scene, one u kojima se grade karakteri i priča, i zbilja vrhunski i baš stripovski izlažu galeriju ekscentričnih ali redom funkcionalnih junaka koje igra izvanredna glumačka podela.
Naročito su zanimljivi ženski likovi, detektivka KD i crvena kmerka Yen koje donose baš ono što je potrebno savremenim ženskim likovima u pogledu emancipacije, a da nisu pretvorene u muške protagoniste u ženskim telima.
Mnogi ljudi su zaboravili, ali mnogi se ipak i dalje sećaju da je svaki novi rad Braće Hughes događaj vredan najveće pažnje. THE CONTINENTAL će tome naučiti čak i one koji su premladi da shvate koliko su to veliki savremenici.
top 10 >
1. THE CREATOR, Gareth Edwards
Hrvatski teoretičar umetnosti Matko Meštrović zastupao je ideju funkcionalnog spomenika kao objekta koji bi imao spomeničku ulogu ali i funkcionalnost u životu zajednice. Gareth Edwards u filmu THE CREATOR napravio je upravo to - funkcionalni spomenik Jamesu Cameronu koji istovremeno ima spomeničku ulogu ali je istovremeno i film koji služi da bi publika imala šta da gleda.
THE CREATOR je proizveo Fox ali ga je nasledio Disney kao uostalom i sam AVATAR, tako da je Gareth Edwards završio u Cameronovom domu i kao da mu je to dalo carde blanche da se osloni na opus velikog majstora.
Vizuelni žargon, postavka priče, elementi zapleta, sve to je na Cameronovoj liniji sa samo jednim pitanjem - da li uzima ono što je radio Cameron ili ono što je od Camerona rimejkovao Blomkamp. Svemu tome daje svoj pečat, ali u suštini nema mnogo kod Edwardsa što ne vuče korene iz Camerona.
Ono što je u ovom filmu najedwardsovskije jeste zapravo dramaturgija filma putovanja kroz egzotičnu Aziju, kao u njegovom prvom filmu, ranom remek delu MONSTERS, ostalo dolazi iz Cameronovog šinjela - fizički invalidan junak unapređen mehaničkim pomagalima koji dolazi iz radničke klase ali je mobilisan od strane vojske i duboke države da uzme ulogu u tajnoj misiji strateškog značaja, njegov susret sa neprijateljem kog gleda kao nešto subhumano da bi na kraju ne samo shvatio ideju transhumanizma već i prešao na njihovu stranu i prelomio rat na štetu zapadnog establišmenta i SAD. Susret čoveka sa surogat-potomkom koji to i jeste i nije, odnosno možda nije biološki ali transhumano mora biti. Sve su to Cameronovi motivi najpre iz AVATARa sa kojim THE CREATOR ima ogromne sličnosti, i u odnosu na koji može biti tumačen bukvalni kao rimejk.
I u tom pogledu, THE CREATOR poprima obrise ozbiljnog spomenika - naime, rimejkujući AVATAR, film poznat po rudimentarnoj priči pokazuje koliko je to višeslojno delo koje nudi brojna čitanja.
Od Camerona preuzima i punu uverljivost tog naučnofantastičnog sveta u kom imamo utisak da se u njemu živelo, da se on već pomalo ofucao i potrošio, i gde je najviša tehnologija postala ne samo svakodnevica već i način na koji subalterne zajednice pokušavaju da izbore svoje mesto u svetu.
Dok se na akademskom nivou ovde mogu izricati zamerke tu i tamo, a naročito tu, ono što je specifičnost ovog dela jeste uživanje, a ono je u mom slučaju bilo zaista enormno.
2. AIR, Ben Affleck
Ben Affleck i Matt Damon su pre četvrt veka igrali momke koje sredovečni ljudi pokušavaju da izvedu na pravi put, da ih usmere i ubede u nešto, i u jednoj takvoj priči overili su svoju ulaznicu za najviše sfere holivudskog delovanja iz kog nikada nisu ispali.
Danas su oni sredovečni ljudi koji snimaju priče o nekim drugim sredovečnim ljudima koji pokušavaju da pridobiju mlade za nešto.
Sa osnivanjem nove kompanije Artist Equity koja pretenduje da bude United Artists novog doba, Damon i Affleck su odlučili da ponude novi vid pogodbe u umetničkom i finansijskom smislu savremenim autorima. Prvi film te kuće je AIR, priča o tome kako je savremeni sport postao humaniji i isplativiji za sportiste ali i definitivno potpao pod pritisak kako njihovih sujeta tako i vansportskih pojava. Nema nikakve sumnje da u odabiru teme i profila nove kuće ima nečeg programskog.
Kroz priču o nastanku Jordanovih prvih patika i ugovoru kojim ga je Nike pridobio za sebe iako do tada nije bio bitan učesnik košarkaškog biznisa, Affleck i Damon prikazuju istovremeno priču o snu jednog hazardera - konkretno Sonny Vaccara i obazrivosti jednog ozvaničenog vizionara - konkretno Phila Knighta, i ambicijama jedne majke da joj sin ne bude iskorišćen koja kao da je znala šta će Michael Jordan biti jednog dana.
U svetu koji mnogo bolje prihvata priče o koroziji, o sukobu i propasti, Affleck i Damon su napravili film o nastanku nečega, vrativši se time u klasično doba Holivuda po poetici, a sve sredstvima big tech korporacija i novih mecena kojima za razliku od starih mogula film nije smisao života već igračka.
3. THE FAMILY PLAN, Simon Cellan Jones
Možda sam subjektivan jer sam ovaj film gledao neposredno posle gledanja BARBIE, filma sa jednom izopačenom vizijom sveta, nastalog u društvu koje je u ratu sa samim sobom, ali sada je trenutak da malo više cenimo normalne filmove za normalne ljude.
THE FAMILY PLAN je film koji ima utisak nečega što smo već gledali, što za ljude obično nije preporuka, ali ovog puta tu je još i utisak da je ovo bolje sada nego prvi put kad smo gledali.
Bogovi su hodali filmskim setovima kad je snimljen TRUE LIES, THE FAMILY PLAN su ipak snimili ljudi. Ali, ako se držimo samo priče i ne ulazimo u više sfere autorstva, ovaj film možemo sumirati kao "TRUE LIES sa Markom Wahlbergom."
Marky Mark kako stari sve više pokazuje da zna kako svaki dinar mora da se zaradi. U maniru zvezda starog kova kakvih više nema, traga za rediteljima kojima veruje, sa njima ostvaruje kontinuirane saradnje i nalazi način kako da kapitalizuje svoju sposobnost da bude ubedljiv u akciji, mio u porodičnom ambijentu i duhovit u komediji. Simon Cellan Jones je došao sa britanske televizije i postao je Wahlbergov "kućni" reditelj. I tu se desila fina sinergija. Vrlo diskretna doza sirovosti u odnosu na standarde porodične akcione komedije koju je doneo Cellan Jones, čini da se Wahlbergov film izdvoji i bude surov i duhovit tačno kad treba.
Ovo je vrsta filma koju uzimamo zdravo za gotovo i obično ne dobijaju mesto na godišnjim listama, međutim, vremena su teška, dveri Holivuda su otvorena raznim opskurnim figurama i vreme je da se zbijaju redovi i kaže onima na koje računamo koliko ih volimo.
4. THEY CLONED TYRONE, Juel Taylor
Juel Taylor je za Netflix snimio film THEY CLONED TYRONE po scenariju koji potpisuje sa Tony Rettenmaierom. Na scenariju bi svakako trebalo da bude potpisan i Jordan Peele jer GET OUT a naročito US bukvalno struje kroz ovaj film, ali to sada ulazi u neke sfere meta-pozajmice, odnosno počinje da liči na priču koja je naprosto postala arhetip i više sama po sebi nije originalna tvorevina.
Naravno da nije tako. GET OUT a naročito US veoma su konkretni filmovi i način na koji ih THEY CLONED TYRONE preuzima su veoma problematični ako sagledavamo iz okvira "originalnosti". Međutim, ako to ne smeta Peeleu, pretpostavljam da ne treba da smeta ni nama, naročito jer je film odličan, premda nije masterpiece kao US.
THEY CLONED TYRONE pored elemenata zapleta - a to je još važnije i najdragocenije - pokazuje da jako dobro razume Peeleov rediteljski postupak koji je od US pa nadalje sve sem šematizovan, i vrlo zanimljivo kombinuje visoku estetizaciju, uvođenje kontra-ritma u scene nečega što je u osnovi dinamičan žanrovski film visokog tempa, te kombinuje humor među likovima i u sceni sa ironijom u postupku unutar tenzičnih situacija. Juel Taylor dakle nije površno preuzeo Peelea i oko toga nema sumnje, zakopao je duboko u analizi njegovih filmova.
THEY CLONED TYRONE bi se žanrovski mogao odrediti kao duhoviti akcioni triler sa sporednim dodacima naučne fantastike i horora i ovo nesumnjivo jeste žanrovski film. Međutim, za razliku od sličnih radova Jordana Peelea ili recimo Edgara Wrighta nije toliko okrenut jednom žanru već više jednoj supkulturi i njenoj tradiciji prikaza na ekranu. Ovo nije reakcija na žanr, već je više reakcija na jednu kulturu kroz dobrodošao melanž raznih žanrova, sa ciljem da se dekonstruiše slika izgrađena o jednoj populaciji više nego se njeni likovi uključe u žanrovski narativ.
Otud fokus ovog filma su karakteri. I uprkos tome što ovo jeste film o pusheru, pimpu i kurvi koji treba da se snađu u žanrovskim okolnostima nesvojstvenim njihovim likovima, mnogo je više film o tim likovima koji idu na zadatak a usput moraju da se posluže putanjama koje otvaraju razni žanrovi.
Činjenica je da preuzimanje Peeleovih elemenata dovodi do toga se junaci vode svoju borbu da oslobode sebe a gledalac da nekako emancipuje film iz okova rip-offa, ali na kraju svi uspevaju da pobede. Na određeni način.
5. DUNGEONS & DRAGONS: HONOR AMONG THIEVES, John Francis Daley & Jonathan Goldstein
Moram priznati da mi je "krvava bajka", odnosno fantasy slabo poznat i slabo omiljen žanr. Imam možda jedan, eventualno dva romana tog žanra koja zaista volim a filmova nije bitno više od toga, možda tri, i HONOR AMONG THIEVES bi se mogao naći među njima, ali nisam siguran da li bih ga mogao ubrojati u to.
Naime, film koji ekranizuje D&D teško može biti išta drugo do fantasy. To nam govori logika. I ovaj film nominalno to i jeste. Međutim, u ovoj igri Daley i Goldstein su varali, i kao mnogi pre njih, u ekranizacijama stripova na primer, gde su primenjujući upliv neke vrste parodije pre svega ili smeštanjem priče u epohu kako bi time kompenzovali pitanja stilizacije ili neuverljivih kostima i dešavanja.
Tako su Daley i Goldstein izabrali parodiju žanra i napravili jednu vrlo duhovitu i dobro izvedenu avanturističku komediju koja se usput dešava u svetu D&D. Dakle, izbegli su ono što je opteretilo prethodnu ekranizaciju, koja inače ukupno uzev nije poslovno loše prošla jer je posle debakla na blagajnama uspela na home videu i imala par DTV nastavaka, a to je smrtno ozbiljan doživljaj priče - iako je i tamo bilo komičnih odmorišta, međutim izdvojenih van osnovnog pustolovnog/ fantasy tkiva.
Ovde međutim imamo ironiju prisutnu ne samo u dijalozima, nego i u ponašanju likova, i u toku priče, i u samom odnosu autora prema celini. Otud, moram da kažem da su Daley i Goldstein zapravo ključ našli u tome što su blago ali ipak vidljivo dekonstruisali ono čime se bave.
I snimili su uspeo film. Chris Pine je sjajan kao leading man, Hugh Grant kao britanski glumac koji igra negativca, Justice Smith i Sophia Lillis kao mlada podrška, a meni nije smetao ni BRIDGERTON u ulozi jednog od bitnih čarobnjaka u ključnoj tački pustolovine.
Daley i Goldstein su varali ali pravila su tu da bi se kršila.
Na SXSW premijeri HONOR AMONG THIEVES je digao publiku na noge. Tada je već pre premijere postao hit. Međutim, u bioskopima to zapravo baš i nije potvrdio, no utisak je pokrio snažnom premijerom i kvalitetom. Film se ipak gleda u VLCu a ne u Excelu.
6. THE FLASH, Andy Muschietti
Kada je THE FLASH doživeo potpuni kolaps na blagajnama, osetio sam izvesnu prijatnost iako nisam od onih koji se raduju tuđem neuspehu. Međutim, u tom trenutku iz ovih ili onih okolnosti bio sam osam MCU filmova zaostatka i cela dva DCEU, i to je pokazalo da prosto više ni šira javnost ne može da se nosi sa prenaglašenim kulturnim kapitalom strip ekranizacija koje su postale temeljna stvar i glavni oslonac najvećih holivudskih studija a to objektivno ne zaslužuju.
Od jedne forme koja zaslužuje poštovanje, koja ima društveni značaj, ali se ipak nalazi u okvirima trivijalne kulture mladih, strip ekranizacije su odjednom počele da dobijaju dvestamilionske i veće budžete, da se pretvaraju u tročasovne filmove, u epopeje koje se dele u dva dela da bismo obuhvatili njihovu enormnu širinu i epski zamah, a da pritom prosto nisu mogle da iznesu ambicije kojima su autori tih ekranizacija pokušavali da ih obremene.
Zvezde i reditelji podjednako počeli su da lažu sebe kako arhetipske priče koje obrađuju sa ljudima obučenim u helanke zapravo imaju bogznakakav civilizacijski temelj i postepeno nas doveli do toga da u dvadeset godina imamo četiri SPIDER-MANa 2.
Uprkos tome što je potpuno kolabirao na blagajnama, THE FLASH je odličan film. Andy Muschietti, čovek koji je zadužio Warner trošeći godine svog života na snimanje diptiha po trashy romanu Stephena Kinga IT, ovde je pokazao da nema ništa loše u reditelju Kingove ekranizacije što dobra zamisao ne može da izleči.
U pristupu je prevladao princip "udaranja brige na veselje". Dakle, film je mudro našao humor u premisi i našao je mustru izvan stripa, pre svega kod Zemeckisa u BACK TO THE FUTURE i najpre funkcioniše kao jedna zgoda o vremenskom putniku zaglavljenom u prošlosti u kojoj je stvorio krupan poremećaj i izgubio moć da to ispravi.
Nešto što se zove fan service, ali ja bih to radije nazvao korporativnom hagiografijom takođe je prisutno u ovom filmu i moram pohvaliti kako se Muschietti izborio sa tim..
Ezra Miller je odličan. Šteta što je uspeo da potpuno uništi svoju karijeru pre izlaska ovog filma, a onda ga ni blagajna nije naročito "pogledala". Snalazi se dobro sa dve verzije istog junaka, bez građenja nekih "jeftinih" razika među njima, kao i ozbiljnim dramskim scenama koje ima sa "samim sobom":
Rekao bih da je ovo slučaj propasti filma gde je publika zapravo najbolje prošla.
7. LA REGNE ANIMAL, Thomas Cailley
Thomas Cailley snimio je film LE REGNE ANIMAL vrativši se formatu koji odavno nismo imali u evropskom, naročito ne francuskom filmu - ambiciozan žanrovski high concept film koji u sebi kombinuje elemente melodrame o odrastanju, fantastike i body horrora i rezultira nečim veoma ozbiljnim i zanimljivim.
Thomas Cailley nije Bong i LE REGNE ANIMAL nije HOST, ali na neki način možemo reći da je ovo film sličnih ambicija.
Smešten u svet u kom su ljudi počeli da mutiraju u pojedine životinjske vrste i samim tim postaju nesposobni za život u zajednici, film prati oca i sina koji se sele van grada da bi živeli blizu sanatorijuma/ logora/ zoo vrta u kom borave ljudi posle transformacije - jer će tamo biti smeštena supruga/ majka. Kada tamo stignu, dešava se nekoliko prelomnih događaja - prvo transport u kom je majka prevožena doživljava nesreću i ona beži u šumu a zatim i sin kreće sa transformacijom u vuka.
Verujem da će holivudski rimejk pročistiti malo stvari u ovom filmu jer Cailley ne propušta priliku da to postane film o mnogim stvarima. Ali, LE REGNE ANIMAL uprkos izvesnoj raskomoćenosti u svoja dva sata ipak ostaje dovoljno tenzičan i bez digresija koje bi ga formalno razorile.
Cailleyeva inscenacija je vešta. Ne donosi ništa novo ali pokazuje da je dosta dobro savladao lekcije raznih američkih prehodnika ali i ponekog iz Azije. Maska je izvanredno izvedena i stvorenja na prelazu iz ljudskog u životinjski oblik imaju jako sugestivan izgled i bude emociju mnogo veću od puke groteske.
8. INFINITY POOL. Brandon Cronenberg
Pre neku godinu najavljena je ekranizacija romana J.G. Ballarda SUPER CANNES, i Brandon Cronenberg kao njen reditelj, međutim, reklo bi se da ju je on upravo uradio u ovom filmu.
FIlmove Davida Cronenberga su dugo nazivali ballardovskim sve dok on na kraju nije i ekranizovao Ballardov roman CRASH kada je to i ozvaničeno. U slučaju Brandona Cronenberga imamo još jaču vezu sa Ballardom pošto znamo koji roman ga zanima, i prepoznajemo ga u njegovom ballardovskom filmu.
Osnovna razlika između SUPER CANNESa i INFINITY POOLa je što u tom Ballardovom romanu nema istaknutih elemenata fantastike, dočim su oni u Cronenbergovom filmu integralni deo priče, ali je njen osnovni smisao ipak u motiv koji deli sa knjigom a to je obest moćnih i bogatih, prvo prema drugima a posle i prema samima sebi u jednom savršenom ambijentu.
Cronenberg možda ima bolji film od oca danas, ali ipak nije snimio delo koje nadilazi očeve rane i druge uspele filmove. Jedan od razloga za tu autorsku inferiornost sina u odnosa na oca je i odnos prema samom Ballardu. Naime, David Cronenberg je imao svoje ballardovske vizije uporedo sa piscem, recimo SHIVERS i HIGH RISE izašli su iste godine, dočim je Brandon Cronenberg jasan sledbenik, bez ikakve dileme. Međutim, INFINITY POOL je raskošan film u kom je Ballardov imaginarij izvanredno zarobljen, i hrvatske lokacije su veoma dobro poslužile da prikažu piščevu viziju turističkog raja iz kog se krije pakao, a što je inspirisalo dva njegova pozna romana.
9. NIMONA, Nick Bruno & Troy Quane
Posle savršenstva postignutog u remek-delu SPIES IN DISGUISE, Nick Bruno & Troy Quane vraćaju se trijumfalnim odjekom odličnog animiranog filma NIMONA, napravljenog za Netflix koji ga je uzeo u turnaroundu posle Disneyeve akvizicije Foxa.
Ono što je kao domet postojalo u SPIES IN DISGUISE a kritika nije baš u potpunosti proslavila, ovde je prepoznato kao domet, verovatno zbog toga što je NIMONA zaista do lakata, a možda i do ramena umočena u LGBTQ+ afirmaciju.
Ja kao gledalac nemam problem sa tim, ali iskreno ne bih baš ovaj film pustio deci, zato što - paradoksalno - najmanji problem predstavlja ono što je osnovni queer adut i smisao filma - ali ima nekih sporednih elemenata seksualizacije koje vidim kao problematične.
Naime, osnovni queer element u tumačenju Stevensonovog ili Stevensonkinog stripa jeste sam lik Nimone, čudovišta koje uzima razna obličja među kojima su neka muška a neka ženska. I to je element bajke koji je inherentno queer i koji bi deci sasvim sigurno bio interesantan, pa sad ako neko dete u tome prepozna nešto za sebe, lepo. Međutim, onda imamo glavnog junaka koji je naprosto i najklišetiziranije moguće gej. I sad, to je već nešto gde ne možemo pobeći od osećaja da se dešava neka seksualizacija jer ovi likovi su narativno mogli biti i drugovi i imati istu dinamiku moći a ne nužno ljubavnici. I kod seksualizacije mislim da dosta ljudi povlači granicu gde im materijal postaje neprihvatljiv za decu.
Naravno, neko će reći da je svaka romansa u animiranom filmu onda nužno seksualizacija, jer svi u krajnjoj liniji mogu biti drugovi, ali svima nam je jasno da to nije baš tako jer su to neke arhetipske situacije koje mi drugačije percipiramo i obično su vezane za stvaranje porodice, kog ovde recimo između dva junaka nema. Paradoksalno, možda bi radikalizovanje njihovog odnosa, pretpostavka da i on vodi u formiranje porodice sve ovo učinilo manje seksualizovanim.
Bruno i Quane su užasno duhovito čačnuli queer elemente u SPIES IN DISGUISE gde superšpijun kog igra Will Smith postaje golub pa se ispostavi da je golubica a ovde su krenuli đonom i realno izgubili dobar deo publike koji će ovo skloniti od dece.
No, sad sve to na stranu. Nisam dete, i to mi je sve u redu, međutim, film je jako duhovit, inteligentan, malo manje propulzivan od SPIES IN DISGUISE jer Nimona ima ipak pretežno humanoidni oblik, ali i dalje veoma dinamičan, transhumanistički pustolovni crtać.
Strip je postigao veliki uspeh ali ne toliko da junaci izgledaju kao u njemu. Međutim, Bruno & Quane veoma skrupulozno prate ono što je bilo nacrtano i osnovne karakteristike likova čuvaju, kao što i fakturi slike daju malo primesa mange i papirnate grafike.
NIMONA je odličan film. Nisam siguran koliko ciljne grupe će ga zaista pogledati i da li će zaista kvariti decu, ali svoj nepopularan stav sam izneo. Međutim, kao i strip, ima on potencijala da komunicira i sa starijima koji uostalom ponajbolje i mogu sagledati sve slojeve i kvantitet elemenata koje su autori uneli.
10. MUZZLE, John Stahlberg
Da je Pauline Kael živa, i da pogleda film MUZZLE Johna Stalberga, verovatno bi ponovo umrla.
Kada bi ga pogledao neki ljubitelj filma iz unutrašnjosti, rekao bi da je ovakve filmove nekada gledao u beogradskom bioskopu "20. oktobar".
Doduše, da je Pauline živa, ne bi ga verovatno gledala jer bi se fokusirala na velike studio naslove i prestiž produkcije koje pretenduju na nagrade, a MUZZLE je film koji istog dana izlazi reda radi u bioskope i odmah na kućne formate. Uprkos tome što nema mnogo argumenata da ga ne smatramo DTV naslovom, MUZZLE ima puno atributa koji bi ga učinili bioskopskim filmom sedamdesetih, pa i osamdesetih.
Filmovi o odnosu službenih lica i pasa su dosta prisutni u Holivudu, ne samo u hitovima kakvi su bili TURNER & HOOCH ili K-9 već i u novijim naslovima kao što su DOG i MEGAN LEAVEY. I od zabavnih sidekickova likovima policajaca postali su im terapeutski partneri i podnosioci trauma vojnika iz raznih savremenih ratova u kojima psi imaju veliku ulogu u detekciji podmetnutih eksplozivnih sredstava. U tom smislu, manje verziranom gledaocu MUZZLE može delovati kao veoma originalan film ali zapravo pravi mešavinu detektivske priče o policajcu i njegovom partneru koji je sticajem okolnosti pas i priče o posttraumatskom poremećaju koji se u ovom slučaju odnosi i na policajca i na psa.
Ovaj film je zanimljiv po tome što u svom centru ima dva karaktera, policajca kog igra Aaron Eckhart i psa i njihovi likovi imaju character arc i borbu sa traumom da bi se vratili u svet "normalnih" odnosno da povrate sposobnost da rade i vole.
Smešten je u sličan urbani pakao kao BRAWL IN CELL BLOCK 99 ili DRAGGED ACROSS CONCRETE, sa kineskim sintetičkim drogama koje unose meksički karteli, policijom koja je obezglavljena političkim pritiscima i živi samo jedan mali korak iznad gradske sirotinje koja baulja drogirana i bez krova nad glavom.
Stalberg nije imao ni uslove ni ambicije kao Zahler čiji su filmovi po obimu veći i nastaju bez obaziranja na konvencije o trajanju i zahtevima publike, a i skuplji. Međutim, u Stalbergovom filmu od sat i po i sa skromnim budžetom, zapravo ništa ne fali već to baš doprinosi sirovosti.
