Saturday, December 31, 2016

STARI - TOP 10 - 2016


iznad crte >

ELLE, Paul Verhoeven

Verhoeven se u ovom filmu bavi starošću, u njenoj zapadnoevropskoj formi korozivnosti, opterećenosti uživanjem koja ruši sve barijere, i na kraju deformiše ljude do tačke dok ne dostignu vrhunac samozadovoljstva u religiji i moralizaciji. Verhoeven je iz Holandije otišao u Holivud i tamo je snimio neke najuspešnije "holivudske" filmove koji se rimejkuju dan-danas i svaki od njih obeležio je svojim izvanrednim smislom za humor i društvenu kritiku, spojenu sa inovativnom visceralnošću. U Francuskoj, Verhoeven je snimio "francuski" film koji će sigurno biti jedan od njihovih najuspešnijih u ovoj sezoni, a zadržao je svoj humor. društvenu kritiku i ponudio drugu vrstu visceralnosti. I to je možda najfascinantniji stilski detalj u ovom filmu. Verhoeven se neverovatno prilagodio zahtevima "francuskog", da ne kažem festivalskog filma, a opet je ostao svoj. ELLE je snimljen po romanu Philippe Dijana ali izgleda kao da je snimljen po Houellebecqu.

top 10 >


1. THE ACCOUNTANT, Gavin O'Connor

Neće se posle ovog filma uznemiriti san producenata koji rade Marvel ili DC, ali ovo je prava potvrda zbog čega još uvek originalni scenariji itekako imaju smisla u savremenom Holivudu. Paradoksalno, po više osnova THE ACCOUNTANT se može posmatrati kao ekranizacija neke od graphic novela o Batmanu koje ne ulaze u kanon lika ali ga osvetljavaju iz drugog ugla. Nezavisno od stripovskog nasilja i stilizacije, kao i melodramskih obrta koji su svojstveni "devetoj umetnosti", kultura graphic novela mora da se pomene prilikom analize THE ACCOUNTANTa, pre svega zbog toga što je upravo u njima izvršena reinterpretacija filmskih žanrovskih tropa u smeru koji sam bioskopski format nije smeo sebi da dozvoli. Jedna od osobina filmskih adaptacija graphic novela koji su reinterprertirali filmske konvencije vodila je ka novom uklapanju tog materijala u velikoekranski kliše. THE ACCOUNTANT radi upravo suprotno - u meri u kojoj su to radili graphic novelsi usložnjava i izvrće žanrovske strukture. Ovo nije skup film, koštao je 40 miliona dolara i ponovo nas vraća onoj paradigmi da srednjebudžetni holivudski film ponovo postaje najzanimljiviji iako je sve ugroženija vrsta. Gavin O'Connor ovde, što se mene tiče, otvara neke čakre za koje nisam znao da poseduje -  poznat po svojim mišićavim akcionim sekvencama i u ovom filmu on donosi barem tri takve epizode koje se nameću kao bolja ostvarenja tog tipa u ovogodišnjoj ponudi, povremeno nadbornavajući samog Bournea. U određenom smislu, lik Računovođe  sublimira Will Huntinga i Jasona Bournea u jedno, i Affleck kao da sustiže Damona. Pa ipak, ono što je najzanimljivije jeste osećaj da je THE ACCOUNTANT zapravo onaj mračni i reaalističniji reboot Batmana o kom je Nolan govorio a nije umeo da ga snimi.

2. THE GIRL WITH ALL THE GIFTS, Colm McCarthy

Colm McCarthy uspeva da napravi novu englesku reinvenciju zombi požanra. Edgar Wright je učinio svoje u SHAUN OF THE DEAD, kao i Danny Boyle u 28 DAYS LATER, a bilo bi nepošteno da ne pomenemo i Paula WS Andersona. Slobodno možemo reći da su britanski reditelji možda i najzaslužniji za novo buđenje živih mrtvaca. Pa ipak, THE GIRL WITH ALL THE GIFTS odlazi korak dalje, uvodeći barem dva nova sloja. Uz vrlo sugestivan vizuelni pristup koji evocira nešto od Cameronovih ALIENSa - što samo po sebi nije novo jer su to poslednjih godina radili i Liman i Blomkamp - McCarthy kreirra ballardovski imaginarijum a zašto ne reći i histerija u odnosima koji nastaju kada junaci dođu u postapokaliptični London. Košmarne vizije urbanog raspada, transformacije tela, društva i urbaniteta, na arhitektonskom i psihološkom nivou nalaze se u temelju filma, i kako se film približava kraju tako se sve više u tone nešto što kao da je Ballard zamislio a Cronenberg se svemu tome obradovao.
3. WAR DOGS, Todd Phillips

U pogledu uticaja, SCARFACE se nameće kao možda najznačajniji film za oblikovanje ove liste. Todd Phillips je snimio svoj prvi grown up movie u kome je samo potvrdio ono što nam je odavno jasno - da je opasan reditelj koji nadilazi žanrovska ograničenja. A SCARFACE je inspiracija njegovih junaka, dvojice polumorona koji su se upleli u poslovne odnose sa američkim Ministarstvom odbrane. WAR DOGS govori o fazi kada je rat privatizovan i kada je postao biznis, a njegovi junaci su oportunisti koji stružu po dnu kace kako to ide u svakom biznisu. SCARFACE u svemu tome nije samo mustra o usponu i padu momaka sa Floride, već i podsetnik da se najpre strada kada se u posao umeša država.

4. WHISKEY TANGO FOXTROT, John Requa & Glenn Ficarra

Requa i Ficarra su najdosledniji naslednici Billy Wildera i WHISKEY TANGO FOXTROT je njihov odgovor na film A FOREIGN AFFAIR. Umesto oslobođenog Berlina, priča je smeštena u Kabul, mesto u kome američka novinarka mora da se suoči sa svojim demonima, i otkrije neke nove. U određenom smislu, WHISKEY TANGO FOXTROT je crnohumorna reinterpretacija HURT LOCKERa i ZERO DARK THIRTYja, sa nekoliko scena u kojima ih direktno parafrazira. Međutim, ako posle gledanja WHISKEY TANGO FOXTROTa poželite dodatno štivo - izaberite LIVE FROM BAGHDAD, takođe istinitu priču o novinarima CNNa u vreme Desert Storma. Sličnosti sa onim što se desilo Kim Barker su neverovatne, s tim što se tada to desilo kao tragedija a sada kao farsa.

5. SNOWDEN, Oliver Stone

SNOWDEN je SCARFACE našeg vremena, priča o mladom i vrlo bistrom konzervativcu koji se nije držao postulata iz De Palminog filma "Don't get high on your own supply" i previše je poverovao u američke vrednosti, da bi se na kraju ispostavilo da su one samo smokvin list za ispunjavanje američkih potreba, čak ne ni američkih interesa. SNOWDEN međutim nije samo biografija (neko bi rekao hagiografija) Edwarda Snowdena već i priča o nastanku dva remek-dela - Guardianove priče i dokumentarnog filma CITIZENFOUR. U sebi ima taman dovoljno elemenata tehnotrilera ali i THREE DAYS OF CONDORa da se kvalifikuje kao špijunski triler preko svoje osnovne ideje a to je da ispriča istinitu priču. Jedan od ključnih trikova koje je Stone primenio jeste svojevrsna "mejnstrimizacija" ovih događaja kroz oslanjanje na Edov odnos sa devojkom kroz koji se prelama njegovo rastuće nezadovoljstvo u obaveštajnom sektoru. Rezultat je zanimljiv jer nas za Snowdenovu priču vezuje melodramski a da pritom ne manjka tehničkih objašnjena prilagođenih najširoj publici. Suštinski, kroz Stoneovu holivudizaciju priča o Snowdenu postala je "istinitija" nego u dokumentarcu. U mnogim detaljima Snowdenove životne priče, Stone prepoznaje sebe. Obojica su pošli iz želje da budu vojnici, američki ratnici, a završili su kod Putina, raskrinkavajući imperijalističke laži.

6. ALLIED, Robert Zemeckis

ALLIED predstavlja još jedan Zemeckisov izlet na teritoriju filmofilske perverzije spojene sa sposobnošću da se zaintrigira savremena publika. Ovo mu je prvi triler sa smrtonosnim i masovnijim konfrontacijama. Iako je područje Drugog svetskog rata Zemeckis dotakao kao scenarista filma 1941 Stevena Spielberga, to je pre svega bila komedija, dočim je WHAT LIES BENEATH bio triler smešten u domaćinstvu. Za razliku od njih ALLIED je špijunski triler smešten u vreme Drugog svetskog rata, u kome se ljudi otvoreno ubijaju a konflikti rešavaju oružjem što je generalno nesvojstveno Zemeckisovom opusu. Nadovezuje se na hitchcockovske špijunske trilere u kojima su intrige, predmeti za koje su junaci bore, pa i politički sporovi zapravo McGuffin oko koga se prelamaju odnosi među karakterima. Nota bene, ALLIED se više bavi Drugim svetskim ratom nego što se NOTORIOUS zapravo bavi nacističkim pokušajem da u Južnoj Americi naprave atomsku bombu, ali u oba slučaja, ključni su junaci i glumci koji ih igraju. Ovde su u glavnim ulogama Brad Pitt i Marion Cotillard pa je samim tim i on više Gary Cooper nego Cary Grant a i ona je više Barbara Stanwyck nego Ingrid Bergman, ali svakako to je ta ista vrsta holivudskog filma starog kova sa glumcima u prvom planu. U tom ispravnom balansu između rekonstrukcije epohe u kojoj nam je demistifikuje i filmske interpretacije koja ju je izrazito mistifikovala, Zemeckis uspeva da izbaci junake u prvi plan, a da u drugom planu napravi čitav niz bravura-sekvenci.

7. HACKSAW RIDGE, Mel Gibson

Mel Gibson je snimio par excellence "autorski film" u bordvelovskom smislu tog pojma, praveći delo koje iskoračuje iz standardnih narativnih i stilskih okvira svojom naglašenom stilizacijom. Ako je FURY Davida Ayera bio primena tradicije "vijetnamskog filma" na film o Drugom svetskom ratu, onda je Mel ovde napravio povratak baš na estetiku filma o Drugom svetskom ratu. Međutim, njegov postupak nije anahron, štaviše on je vrlo moderan u svojoj svesti o tome kakav efekat ostavljaju pojedine stileme i strukturalne postavke. U scenarističkom pogledu, HACKSAW RIDGE nema puno ukrasa, ima vrlo jasnu i direktnu priču, sa gotovo matematički postavljenim motivacijama i simbolima mariniranim u stil melodrame pedesetih kroz koju Gibson jasno postavlja moralni kompas svog filma. U određenom smislu, HACKSAW RIDGE kao da je pravljen ne samo sa teoretičarima na umu i sa idejom da će im pružiti mnogo materijala za analizu, već i kao da je sam proistekao iz teorije. Kroz tu stilizaciju koja proizvodi povišeni realizam ne samo u pogledu forme već i u pogledu vrednosnog sistema, Gibson postiže nekoliko jasnih ciljeva. Prvi je da snimi film koji odstupa od aktuelnih rediteljskih praksi i ponudi apartan postupak, samim tim stičući status vanindustrijskog, nestandardnog, "umetničkog" filma. Drugi je da gledaoce kroz filmski žargon uvede u imaginarijum vlastitog junaka. Treći je da kroz ogoljen narativ, sa jasnim mikro-poukama na kraju svakog simboličnog "koraka" na putu junaka, postigne efekat religijskog teksta. HACKSAW RIDGE je kao APOCALYPTO, prozor u svet koji je izumro, ljude starog kova kakve nemamo. Srećom, o njima je ostao film starog kova, kakve takođe nemamo.

8. EDDIE THE EAGLE, Dexter Fletcher

EDDIE THE EAGLE ne prikazuje pravu istinu o "Eddieju" Edwardsu, a mora se naći u svakom ciklusu zimskih olimpijskih filmova uz COOL RUNNINGS i ЛЕГЕНДА No 17 iako je po duhu bliži SLAP SHOTu nego DOWNHILL RACERu. Taron Egerton u ovom filmu pravi komičarski tour the force, i prava snaga njegove uloge je u tome što je njegov Edwards istovremeno luzer i sanjar sa kojim se publika lako identifikuje, ali da usput nimalo nije umanjena i patološka dimenzija njegove ambicije. Hugh Jackman posle REAL STEELa ponovo bez greške igra palog heroja-mentora i zaokružuje utisak da je Dexter Fletcher snimio sportsku bajku koja govori istinu. EDDIE THE EAGLE naprosto nije samo film o naivnom entuzijasti koji je sticajem okolnosti postao olimpijac već priča o tome kako su mediji koji su pretvorili sportiste u božanstva odigrali ključnu ulogu u afirmaciji čoveka koji je potpuni autsajder, samo zato što nije shvatio da je savremeni sport rezervisan za superheroje i da obični smrtnici tu nemaju šta da traže.
9. BLOOD FATHER, Jean-Francois Richet

Spoj Mela Gibsona i Richeta je zapravo jedan od retkih slučajeva u kojima je Mel radio sa profilisanim rediteljem koji se afirmisao mimo njega, a to je uglavnom davalo izuzetne rezultate kao što je RANSOM. Čak i da se ne nalazimo u ozbiljnoj oskudici Mela poslednjih godina, njegova saradnja sa Richetom koji je krunu karijere do sada imao u diptihu MESRINE, predstavljala bi prvorazrednu senzaciju. BLOOD FATHER u potpunosti ispunio ono što se očekivalo od njega. Ovo je nemilosrdan B-movie to end all B-movies, osamdesetak minuta paklenog intenziteta, sa jednostavnom pričom, klišeima koji su plasirani sveže i sa punim ubeđenjem, mišićavom režijom i Melom GIbsonom koji je nuklearni reaktor u sred ovog energičnog zbivanja. BLOOD FATHER bi i bez Mela GIbsona bio jako dobar B-film, ali sa njim u centru ovo je nešto više jer Mel dominira dešavanjima usmerava ih i glumački, pa čak i vizuelno. U ovom filmu, Mel samo što ne cepa karte na ulazu u salu. Sve ostalo je on, bilo kao nosilac oporog životnog kreda, bilo kao otac koji gradi emociju na kojoj se temelji ceo film, bilo kao to izbrazdano telo koje se nalazi u centru svih tih prizora. BLOOD FATHER u svom vizuelnom žargonu ponajviše referiše na LETHAL WEAPON. Ovo je kalifornijska periferija, pustinja u kojoj je Riggs spasavao Murtaughovu kćer u prvom filmu. Ovo je kamp prikolica u kojoj Riggs sprema samoubistvo i na starom katodnom televizoru gleda crtaće. Ovde se otac i ćerka kao u trećem delu prepoznaju po ožiljcima. Ovo je Old Man Riggs u svom prirodnom staništu, dakle s one strane zakona.

10. CRIMINAL, Ariel Vromen & HARDCORE HENRY, Ilya Naishuler

Deseto mesto dele dva suprotna filma - jedan koji uživa da se valja u blatu klišea i drugi kome je primarni cilj da bude originalan

Scenario CRIMINALa je originalan koliko i SNSovčev doktorat. Međutim, ravan rip-offa koju ovaj film dostiže dovedena je do paroksizma pa čak i bizarne filmofilije. Naime, na nivou zapleta, ovaj film mnogo duguje Tarsemovom SELF/LESSu i svemu što mu je prethodilo da ne nabrajam, i kao i kod Tarsema istovetnu ulogu igra Ryan Reynolds! Zatim, film jako puno duguje McGjevom THREE DAYS TO KILL i svemu što mu prethodi i glavnu ulogu kao i u tom filmu igra Kevin Costner. Na sve to, Avi Lerner je na neki, sebi svojstven način okupio impresivan cast, spojio mačo heroje, DTVjevce i oskarovce, i film ima bolju podelu nego što po bilo kom osnovu zaslužuje. Zahvaljujući tome, Vromen uspeva ne samo da prevaziđe tu bizarnu derivativnost scenarija već i da napravi film koji će u nekim momentima čak i pokušavati nešto novo. Lik Kevina Costnera je snakeplisskenovski, on je psihopata sa oštećenjem mozga u koga su preneta sećanja tajnog agenta CIA koji zna gde se krije panično traženi holandski haker. Te smene agentove lucidnosti i besprizornosti prethodnog vlasnika mozga su dale priliku Costneru da se ispolji, i odavno se nije ovako dobro zabavljao na ekranu. Londonske lokacije i kolorit su odlično iskorišćeni i hradi se fina hladnoratovsku atmosferu. Ariel Vromen nije propustio priliku da ove old school elemente pravilno sastavi u neodoljivu celinu. Ako njega nije bilo sramota da snimi ovakav film, zašto bi nas bilo sramota da u njemu uživamo.

HARDCORE HENRY je s druge strane ono što zamišljaju akcioni fanovi kada svoje fantazije odvrnu na maksimum. Ruske lokacije i hardver su svež imaginarijum za razigravanje takvih impulsa. Posle skupe prodaje STXu uspeo da iskorači izvan geta žanrovskih festivalskih favorita u nešto što je ozbiljan mejnstrim adut. Ilija Najšuler je uspeo da film baziran na POV estetici, neprekidno oslonjen na akciju, sa etiketom "nije za svakoga" dovedenom na nivo fiziologije.


ispod crte >

THE NICE GUYS, Shane Black

Osnovna mutacija žanra u odnosu na ono po čemu je Black poznat jeste smeštanje priče u epohu. Uprkos tome što su Blackovi kanonski filmovi nosili u sebi dosta atmosfere krimića sedamdesetih, njihova osnovna karakteristika bilo je to da su hvatali zeitgeist i postavljali se kao cutting edge radovi i komentari naše savremenosti. Black ovde međutim odlazi u epohu, dakle rekonstruiše uzore umesto da ih koristi kao repromaterijal i to odlično radi.THE NICE GUYS istovremeno nije krimić iz sedamdesetih jer mnogo šta u njemu odudara od onoga što su tada bile autorske opsesije, ali po mnogo čemu zarobljava njihov duh. U određenom smislu, ovde kao da je radio neki vremeplov, Black je snimio film koji izgleda kao su krimić iz sedamdesetih snimili ljudi onog vremena ali sa iskustvom gledanja njegovih filmova.

COME AND FIND ME, Zack Whedon

Whedon je snimio izuzetno zanimljiv triler starog kova, oslonjen na tradiciju Pollackovog CONDORa ali i na atmosferu douglimanovskog LA u čemu znatan doprinos daje direktor fotografije Sean Stiegemeier. Svet u kome se film dešava je vibrantan, ima jasan indie senzibilitet i time obogaćuje solidan ali relativno konvencionalan trilerski koncept. U strukturalnom pogledu, Whedon uspešno aplicira svoju ideju sa inovativnom upotrebom flešbekova i što je još važnije, ideju sa papira odlično prevodi na ekran. Otud ovo je izrazito potentan rediteljski debi u kome je scenaristička inventivnost samo jedan od detalja.

VIRAL, Schulman & Joost

Pored hit-singla NERVE, Schulman i Joost su ove godine imali i odličnu B-stranu, film o smrtonosnoj zarazi VIRAL. U njemu uspevaju da stvore utisak kako junaci “nisu svesni” da su u filmu katastrofe i zapravo jednu od ključnih “grešaka” čini situacija u kojoj se ponašaju kao klinci, što i jesu, i organizuju žurku pošto nema škole. Taj klinački aspekt percepcije jedne fantastičke premise, već je poznat Sofiji Black-D’Eliji koja je igrala u odličnom PROJECT ALMANACu koji je upravo obeležio takav pristup.

STORKS, Stoller & Sweetland

STORKS je maštovit, dinamičan i izuzetno duhovit. Očuvan je Warnerov duh apsurda, crnog humora, a rekao bih da je Stoller uveo dosta tehnika u pogledu unutrašnje organizacije scene koje podsećaju na igrani film. U ovom slučaju to funkcioniše i naročito se odnosi na korišćenje alternativnih izvora slike kao što su kamere na raznim uređajima koje koriste junaci. Isto važi i za scene napetosti koje su konstruisane jako slično filmskim sa velikim akcentom na psihološko razrešenje komplikacije u kojoj su se junaci našli. WAG poštuje tradiciju ali pokazuje i kreativnu vitalnost originalnog materijala mimo nastavaka kojima će se neumitno baviti.

THE SHALLOWS, Jaume Collet-Serra

Collet-Serra nastavlja da oblikuje svoj autorski pečat u okvirima B-filma. THE SHALLOWS je Collet-Serrin CAST AWAY ili GRAVITY, naravno, snimljen u uslovima u kojima svaki dinar mora da se zaradi. U centru priče je dvoboj između velike ajkule i Blake Lively. Collet-Serra u saradnji sa svojim španskim DPjem Flaviom Labianom uspeva da napravi film izvanredne napetosti, ispod koje se međutim krije i izvanredna likovnost. THE SHALLOWS naizmenično stvara napetost i prizore neverovatne maštovitosti, sugestivnosti, pa i surovosti. 

ex-yu >

HJUSTON, IMAMO PROBLEM, Žiga Virc

Mnogo više od mockumentaryja o nečemu tako apsudnom kao što je Titov svemirski program. Naprotiv, ako je u prvoj polovini ovo jedan nestašni, jako dobro realizovani mockumentary o tome kako je SFRJ pravila rakete za put u svemir, u drugoj polovini sve se pretvara u melanholičnu priču o raspadu SFRJ koja moram priznati malo kome neće zaustaviti knedlu u grlu. Na kraju. HJUSTON, IMAMO PROBLEM postaje jedna meditacija o modernizacijskom projektu Jugoslavije koji nije uspeo, o Titovom kultu ličnosti koji je vrlo slojevito tretiran, i o uticaju Zapada na procese u Jugoslaviji.

DNEVNIK MAŠINOVOĐE, Miloš Radović

Miloš Radović je jedan od najboljih naslednika Dušana Kovačeviča i ovde do sada na najbolji način interpretira njegov princip potpuno racionalne razrade iracionale premise. Svi elementi kovačevićevskog imaginarijuma su tu - rezignacija, samoubistvenost, alkohol, depresija, nemogućnost ljubavi i fini preliv lokalnog treša. Ono što međutim smešta DNEVNIK MAŠINOVOĐE u jedan poseban kontekst unutar istorije jugoslovenskog filma jeste tema mašinovođa. Naime, jedan od najznačajnijih reditelja u istoriji jugoslovenskog filma, Živojin Pavlović bavio se železničarima i vozovima kroz čitav svoj opus. Pre njega oni su bili prikazivani kao vesnici progresa, a kod njega su imali ulogu radničke klase čiji surovi život pokazuje naličje socijalizma. Međutim, kod Radovića dobijaju potpuno novi ključ tumačenja. Oni rukuju zastarelim mašinama i njihov posao deluje kao neki opskurni stari zanat iako to zapravo nije. Umesto ideje progresa, oni se školuju kod majstora, stiču iskustvo kao šegrti, čak se i oslovljavaju sa "majstore", a žive u ambijentima koji su toliko arhaični da deluju skoro kao propala zdanja nekih aristokrata. Stoga, kad glavni junak počne da ima priviđenja svoje stare ljubavi koju je pre skoro tri decenije zgazio voz, Radovićevi železničari dobijaju auru poovskih aristokrata koji su potonuli u dekadenciju a ne radnika na odgovornom i fizički zahtevnom poslu koji je simbol progresa.

Saturday, January 2, 2016

STARI - TOP 10 - 2015






iznad crte > 

THE WALK, Robert Zemeckis

Robert Zemeckis nije iznad crte zato što njegov film govori o čoveku koji je hodao po žici iznad Njujorka već zato što je i dok se dešava na nula metara nadmorske visine uzbudljiviji od mnogih akrobacija drugih reditelja. THE WALK je film sa snažnim rediteljskim rukopisom, bezobrazan prema formi, ekonomičan prema istini, izuzetno duhovit, vrlo mali u postavci i spektakularan u realizaciji.

top 10 >

1. THE MAN FROM UNCLE, Guy Ritchie

Guy Ritchie je dostigao punu zrelost tek kada je postao Warnerov kućni reditelj za oživljavanje klasike. UNCLE je međutim postala mnogo više od osavremenjivanja jedne stare špijunske franšize, nastale kao nusproizvod Jamesa Bonda. Spektakularna akcija i vrcavi humor izneli su zapravo vrhunsku dekonstrukciju kinematografije šezdesetih i homoerotskog naboja svojstvenog čuvenim detektivskim parovima. Henry Cavill koji kanališe Jima Garnera i Armie Hammer kao ondašnji Steve McQueen, ovim filmom dobijaju novu dimenziju kao glumci i daleko prevazilae Vaughna i McCalluma iz originala. Nažalost, naša generacija ostaće zapamćena po tome što je svojom bioskopskom posetom mnoge filmove pretvorila u serijale, sem ovog koji je zaslužio takvu sudbinu.

2. CHILD 44, Daniel Espinosa

Adaptacija Richarda Pricea je uklonila elemente savremene percepcije životnog stila i ljudskih prava iz romana Toma Rob Smitha a Espinosa je snimio energičan krimić smešten u Staljinov SSSR, gde je sunce revolucije malo jače grejalo, i samim tim povremeno peklo.

3. BRIDGE OF SPIES, Steven Spielberg

Suptilnost nikada nije bila Spielbergova jača strana ali BRIDGE OF SPIES nudi začuđujuće izbalansirani spoj Capre, Wildera i le Carrea. Tom Hanks igra Caprinog Jimmyja Stewarta smeštenog u situaciju Wilderovog Jima Cagneya unutar zavere koju bi mogao razumeti samo le Carreov James Mason.

4. FOCUS, John Requa & Glenn Ficarra

Requa & Ficarra su snimili film kakav bi u slavna vremena snimio Billy Wilder sa Gary Cooperom i Marilyn Monroe ili Kim Novak u glavnoj ulozi. Wilderov pečat je cinizam Starog sveta u ovom filmu uvezen u Novi svet i dignut na nivo serijske proizvodnje. Harizmatične zvezde, duhoviti dijalozi, privlačne lokacije, prikrivaju srce tame po kome se ovaj film izdvaja. Kao i Wilderu, i njima će biti potrebno vreme da steknu priznanje koje zaslužuju.

5. KINGSMAN: THE SECRET SERVICE, Matthew Vaughn

Najveći nedostatak Kingsmana je to što je izašao iste godine kada i UNCLE. Ovo je drugačiji, narodni apel na izlečenje Bonda od depresije, i do sada najbolja verzija fantazije o tinejdžeru koji postaje tajni agent.

6. CHAPPIE, Neill Blomkamp

CHAPPIE je višeslojan film. Planirao je da zaradi novac kao omladinski akcijaš spojen sa transhumanističkim SFom, ali je zapravo unikatan kao veliki povratak rokenrol filma kroz ekranizaciju imaginarijuma benda Die Antwoord i kao pokušaj uspešan popularne kulture nesvrstanih da izađe na internacionalnu scenu.

7. DHEEPAN, Jacques Audiard

Kanski pobednik povremeno ume da bude odličan film. Audiard je snimio hrabar film o ratniku koji je pobegao iz Šri Lanke u Francusku, iz jedne nepravde u drugu, i njegovoj odluci da ne sme izgubiti još jedan rat. Dodatnu aktuelnost filmu dala je aktuelna izbeglička kriza koja otvara razna socijalna i identitetska pitanja.

8. BLACKHAT, Michael Mann

BLUNT FORCE TRAUMA Kena Sanzela je volterhilovski film 2015. ali je Mann držeći se svojih stilskih obeležja napravio RED HEAT cyber-epohe.

9. NO ESCAPE, John Erick Dowdle

Film se pojavio izenenada, od reditelja koji u dosadašnjoj karijeri nije pokazao ništa više od puke zanatske kompetencije. Ovog puta propulzivna režija ispratila je zanimljivu, politički provokativnu priču o Amerikancima zatečenim u sred antikolonijalnog puča na tlu dalekoistočne zemlje. Owen Wilson i Lake Bell nisu potrošeni u ovakvim ulogama i donose naročitu toplinu kao bračni par u nevolji, rad sa decom glumcima je izvanredan a Pierce Brosnan nudi mračnu varijaciju na junaka od kog ne uspeva da pobegne. Sa pametno iskorišćenim malim budžetom, Dowdle proizvodi snažan efekat neprekidne napetosti, potere i opšteg dizanja kuke i motike.

10. BLUNT FORCE TRAUMA, Ken Sanzel & PROJECT ALMANAC, Dean Israelite

U kolumbijskoj produkciji nastao je ovaj walterhillovski moderni vestern u kome Ryan Kwanten i Freida Pinto lutaju kroz svet ilegalnih revolveraških takmičenja, u potrazi za mitskim rodonačelnikom sporta kog igra Mickey Rourke. Sanzel kanališe Hilla i kroz odnose među likovima i u inscenaciji. Zvanični srpski prevod naslova Snaga metka pokazuje da Hillov pečat oseća svako ko se sa ovim filmom susretne.

S druge strane, Dean Israelite je snimio vrlo simpatičan found footage film o putovanju kroz vreme. U ovom filmu nema velikih ideja, velikih promena istorije poput pokušaja da se ubije Hitler, ali čak i malo petljanje sa vremenom dovodi junake u opasnost. Od naslova pa do ponašanja junaka, ALMANAC pokazuje da čak ni u svetu u kome svi znaju za BACK TO THE FUTURE, na njegovu tridesetu godišnjicu, mogu da se dese greške kada se putuje kroz vreme.

ispod crte >

IN THE HEART OF THE SEA, Ron Howard

Ron Howard je snimio film starog hawksovskog kova u kakvom bih lako mogao da zamislim Johna Waynea, Chucka Hestona ili Errola Flynna, o muškarcima opsednutim svojim poslom i kapitalistima koji koriste njihovu psihozu da bi zaradili novac.

THE VISIT, M. Night Shyamalan

Shyamalan je skoro čitavu deceniju padao sa holivudskog prestola. I onda kada je delovalo da je gotov, našao je pravu meru i snimio svoj ne samo najbolji već i najduhovitiji film, bez zvezda i na mikrobudžetu. Uspeh srećom nije izostao.

TOMORROWLAND, Brad Bird

Bird je u ovom filmu mnogo hteo, mnogo započeo, a ono što je uspeo i da zaokruži rešava u velikom stilu, pa na krupne greške gledamo sa dobronamernim osmehom.

POLTERGEIST, Gil Kenan

Gil Kenan se vratio nezahvalnim projektom rimejka rado gledanog žanrovskog klasika iz osamdesetih. Publika je nažalost zaboravila da je Kenan u filmu MONSTER HOUSE pokazao da je jedini pravi naslednik Amblin-estetike, mnogo pre JJ Abramsovog SUPER 8. Srećom, Kenan to nije zaboravio. Glavne uloge dao je prekaljenim indie zvezdama, odlično je radio sa decom - sve to rezultiralo je dobrom hemijom unutar filmske porodice, ključnim obeležjem Amblina - a soft-horor je osmislio dinamično, maštovito i uz funkcionalnu upotrebu specijalnih efekata. U odnosu na Hooperov izvornik, Kenanov film je kraći i bez pretenzije da radi nešto novo, ali ono staro radi kako treba.

RUN ALL NIGHT, Jaume Collet Serra

Ako je ovo zaista poslednji film Liama Neesona u akcionom ciklusu započetom TAKENom onda je ovo svakako pravo zaključenje. Serra je snimio napet akcioni krimić sa odličnom glumačkom podelom u kojoj Neesona prate Joel Kinnaman, Common i Ed Harris i omogućuju da rutinska priča o podzemlju postane ubedljivija nego što bi trebalo, i fotografijom Martina Ruhea koja je potrošenim njujorškim lokacijama dala novi život.

Saturday, August 15, 2015

STATISTI U VLASTITOJ KINEMATOGRAFIJI



Od pre par dana i u Srbiji je moguće pokušati ovakvu prevaru. Država je posle višegodišnjih pritisaka donela Uredbu kojom se vrši podsticaj za pružanje usluga u proizvodnji audiovizuelnih dela tako što se investitorima daju sredstva u protivvrednosti dvadeset posto novca utrošenog na realizaciju projekta u Srbiji.

Zašto naša država to daje kada su slabo plaćeni filmski radnici i pristup maltene svim lokacijama koje postoje na teritoriji Srbije, prilično veliki adut? Razlog je vrlo jednostavan. Postoje mesta na kojima je dostupno sve to, možda još i bolje, ali još jeftinije i sa ovim stimulacijama.

Ali zar mi nismo čuveni po stranim filmovima snimanim kod nas? Zapravo jesmo, mada su u SFRJ Hrvati bili glavni maheri za taj posao a i danas su jer geografski gledano imaju sve isto što i mi, plus more. Uostalom, najznačajniji producent sa ovih prostora Branko Lustig se otisnuo u Holivud pomoću koprodukcija baš iz Zagreba.

Rečju, staroj slavi bi nas u pogledu lokacija pre vratio Šešeljev projekat Velike Srbije nego Vučićeve subvencije.

Države različitih stepena razvijenosti i poreske kulture su uvele ovakav sistem subvencionisanja pružanja usluga filmskim produkcijama. Motivi su naravno razni. Ako imamo u vidu Nemačku, koja finansira i srpske filmove, jasno je da oni žele da dodatno povećaju zaposlenost svojih kapaciteta u ovoj oblasti. Ako imamo u vidu Rumuniju, onda je verovatno privlačnost slabo plaćenih žrtava tranzicije kao zaposlenika bila nedovoljna i moralo se dodati još nešto, potencijalno inicirajući čitav lanac korupcije i prevara koji su do te mere poznati da je o tome snimljen i vrlo zanimljiv igrani film “Made in Romania” koji iskreno preporučujem svim filmofilima.

Ideja da naša država treba da finansira pružanje usluga stranim producentima nije nova i ona je prisutna dobrih sedam godina kroz rad organizacija poput Film in Serbia koje su osnovale strane institucije (USAID) kako bi nam objasnile da mi strašno grešimo što ne ulažemo državni novac u nešto što bi nam zapravo moglo donositi ogroman prihod. Izgleda da su Srbi uprkos snažnim pokušajima pojedinih domaćih faktora i interesnih grupa (koji se pojačao od dolaska SNS na vlast) uspeli da se odupru toj ideji sve do 2015. godine, međutim sada kada Grci govore OXI mi pristajemo na još jedan zapadni vid “nigerijske e-mail prevare”.

Znate kako vam povremeno stigne e-mail o tome kako na nekom računu stoji izgubljenih pet miliona dolara i kako ćete dobiti taj novac ako uplatite pedeset? Ovaj koncept nažalost jako podseća na to. Za početak pred javnost se iznose cifre koje su potpuno neverovatne, kao da su države poput Mađarske ili Češke zaradile po nekoliko stotina miliona dolara poslednjih godina zato što imaju subvencije što je praktično nemoguće jer bi to značilo da su ubirali porez u stotinama miliona dolara i uplaćivali subvencije u isto vreme, a to bi bilo izvodljivo samo pod uslovom da je neko trošio milijarde na njihovom tlu, za snimanje filmova. Verovatno se misli na ukupan obrt koji su ti poslovi doneli, ali se javnosti to tako ne predstavlja. Isto tako taj obrt podrazumeva neke usluge ili robe, dakle nikome taj novac nije pao sa neba. Taj novac je zarađen.

Druga statistička klopka je priča o tome kako se novac utrošen na snimanje u Srbiji može pomnožiti i tako dobijamo računicu kolike će prihode ti projekti doneti našem ugostiteljstvu i drugim sektorima. Čak i da pretpostavimo da jezgro filmske ekipe koje čine šefovi sektora, glavni glumci i specijalisti kakvih u Srbiji nema, posle šestodnevne radne nedelje i dvanaestočasovnog radnog dana planira da lumpuje i ostavlja ogroman novac van svog hotela, trošeći ogromne količine energenata, ovo se može reći za sve poslove koji uključuju angažman živih bića.

Ako recimo vi sada pijete kafu dok čitate ovaj blog, morali ste je negde kupiti, morali ste je skuvati na nekoj struji, sve to platiti sa uračunatim porezom, kasnije koristiti vodu i deterdžent da operete sud - da li to znači da i ja zaslužujem subvenciju jer će neki ljudi piti a možda čak i jesti a svakako trošiti struju iz mreže ili iz baterija da bi pročitali ovo što sam napisao? Ako je ne zaslužujem ja, da li barem sajt za koji pišem zaslužuje subvenciju da bi me lakše angažovao?

Ukratko rečeno, u najboljem slučaju, dakle ako se vodimo hipotezom da će u Srbiju doći najpošteniji producenti na svetu, mi treba da subvencionišemo njihove aktivnosti ovde time što će se država odreći poreza. S druge strane, penzioneri koji troše gotovo isključivo srpske proizvode, plaćaju račune na vreme i neplaćeno pomažu svojim potomcima, nemaju subvencije, imaju čak smanjenje primanja.

Međutim, tehnički, država se ne odriče poreza već uplaćuje novac producentima. Dakle, oni ne plaćaju umanjenu već punu cenu a onda dobijaju novac kako bi im se nadoknadio deo troška. Upravo činjenica da država daje novac a ne radi nešto drugo, tipa ne oporezuje uslugu, otvara mogućnost mahinacija.

S druge strane, ako imamo u vidu da je Warner Brothers pokušao da prevari Petera Jacksona za deo prihoda “Lord of the Ringsa”, zašto mislite da će biti korektniji ljudi koji dolaze na Taru da bi snimali niskobudžetni film koji se dešava u Japanu, iako na Tari nema ni japanske arhitekture niti Japanaca koji bi statirali?

Rizici su dakle veliki a krajni ideal stranih producenata koji oni vremenomostvare jeste da im praktično država-domaćin finansira deo kojisnimaju u njoj. Ponekad se čak producenti i odaju koliko su ti podsticaji veliki i povoljni – recimo kada je izašao film „The Green Hornet“, Neal Moritz je rekao da bi snimili nastavak da su ga radili u državi koja ima podsticaje, a pošto nisu, nego su platili troškove, onda im se nije isplatio.


Lično nemam nikakav problem sa tim da naša država subvencioniše strane investicije koje otvaraju radna mesta, pokreću proizvodnju itd. međutim ova inicijativa je besmislena iz više razloga. Film ipak nije industrijska grana koja može da pokrene bilo šta, a njegovo računovodstvo je mnogo kreativnije od onog koje se može sresti kada finansirate fabriku automobila ili čeličanu. O opštem uticaju takvih subvencija da i ne govorim. 

Iz pozicije autora, ovakve subvencije nemaju nikakav pozitivan efekat, štavište moguć je čak i negativan - ekipe će biti zauzete na stranim filmovima i nedostupne za srpske koji raspolažu manjim sredstvima. Mnogi od naših najozbiljnijih filmskih radnika odavno gotovo isključivo rade na stranim produkcijama, a sada će se taj fenomen još proširiti.

Iz pozicije filmskih radnika, ove subvencije mogu imati povoljan efekat na ljude koji se bave nekim specifičnim filmskim zanatima i na neki način očuvati deo tih profesija, međutim, veliki deo tih očuvanih zanata može ostati nedostupan našim filmadžijama. Uspon rumunskog filma na festivalima nema nikakve veze sa tim što se tamo uz državne subvencije snimaju filmovi sa Van Dammeom. Da ima veze, Bugarska bi odavno bila velesila od kada je ugostila reditelje u rasponu od Stallonea do De Palme.

Naša Uredba doduše ima jednu ciničnu dimenziju, ona daje subvencije i srpskim investitorima, iako zapravo oni ne ulažu u srpski film zbog toga što on nema tržište i način da im vrati novac - a ne zato što im nedostaje tih dvadeset posto stimulacije. Ipak, i srpski investitori mogu pokušati da manipulišu ovom Uredbom, a sva je prilika da će oni podeliti sudbinu naših tajkuna i podneti krivicu za krađe u kojoj su bili samo epizodisti.

Jedan od poslednjih činova ove drame odigran je zapravo vrlo prikriveno ovog proleća kada su se srpski filmski radnici prenuli iz svog zimskog sna i prepustili laganom prolećnom aktivizmu. Tada se stvorila histerija oko Avala Filma, oko toga kako će neko srušiti njene ruševine i graditi stanove itd. i iz današnje vizure to deluje kao vešta manipulacija medijima - prvim talasom su odbijeni potencijalni tajkuni kojima samo još fali da sazidaju zgradu na tom svetom mestu i još lakše budu hapšeni nego do sad, a Avalu je na kraju kupila firma čije je prvo oglašavanje donelo dve informacije - žele da se bave filmom; ali to mogu samo ako Srbija odobri subvencije.

Između redova se moglo pročitati da se Avala katanči ako ne bude subvencija. A videli smo kako javnost reaguje ako Avali neko pripreti na bilo koji način. Pokazna vežba ovog proleća je uspela. 

U vreme kada se nagađalo ko je kupio Avalu, pored imena Mišela Babića, imenjaka glavnog junaka iz romana Moma Kapora i filma Miše Radivojevića “Una”, kao najkredibilnije ime pominjan je Ryan Kavanaugh, vlasnik tada velike kuće Relativity. Danas je Relativity u fazi bankrotstva, poverioci ga čereče, kreditori uzimaju filmove da ih preprodaju a Kavanaugh je od čoveka koji je povezivao Vol Strit i Holivud postao parija u industriji.

Nije ni važno da li je Kavanaugh zaista imao veze sa firmom koja je kupila Avalu. Njegova sudbina koja ga je u roku od tri meseca odvela od “kupca iz snova” do propalog privrednika pokazuje da je holivudski biznis surov. Dovoljno surov da se na periferiji, u Srbiji, ne mora igrati pošteno.

O problemima koje za to vreme ima srpska kinematografija ne treba ni trošiti reči. Uprkos tome što ne spadam među one filmske autore koji zaćute o problemima čim im se obeća da će moći da se otimaju za neki novac, moram priznati da bi bilo dobro da se u našem budžetu nađu neka sredstva za obnovu bioskopa, za funkcionisanje strukovnih udruženja čime bi se konačno razrešio niz pitanja - od sindikalnih do autorskih prava, pa u krajnjoj liniji - iako je to najspornija stavka - i za proizvodnju naših filmova.

I tu dolazimo do vrlo bitnog detalja. U javnoj prezentaciji ove Uredbe koja je po svojoj suštini iz domena privrede, jako se manipuliše kulturnim kapitalom kinematografije. Stalno se spinuje kako eto, dajemo pare ali imali smo priliku da vidimo Kevina Kostnera i Pirsa Brosnana u našem gradu, pa ko zna ko nam još može doći. Svakako da je pominjanje Kostnera atraktivnije nego priča o firmama koje se bave reciklažom, ili nekim drugim šrafljenjem, ali takvi senzacionalistički uglovi gledanja dodatno zamagljuju sliku. Bilo bi jako važno kada bi se rasprava o ovoj Uredbi potpuno očistila od naše fascinacije filmskim zvezdama i svela na cifre, i osmišljavanje mehanizama da se spreče zloupotrebe, iako je slutim to nemoguće.

Filmske zvezde, što se Srbije tiče, treba da budu briga filmskih autora, a ne mogu se formirati ako se ne snimaju filmovi i ako nemaju gde da se prikazuju.

Ruku na srce, stranci ni u zlatno vreme Avala Filma nisu bili preterano korisni partneri. Naime, cilj Avala Filma bio je da unese čvrstu valutu u zemlju i kao mnoga druga preduzeća u SFRJ trpeo je gubitke zbog toga. Otud je Avala Film od svojih početaka bio gubitaš, neprekidno u raznim sanacijama. Rečju, produkcione okolnosti u kojima su stranci apsolutno srećni oduvek podrazumevaju da naša država bude na gubitku.

U vreme prodaje Avala Filma, neki od starijih Beograđana, evocirali su uspomenu na dane kada su momci sa naše kaldrme farbali kosu u plavo kako bi statirali u “Dugim brodovima”, filmu inače toliko značajnom da pola zabrinutih branilaca Avale verovatno ne zna ni ko ga je režirao. Sa Uredbom od podsticajima, srpski filmski autori imaju priliku da postanu statisti u vlastitoj kinematografiji.


Dimitrije Vojnov

Thursday, June 11, 2015

KRISTOFER LI (1922-2015)


Pre deset godina uradio sam telefonski intervju sa Kristoferom Lijem za nedeljnik Evropa



Kristofer Li rođen je pre 82 godine pod imenom Kristofer Frenk Karandini Li. Sa majčine strane Karandinijevih pripada italijanskoj kraljevskoj lozi. Posle pohađanja Velington Koledža od 14. do 17. godine, Li je radio kao činovnik nekoliko londonskih špediterskih kuća da bi 1939. ozbiljno razmatrao da se prijavi kao dobrovoljac na strani finskih snaga tokom Zimskog rata koji su vodili sa Sovjetskim Savezom.

1941. prijavio se u RAF. Tokom rata je radio i za britansku tajnu službu. Po izlasku iz vojske, počinje da radi za kompaniju Rank učeći se glumi u njihovoj Charm School. Zbog visine od 196cm teško dobija pizodne uloge jer je bio viši od svih ostalih glumaca, naročito zvezda. Zbog te visine ušao je u Ginisovu knjigu rekorda kao najviši glavni glumac na svetu.

Posle brojnih malih uloga, postaje zvezda u seriji horor filmova studija Hammer u kojima je uglavnom igrao sa Piterom Kašingom. (1976). Odigrao je zapanjujuće veliki broj likova iz viktorijanske ere. Primera radi, Drakulu je igrao deset puta, Doktora Fu Mančua pet, Sherloka Holmsa tri, Šerlokovog brata Majkrofta i Doktora Džekila po jednom. Sredinom sedamdesetih napušta horor i snima nekoliko mejstrim hitova poput serijala o Tri musketara i Čoveka sa zlatnim pištoljem.
 
Uspeh tih filmova dovodi do selidbe u Holivud gde konstantno radi ali ne postiže veći uspeh i vraća se u Englesku. Početkom Novog milenijuma Lijevu karijeru revitalizuju angažmani u trilogijama Rat zvezda i Gospodar prstenova. 2001. godine Kraljica Elizabeta II ga je odlikovala titulom Commander of the Empire zbog doprinosa filmskoj i televizijskoj industriji.

Na jednoj britanskoj televizijskoj anketi osvojio je 31. mesto na listi najvećih filmskih zvezda u istoriji, ispred Džona Vejna, Majkla Kejna i Hemfrija Bogarta. Od 1948. do danas svake godine je, sa izuzetkom 1995., imao barem jedan film u bioskopima. Do januara ove godine snimio je 223 filma. U 85 procenata tih filmova bio je negativac dok su mu čak i epizodne uloge vezane za antipatične likove.

Studenti državnog univerziteta u Virdžiinji su napravili mapu Holivudskog Univerzuma na kojoj su postavili holivudske zvezde i povezali ih tako da su one najpovezanije najbliže centru. Kristofer Li je dugo bio u centru Univerzuma. Nedavno ga je zamenio Rod Stajger.

Li govori nemački, italijanski, španski i nemački jezik, a služi se švedskim, ruskim i grčkim. O njegovom sluhu i daru za jezike mogu lično posvedočiti jer me je posle razgovora molio da mu ponovim šta znače četiri S na srpskoj zastavi, pošto je to nekada znao pa je zaboravio. Ovog puta neće zaboraviti. Čuo sam kako ukucava izgovor i značenje u svoj računar.

Srbonostalgija

1990. godine ste snimili Put časti u kome ste igrali španskog Kralja …

Nisu mi rekli da sam snimio taj film…

Bio je poznat pod više naslova, možda ga znate kao Šogun Majeda?

Šogun Majeda, jeste. Snimao sam ga u Beogradu …

Odatle Vas zovem.

Stvarno?

To je bila jedna od poslednjih većih kopodukcija snimanih u Jugoslaviji. Kakvi su Vam utisci o našoj zemlji?

Pa, imam dosta uspomena. Uglavnom iz Drugog svetskog rata.

Bili ste stacionirani ovde?

Bio sam sam sa jednim momkom za kog ste možda čuli, Josipom Brozom.

Jeste li ga lično poznavali? Kako Vam se činio?

Bio je vrlo snažan i hrabar čovek. To je čovek koji je ujedinio tu zemlju. On je bio iz Hrvatske koja je pod Pavelićevim vođstvom postala fašistička država. Srbija, Bosna, Makedonija, Crna Gora, sve te zemlje, imale su različite korene, različita politička uverenja. On ih je sve ujedinio. Bio je neobičan. Hrvat, rođen u Kumrovcu a ipak je ujedinio te narode. Bili smo zajedno u Drvaru, Bihaću, tako nekim mestima, to je već bilo pred kraj rata. Zvučite iznenađeno.

Ne, nimalo nisam iznenađen, zbunio me je Vaš odgovor jer sam negde pročitao da ne volite da govorite o iskustvima iz rata.

Sve što sam Vam rekao odnosi se na kraj rata, bio sam oficir, nisam bio jedini u toj misiji, bilo je i drugih, i povremeno sam sretao maršala Tita.

Tito je bio veliki filmofil. Najviše je voleo vesterne. Ne znam koliko se razumeo u horor koji je ipak Vaša specijalnost.

U to vreme nisam bio glumac. Počeo sam da se bavim glumom 1945. godine.

Kad ste bili ovde, da li ste mogli predvideti krvavi građanski rat koji će se izbiti?

Na neki način, jesam. To su vekovni sukobi. Sve te podele između nacija i religija. Jugoslavija je ionako bila mlada država. Mnogi su se tu mešali, Austrougarska Imperija, Bugarska,... I te podle i dalje postoje. Stvari koje su se desile, sv3e te strahote, desile su se nacijama koje su na neki način bile pripremljene za to. Hrvatska je u jednom trenutku čak bila fašistička država. Barem delimično. Nisu svi Hrvati pod Pavelićem bili fašisti. Nisu svi voleli Nemce. Ne postoji rat u kome se javlja samo jednma etnička grupa. Svi su bili umešani. I koreni toga sežu kroz vekove. I onda se desi građanski rat. A građanski ratovi sunepredvidljivi. To je rat u kome se boriš sa ljudima koji su ti bili poznanici ili komšije.

Kakvi su Vam utisci o Srbima?

Pa, sećam se da su bili jako ljubazni i vredni. Nije bilo problema. Ako ih je i bilo, ja ih nisam imao. Kažite Vi meni, šta Vi mislite o Britancima?

Imali smo svakakva iskustva.

Kad sam snimao jedan film u Hrvatskoj, bio je veliki gnev prema Srbima. Pokazali su mi šrapnele na ulici, oštećene zgrade,... U Zagreb sam došao autom iz Beča jer im Aerodrom nije radio. Ubrzo se to desilo i Beogradu. Istorija se tu i dalje zbiva. Na neki način. Jel se slažete?

Ljudi su zatrovani mržnjom i postoji dosta rana koje treba izlečiti.

To traje vekovima. Ne možete uzeti naciju za primer i generalno reći šta mislite o njoj. Ovaj građanski rat jeste jedan od najstrašnijih. Sada se zaključuje. Sada sude ratnim zločincima i vode ih u Hag. Ljudi s predaju Hagu. To je dobro.

Kao vojnik, zar ne mislite da je u najmanju ruku delikatno proglasiti svog protivnika za ratnog zločinca?

Tako nešto je moguće. To bi naravno bila propaganda. Ne verujem da obični ljudi čine zločine. Oni ratuju da bi odbranili porodicu i zemlju. Mislim da ne možete okriviti svakog vojnika, vodnika ili poručnika. Možete okriviti samo one koji su naredili zločin. Sve strane su počinile zločine.

Kinematografija


Vi imate veliku zaostavštinu kao žanrovski glumac. Vaše poslednje uloge su režirali autori koji su bili Vaši fanovi još kao deca. Kako je izgledala saradnja sa rediteljima koji su odrasli na Vašim filmovima?   

Morate biti onoliko dobri koliko oni misle da jeste. Vidite, Stiven Spilberg, Džo Dante, Džon Lendis, Brajan De Palma, Martin Skorseze, Piter Džekson, Tim Barton, Džordž Lukas, svi su oni odrasli gledajući me… povremeno. Moja je odgovornost da odgovorim njihovim zahtevima. I to trideset ili četrdeset godina kasnije. Moja je odgovornost da pokažem da i dalje to mogu. Bože, nadam se da uspevam da dostignem njihovu uspomenu o meni.

Horor filmovi su označeni kao meterijal koji kvari decu. Da li ste radeći sa Lukasom, Spilbergom, Danteom, Bartonom ili Džeksonom, primetili neke razorne posledice toga što su gledali Vaše horore u najnežnijoj dobi?

Nisam snimio horor već 32 godine. I više ih ne snimam. Povremeno dobijem scenario za horor film. Oduvek sam voleo da snimam filmove koji su pre svega priče, koje tek potom mogu biti i srašne, šokantne, sa fantastičnim ili maštovitim elementima. Moji raniji filmovi su pitomi u odnosu na današnje standarde. To su bile fantazije, povremeno šokantne. Više volim kada horor film ne prikazuje sve detalje. Današnji horori su previše eksplicitni. Volim kada je nešto preostalo za maštu.

Bili ste etiketirani kao horor glumac. Mislite li da vam je to osakatilo karijeru?

Definitivno. Ali ne posle 1970. godine. Potom sam radio svoj prvi vestern. Ja sam karakterni glumac.

Postoji li nešto posebno u britanskim glumcima čim stalno dobijaju uloge negativaca?

Ne znam. Amerikanci vole da vide engleske negativce. Ne znam zašto. Verovatno je to mašta koju unosimo u likove. Možda zato što engleski glumic imaju više iskustva. Zaista ne znam odgovor. Amerikanci i sami imaju dobre negativce. Glumci poput Džina Hekmana, zatim Paćino, De Niro, Džek Nikolson,… Inače mislim da je najbolji savremeni američki glumac Džoni Dep.


Opišite kako se koncept saradnje sa rediteljima menjao kroz pola veka Vaše karijere?

Vremena se menjaju. Filmovi se menjaju. Reditelji se menjaju. Producenti se menjaju. Finansijeri se menjaju. Studiji se menjaju. Kad snimiš film koji je uspešan svi odmah hoće to isto. Džejms Bond postane hit i onda svi prave svog Bonda. Ljudi se bave imitacijom. Ukus se menja svakih šest meseci. Oni jure taj ukus. Nekad ga pogode a često pogreše.


Čitao sam da ste odbili ulogu Donalda Plezensa u Noći veštica i da ste posle žalili zbog toga. Žalite li jošđ za nečim kad su u pitanju prihvaćene i odbijene uloge?

Nisam mislio da bih mogao da je uradim. Nisam znao šta da radim sa tim likom. A to je važno za glumca. Mora da zna šta će uraditi sa likom kako bi ga smestio u priču fima. Kad neko krene da mi ponavlja Ovaj čovek je opasan, ovaj čovek je lud, to me ne privlači. Karpentera sam odbio kad mi je ponudio i Maglu. Žalim za mnogim ulogama. Radio sam kako sam najbolje znao i umeo čak i kad nisam mogao da spasem film od toga da bude potpuna havarija, a to ponekad vidiš posle jednog dana snimanja. Nisam se povukao ni iz jednog posla. Sve je to deo iskustva. Nijedan glumac ne može da stalno glumi u dobrim filmovima.



Trilogije

Vaše skorašnje uloge su bile deo velikih epskih trilogija. Jesu li tako veliki projekti rizični po zdravlje u Vašim godinama?

U mojim godinama postoje očigledna fizička ograničenja. Očigledno ne mogu da trčim. Moje ruke mogu da se kreću brzo ali ne i noge. Po zdravlje je najopasnije pokušavati stvari kod kojih postoji rizik od povrede. U Ratu zvezda su snimili samo delove mog tela i za mnoge pokrete sam imao dublera.

Kako dostižete formu za tako naporne uloge?

Fizički ne mogu da izvedem neke stvari, ali naprosto radim, šetam, opuštam se kad ne radim, dosta čitam, dosta slušam muziku, gledam filmove, uglavnom one starije jer su ti najbolji, i ne radim ništa glupo, ne pušim, ne preterujem sa pićem.

Vi ste jedini član ekipe filma Gospodar prstenova koji je zapravo upoznao Tolkina. Kako je izgledao taj susret?

Upoznao sam ga u pabu. Pab se zvao Orao i dete. Mi smo ga zvali Ptica i beba. Pio sam sa prijateljima i u jednom trenutku je ušao Tolkin sa svojim prijateljima. Nisam mogao da verujem. Čitao sam knjige. Javili smo mu se. Nije mu smetalo da sa nama porazgovara. Ipak pokušavao je da očuva svoju privtnost. Rukovali smo se i ostali na Kako ste- Kako ste.

U jednom prethodnom odgovoru ste spomenuli seriju filmova o Džejms Bondu. Bili ste bliski sa Ianom Flemingom, trebalo da da igrate naslovnu ulogu u filmu Dr No a na kraju ste igrali negativca u Čoveku sa zlatnim pištoljem. Kako po Vama danas stoji ta serija kad su u pitanju junaci i negativci?

Ja sam rođak Iana Fleminga. Trebalo je da igram Doktora Noa. Ian je razgovarao sa producentima a oni su već bili odabrali Džozefa Vajzmena za tu ulogu. Nisam gledao najnovije Bondove. Video sam samo jedan sa Pirsom Brosnanom. Ne sećam se naslova. Ali za mene on je najbolji Bond. Poznavao sam Iana i znam kako je zamišljao Bonda. Pirs je tome najbliži.

Učestvovali ste u brojnim tradicionalnim britanskim i holivudskim serijalima. Šta je po Vama najmanji zajednički sadržalac koji pretvara neki materijal u franšizu?


Novac.


Koliko su se činovnici iz industrije mešali Piteru Džeksonu i Džordžu Lukasu?

Piter Džekson je radio za kompaniju tako da je bilo dosta pregovora i sastanaka. S druge strane, Džordž Lukas ne želi da ikoga pita. On je napustio studije i zato radi jedinstvene projekte. To su stvari koje se smišljaju u jednoj glavi. Tako je najbolje. Ja se inače ne raspravljam oko poslovnih pitanja. Shvatam o čemu se radi. To je okej. Film je biznis. Ali, takođe, film je i veština. I, konačno, film je umetnost. Sada, suviše ljudi kontroliše jedan film. Ovi mladi producenti više ni ne gledaju kako da snime film već samo čekaju da potpišu ugovor.


Vaš dugogodišnji saradnik i prijatelj Piter Kašing igrao je u izvornoj trilogiji Rat zvezda. Možete li njegova iskustva sa prve trilogije uporediti sa Vašim na novoj?

On je glumio samo u prvom filmu. Mislim da nije baš najtačnije znao gde se nalazi niti šta tačno radi.

Mnogi fanovi smatraju da je Vaša rola u Napadu klonova unela mrak i čvrstinu u novu trilogiju Rata zvezda. Sada i sam Lukas insistira da će završni nastavak Osveta Sita biti mračan i tvrd. Vi ste gospodar tame, kažite mi možemo li mu verovati?

Zaista ne znam. Nisam gledao film. Znam da je to rekao. Biće to veliki i važan film. To je film u kome Anakin Skajvoker postaje Dart Vejder.

Dimitrije Vojnov